Najveći srpski dramski pisac upravo je okončao snimanje filma “Profesionalac” prema sopstvenoj a najgledanijoj drami

      Gotovo protokolarno je, pre dva meseca, zabeležena iscrpna vest o početku snimanja filma “Profesionalac” prema istoimenom komadu, odnosno filmskom scenariju Dušana Kovačevića. Ujedno ovaj najveći srpski dramski pisac upravo “Profesionalcem” samostalno debituje kao filmski reditelj (jednom davno je, ali zajedno sa Božidarom Nikolićem, režirao “Balkanskog špijuna”, takođe prema sopstvenoj drami). Posle te objave, koja je svakako odjeknula, nastao je primetan muk: nijedan novinar nije mogao da priđe setu. Pristup zabranjen, direktiva samog Kovačevića koji je želeo da bez iole uznemiravanja okonča snimanje. Onda je, a sve u duhu velikih svetskih produkcija, prošle nedelje upriličen susret s novinarima čime je, u stvari, temeljno osnažen publicitet tog filma.
       Iako, s razlogom, prevashodno važi za dramskog pisca, Dušan Kovačević ima zavidnu filmografiju. Prema njegovim komadima, ili originalnom scenariju, snimljeni su filmovi “Poseban tretman”, “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”, već pomenuti “Balkanski špijun”, “Sabirni centar”, “Urnebesna tragedija”, “Podzemlje”. Svi redom su osvojili značajne međunarodne nagrade, o domaćim da i ne govorimo. Mimo, dakle, uvrežene slike o Dušanu Kovačeviću, pozorišnom piscu, njegov filmski angažman takođe je solidan što znači da je takvo i njegovo filmsko iskustvo. Otud ne bi trebalo da čudi da se on, ipak skromno u kasnijim pedesetim, najzad odvažio da potpuno sam stane iza kamere i prvi put, tokom svoje izuzetno bogate umetničke karijere, bude - filmski reditelj!
      
       Najpre nešto neminovno za početak: zašto ste se od svih svojih tekstova odlučili, i to upravo sada, za “Profesionalca”?
       - Zato što je meni “Profesionalac” najbolji i najtačniji reper za proteklih dvanaest godina. Tu dramu sam napisao 1989. verujući da su komunizam, diktatura, cenzura, politički teror... iza nas. Međutim, nije sve to nestalo, potpuno iščezlo. Radeći na scenariju za film, ja sam priču zbog toga izmestio i ona kao da se događa juče, danas. Obuhvata period od 1991. do 2000. godine. Reč je o, nazovimo ga cinično sentimentalnim putovanjem, kroz vreme represije, nasilja, ratova... Naravno da je suština priče ista pošto mene dnevna politika nikada nije interesovala ni u literaturi, ni u pozorištu, niti na filmu. Verujem da bismo takvim novim “Profesionalcem” mogli da svedočimo o jednom tragičnom periodu koji je obeležio živote svih generacija i to sa posledicama nesagledivim bar narednih desetak godina. Sudbina dva čoveka pod različitim “zastavama” i u privatnom ratu, a pod patronatom države, mogla bi biti sećanje ali i opomena da se tako nešto više nikada ne dogodi.
      
       Da preciziramo: jedan policajac prati jednog čoveka, konkretno pisca, svakako građanina i to od slavnog 9. marta 1991. pa nadalje...
       - I donosi mu nenapisane knjige i izgubljene stvari iz njegovog, piščevog života. Zato na plakatu filma i jeste savršeno data slika: čovek s koferom. Mislim da ta priča, koja je osnova i originalne drame, nije nimalo lokalna. Jer, šta?! Svako bi, verujem, bilo gde da se na planeti nalazi, voleo da mu se pojavi neko jednoga dana u životu i isporuči zagubljene, izgubljene stvari i uspomene i to u jednom paketu, u jednom prtljagu. Prust je napisao “U potrazi za izgubljenim vremenom”, i dao zapravo najbolji naslov mom filmu. Ali, jasno, to je njegov naslov i meni može samo da bude istinski žao da on već postoji a nije moj.
      
       Koliko sam čula, u filmu prilično koristite dokumentarni materijal, ima pet fleš bekova, snimke kojih inače ima u izobilju baš kada je reč o dvanaest godina unazad?
       - Mislim da je paralelni spoj fiktivnog s dokumentarnim ne samo nešto neophodno filmu, već u izvesnom smislu to njemu daje i posebnu težinu. Pa i draž, ako hoćete. Na primer, Branislav Lečić igra u filmu praktično samog sebe. On tumači ulogu pisca, to stoji, ali je Lečić bio aktivni učesnik većine demonstracija i postoji zabeležen snimak kada ga čovek iz policijske stanice prati što će se u jednom od fleš bekova videti. Videćemo, znači, autentičnog čoveka kojeg progone a ne kompjuterski izveden trik. Naravno da su ti snimci nama više-manje poznati. Čim “Profesionalac” pređe granicu, taj sudar izmišljenog i stvarnog biće, siguran sam, posebno zanimljiv gledaocima. Videće glumca koji je zaista doživeo ono što u filmu igra.
      
       Pri tom je i ministar kulture?
       - Napolju čak ne mora uopšte da se zna Lečićeva biografija, govorim o samoj toj podudarnosti.
      
       U pozorištu već godinama režirate svoje komade, zbog čega ste se sada odlučili za film?
       - Zbog toga što se upravo u tom filmu, u toj priči, radi i o mojih dvanaest godina života. Učestvovao sam u organizaciji gotovo svih protesta i tačno znam kako se ponašao, uslovno govoreći, neko ko jeste bio protiv Miloševića a nije mogao ništa. To je priča o nemoći. Film “Profesionalac” je u suštini to. Pa i danas, kao što vidite, ta nemoć je tu, oko nas, u nama. Svi smo, uglavnom, poraženi. Pobednika nema.
      
       Hoćete da kažete da se malo toga zaista promenilo uprkos onolikoj nadi 5. oktobra 2000?
       - Suštinu nismo promenili. Ostali su svuda manje-više isti ljudi. Oni ljudi koji su za vreme Miloševića vodili ustanove i institucije, oni i danas odlučuju. Jedno vreme su se, a baš posle 5. oktobra, primirili, nekih mesec-dva, a onda su počeli da se vraćaju. Infrastruktura Srbije je ista. Ako nemate kuma negde na bitnom mestu, ništa ne možete da uradite.
      
       Prosto me vučete za jezik: vi kuma imate i to na bitnom mestu, naravno da o Lečiću govorim?
       - Da, ja imam kuma Lečića ali u ovom trenutku mi nemamo para da završimo film. Vi morate znati jednu stvar: sva moja prijateljstva su iz ubeđenja. I cela priča o tome šta sam ja danas se tu završava. Jer, danas sam ja isto ono što sam bio i pre Miloševića, i za vreme Miloševića, i posle Miloševića. Moj život se privatno nije ništa promenio. I dalje sam upravnik pozorišta koje je pola pod zabranom zato što prokišnjava, a pola zgrade je divlja gradnja. Tek treba da se reguliše pravni status “Zvezdara teatra”. To je stanje stvari oko pozorišta posle svih promena. Da vam ne pričam da sam ljut ili da sam očekivao nešto drugo. Nećemo o tome. Za sebe, u svakom slučaju, nisam ništa posebno očekivao jer sam u prilici da lično rešavam svoje probleme pisanja. Ne mogu, međutim, da ne razmišljam o onih četiri-pet miliona ljudi koji će se pojaviti u mom filmu na demonstracijama 1991, 1993, 1996-1997, 2000. godine. To su ljudi koji nisu statisti. To su ljudi koji su menjali sudbinu ove zemlje. A oni su i danas u vrlo bednoj, ponižavajućoj situaciji zbog toga što se na političkoj sceni Srbije pojavilo nekih stotinak osoba koje ja nikada pre toga nisam ni video, ni čuo...
      
       Njih niko pre toga nije ni video ni čuo?
       - Izrasli su kao iz podruma, neki čak iz kanalizacije. I sada oni odlučuju, oni pričaju o demokratiji, njih gledamo i slušamo. Da su se oni pitali, Milošević bi ostao na vlasti još jedno hiljadu godina. Njima svejedno, samo da su negde gde ima moći. I danas voze isto, pod ručnom kočnicom. I dok oni popiju kafu, nama prođe život. Neverovatna količina paganskih lica. Pričaju nekakve priče iz vremena kada se između gradova putovalo kočijama. Ili: voz već uveliko odlazi a mi i dalje na železničkoj stanici raspravljamo kojim ćemo da krenemo i u koji vagon da uđemo i ko će onda da sedne kraj prozora. Bavimo se atavističkim nadmetanjima, tradicijom obaranja magarca, ko je jači u selu.
      
       Da se mi, ipak, vratimo filmu. Čeka vas možda i najteži posao, montaža. Strepite li od tog finala?
       - Ne. Ja sam film montirao na papiru i snimao ga gotovo na reč. Moja knjiga snimanja je precizna do detalja. Čovek hvata bravu i otvara vrata - rez, ulazi u kancelariju - rez. “Profesionalac” je dramski triler, s naglaskom na triler, a pošto sam znao da ću ga ja režirati, trudio sam se unapred da sebi namestim penale. Svakih pet minuta sam postavljao situaciju, dramsku ili komediografsku, tako da neko šutira sa jedanaest metara a da na golu nema golmana. Išao sam na potpuno bezbednu varijantu. Osim toga, u filmu ima puno humornih scena. Kao ravnoteža gorčini. Sledio sam liniju svojih prvih tekstova i samo je, verujem, pojačao. Ništa novo nisam izmislio niti pokušavam da nešto novo izmislim.
      
       Što se glumačke podele tiče?
       - Meni je, nažalost, vrlo teško da pričam o Bati Stojkoviću kojeg nema više. Priča s Batom Stojkovićem će se zaokružiti jednog dana kada bude izgrađen “Zvezdara teatar”, njegov drugi deo. Međutim, kako je u prvoj varijanti Bata normalno trebalo da igra, ja sam posle njegovog odlaska morao da promenim scenario i da pišem partiture za drugog pevača.
       Za Boru Todorovića. Naravno da sam morao da dopišem još mnogo likova. U komadu ih je četiri, u filmu više od pedeset.
      
       Koliko ste s “Profesionalcem” ambiciozni u smislu Kana, Venecije, Berlina?
       - Ne znam. Čovek jednostavno ne sme zbog uroka da se bavi nagađanjima, pa i željama. Ako film bude dobar, on će sebi krčiti put i sam će sebe odvesti u Kan, Veneciju ili Berlin. Ukoliko ne bude dobar, nema mu pomoći. Može kompletna vaša rodbina i svi vaši prijatelji u svetu da stanu iza filma, on se neće pomeriti. Dakle, ja se nadam da će on otići makar u one zemlje u kojima je taj komad igran i ako tako bude, to će već biti ogroman uspeh. Jer, ta drama je igrana u četrdesetak zemalja, mogućno i više. Veliki svet, koji je u našoj nesreći i te kako učestvovao, video bi tako sebe u filmskom ogledalu. A kako stvari stoje danas, interesovanje za ove naše balkanske prostore biće još mnogo godina u centru pažnje.
      
       Veliki posao je za vama, ali i veliki posao pred vama. Negde ste na pola puta što se filma tiče. Kako se trenutno osećate?
       - Malo nervozno, malo napeto. Imamo rokove koje moramo da ispoštujemo, premijera bi trebalo da bude u aprilu, ali kako je to već običaj kod nas, sve se radi u poslednjoj sekundi. Pošto sam i ja deo ovog naroda i pripadam ovom narodu, zbog čega bih rušio tradiciju da sve radimo u pet do dvanaest. Da ne pominjem pri tom onu sitnicu koja se zove novac a na koju se mi uvek vraćamo.
      
       Da li biste, svejedno, rekli da je ovaj film vrh vaše karijere?
       - Nije.
      
       Zašto nije?
       - Zato što imam nameru da snimim seriju o Josipu Brozu, a velika mi je i želja da “Sveti Georgije...” bude već jednom ekranizovan. Trudiću se da ja ne režiram taj film, a režiraću ga samo ako nemam izbora.
      
       Uveliko se priča i o vašoj saradnji sa Nikitom Mihalkovim koji je ovih dana gost Beograda?
       - Da, za sada je to samo jedan tekst od desetak stranica. Priča o putovanju jednog čoveka iz Moskve preko nekih evropskih zemalja do Kosova, Grčke i, najzad, Hilandara. Mihalkov bi, jasno, to režirao.
      
       Kažu da ste impresionirani njim, da ste, štaviše, vas dvojica postali veliki prijatelji?
       - Nikita Mihalkov jedan je od nekolicine evropskih reditelja koji stvarno poseduje nešto što se zove ručni rad. Uz Emira Kusturicu koji je najznačajniji filmski čovek Evrope. Namerno ne kažem reditelj i glumac, već upravo to - filmski čovek Evrope.
      
       JASMINA LEKIĆ
      

Lična karta “Profesionalca” Film je snimljen na lokacijama u Beogradu za sedam nedelja. Producent je “Vans” u saradnji sa Ministarstvom za kulturu i javno informisanje Republike Srbije i RTS-om. U filmu igraju Bora Todorović (Luka), Branislav Lečić (Teja), Nataša Ninković, Miki Krstović, Dragan Jovanović, Josif Tatić, Gorica Popović, Ljiljana Dragutinović, Sergej Trifunović i niz drugih glumaca. Direktor fotografije je Božidar Nikolić, scenograf Veljko Despotović, a autor muzike Momčilo Bajagić Bajaga.