NAZIV: Galeb
PISAC: A. P. Čehov
REDITELj: J. M. Solomin
POZORIŠTE: Mali teatar, Moskva

      Očigledno neobaveštena, naša publika je od gostovanja Malog teatra iz Moskve, koji je u prošlu sredu prikazao “Galeba” u Beogradu, očekivala mnogo. U najmanju ruku, ona je verovala da će videti značajnu predstavu, koja će joj približiti izvornog, autentičnog Čehova, pružiti jedan od mogućih, relevantnih odgovora na pitanje u čemu je specifičnost njegove dramaturške formule. A nije se dogodilo ništa ni približno tome.
       Umesto toga, gledali smo neuspelu predstavu, u kojoj je, kad je u pitanju suština Čehovljevog prosedea, sve shvaćeno bukvalno, a ništa tačno. Dok ruski klasik samo uslovno naziva “Galeba” komedijom, sugerišući time da se u njemu tragika junaka mora dovesti do ivice grotesknog, reditelj J. M. Solomin u svojoj inscenaciji, osobito u njenom prvom delu, dopušta da komične epizode sasvim uguše osnovni, ozbiljni zaplet drame, da glavni likovi budu nalik na figure iz narodskih lakrdija. Za razliku od Čehova, čiji komad samo liči na komediju, a ne proizvodi smeh, gde se preko groteske dolazi do tragedije, i obratno, reditelj J. M. Solomin je formirao predstavu u kojoj su komični i tragični aspekti ljudskog života strogo odeljeni, što iz osnova menja gledaočev doživljaj, iz temelja razara čehovljevski tragikomedijski obrazac.
       Slično se događa i s drugom velikom temom tretiranom u “Galebu”, s prikazom presečenosti komunikacije među ljudima, njihove izolovanosti i beznadežne osamljenosti. U većini scena u kojima je obrađen taj motiv, reditelj J. M. Solomin preinačava dijaloge u monološke iskaze, direktno upućene publici s rampe, čime se iz predstave eliminiše spontano reagovanje junaka na zadate situacije, na postupke i osećanja osoba iz njihove okoline. Na taj način je onemogućeno da se na sceni prikaže ono što je kod Čehova najdragocenije, što je čak i lirsko, što ga bar donekle približava impresionistima: opis tananih duševnih raspoloženja, jedva vidljivih emocija, neodređenih i neodredljivih čulnih nadražaja, ukratko nežnih boja i umornih glasova.
       U saglasnosti s takvom koncepcijom su izabrani i odgovarajući glumci. Dva glavna lika, Arkadinu i Trigorina, koji pokreću radnju, ali definišu i osnovni ton predstave i odnos ozbiljnog i smešnog u njoj, igraju čuvena moskovska vedeta I. V. Muravljeva i sam reditelj J. M. Solomin, čija je gluma sva okrenuta ka spolja, nije ničim produbljena iznutra. Dok je prva bučna, teži da ima estradni kontakt s gledalištem, da po svaku cenu plasira komične efekte visokog intenziteta, drugi joj iz pozadine pomaže da u tome uspe, daje joj podsticaje za njene komičarske egzibicije. Oni u predstavu unose veliku koncentraciju komičnosti, do te mere dominiraju na sceni da i Nina i Trepljev, koje tumače I. G. Rahvalova i A. V. Koršunov, neminovno odlaze u drugi plan, deluju kao sporedne, beznačajne ličnosti.
       Nevolja s predstavom na kojoj je moskovski Mali teatar izveo “Galeba” nije u tome što je staromodna ili sitnorealistička. Ona je loša pre svega zbog toga što bez ostatka pripada populističkom pozorištu, kojem je strana svaka istinska tananost, svaka emocionalna dubina. A takva je i zato što se grubo mimoilazi s Čehovom, s onim što je u njegovom delu najznačajnije i s formalnog i s tematskog stanovišta.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ