Hoće li se vekovna pravoslavna tradicija pokoriti evropskoj demokratiji

      Prošle nedelje u Strazburu je u Evropskom parlamentu razmatran Snjibel izveštaj o stanju ljudskih i ženskih prava u Evropskoj uniji. Jedna od stavki tog izveštaja odnosila se i na planinu Atos, na Svetu goru. Još 1045. godine (tako tvrde sastavljači izveštaja) odlukom kaluđera koji su tada živeli u oko dvadeset manastira na Atosu, ženama je zabranjen pristup ovom mestu. Jedini put, koliko se zna, ta zabrana je prekršena kada je carici Jeleni, ženi Dušana Silnog u vreme velike epidemije koja je vladala ovim delom sveta, dopušteno da kroči na Svetu goru.
       Poslanici Evropskog parlamenta su se 21. januara izjašnjavali o tome treba li u cilju prestanka kršenja ljudskih prava u Evropskoj uniji ukinuti tu zabranu posećivanja Svete gore ženama; tesnom većinom (277 za i 255 protiv) izglasano je da to treba učiniti. U ime grčke poslaničke grupe izveštaj je potpisala grčka poslanica Ana Karamanou. Ona navodi nekoliko razloga za ukidanje ove zabrane, među kojima je i jedan finansijski: većinu donacija za renoviranje i održavanje manastira ove oblasti kao retkih spomenika kulture plaćaju evropski poreski obveznici, među kojima su više od polovine žene. Sem toga, pitaju evropski parlamentarci, da li treba poštovati zabranu koja je doneta u mračnom srednjem veku kada su, po pravilu, kršena ženska ljudska prava i koja odslikava tu epohu?
      
       Ni govora!
       Naš prvi sagovornik, profesor Vladeta Jerotić, veoma je kratko komentarisao da o tome “nema ni govora!”. Pomislila sam da ću postavljanjem ovog pitanja, u želji da pokušam da prikažem stavove viđenijih ljudi koji svojom delatnošću dodiruju ovu oblast, samo dobiti besne odgovore i poruku da ih vređam. No, naš sledeći sagovornik, gospodin Dinko Davidov, direktor Galerije Srpske akademije nauka, pojasnio nam je da postavljanje ovog pitanja svakako nije novo: “To je prosto nemoguće. Oni koji znaju šta znači jedan tipik koji traje hiljadu godina, ne postavljaju to pitanje. To bi bilo kao kada biste rekli da ćete sad hodati samo na rukama, prosto neverovatno.
       Nijedna vlast, vlada, ne može oficijelno doneti takvu odluku; jednostavno Sveta gora je intaktna u tim stvarima. Kareja je zasebna država i ne podleže odredbama Evropske unije.
       Grčka je pokušavala i ranije da napravi jednu magistralu do Kareje, do juga, to je tada bilo aktuelno po svim grčkim novinama, hteli su da naprave turističku atrakciju. To je bio slučaj i sa Meteorima, oni nemaju tipik. Ljudi su tamo odlazili turistički, u gomilama, autobusima. Onda su se kaluđeri koji su hteli da tihuju jednostavno odselili odatle i povukli se na Svetu goru.
       Što se tiče 1045. godine kao godine kada je postavljena zabrana, nemojte se vezivati za taj datum. Prvi su stizali na Svetu goru i mnogo ranije, bila je nenaseljena i oni su želeli da nađu svoj mir. Na prvi utisak izveštaj zvuči senzacionalno, ali nema težinu. Ja volim senzacije kada imaju težinu i smisao, kada bude radoznalost; ovo mi nekako zvuči beznadežno, kao tanak led. To onda ne bi bila Sveta gora nego turistička atrakcija.”
       I gospodin Živadin Mitrović direktor izdavača i knjižara Jugoslavije i čest hodočasnik hilandarski slično razmišlja i kaže: “Mislim da nije prvi put da se to pitanje pokreće. Ima snaga koje žele da Svetu goru pretvore u turističku meku koja će donositi novac. Tim otvaranjem se ruši jedna tajna koja je intrigirala ne samo vernike nego čitav misleći svet koji je verovao da je to sveto mesto. Te tajne bi nestalo. To bi postalo nešto haotično, prilagođeno potrebama našeg turističkog komfora...
       Suština je uništenje jedne tajne, jedne tradicije starije od hiljadu godina. Pa to je besmislica! Na kraju, Sveta gora nije pod jurisdikcijom Grčke ili Evropske unije nego Carigradske patrijaršije. Grci u Kareji imaju samo administrativnog guvernera, i on je civilno lice. Što se tiče kršenja ženskih ljudskih prava, ni to nije tačno. Žene koje veruju dolaze u luku, iznosi im se krst da ga celivaju, ali na 50 metara od crkve...”
       Kako ženski politički lobi posmatra celu ovu stvar?
       Nadežda Radović (Ćetković), profesorka filozofije i dugogodišnja aktivistkinja ženskog pokreta, za NIN kaže: “U avgustu 1997. u otvorenom pismu Beogradskog ženskog lobija Jelka Kljajić Imširović, Svenka Savić i ja pitale smo Sinod Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Pavla kada će žene imati pravo da posete Hilandar. Naravno, nikada nismo dobile odgovor. Doduše, isti nisu odgovorili ni na druga pitanja koja su se odnosila na diskriminaciju žena u SPC, npr. zašto SPC nije nikada osudila srpske ratnike koji su silovali po Bosni? Kada će se omogućiti ženama da budu sveštenice? Kada će se SPC izviniti ženama što prećutkuje dvehiljadegodišnje nasilje nad ženama? Umesto izvinjenja, otvaranja prostora verujućim ženama, SPC je ženama uputila uskršnju, a pet godina pre uskršnje i božićnu poslanicu u kojoj im osporava Ustavom zagarantovano pravo da slobodno odlučuju o rađanju. Na sreću, evropski centri moći su, zahvaljujući naraslom ženskom pokretu, postali osetljivi i žene će svoja prava dobiti uprkos nehrišćanskim stavovima SPC.”
      
       Bogorodica je bila žensko
       Pitali smo i protođakona gospodina Ljubomira Rankovića, iz “Glasa Crkve” da komentariše ovu rezoluciju Evropskog parlamenta. “Veoma dugo traje ta zabrana ženama da posećuju monašku republiku, više od hiljadu godina. Međutim, nije to jedino mesto koje je u pravoslavnoj tradiciji zabranjeno za žene; one takođe ne mogu ući u oltar bilo koje naše crkve. I nije to jedino mesto na svetu koje je iz religijskih razloga ostalo zabranjeno; imate mnogo takvih mesta na svetu. E, sad, zaštitnica Svete gore je Presveta Bogorodica, devojka; ako je žena pokrovitelj jednog takvog mesta, ako ona daje značaj monaškoj republici i ako je ona i muškarca i ženu uzdigla do prestola Božjeg, veoma je zanimljivo pitanje, zašto je ženama taj pristup ostao zabranjen! Lično nisam siguran da je to apsolutno opravdano. Jedini razlog za nastavak te zabrane vidim u tome što bi se u suprotnom cela Sveta gora pretvorila u turističku atrakciju, u jedno svetsko vašarište. Smatram da bi trebalo očuvati taj kutak, i po cenu da se žene odreknu svog pristupa tamo. Možda bi i to mogao biti doprinos žena hrišćanstvu na malo apsurdan način, doduše.”
       Ali, nije li apsurdna inicijativa Evropskog parlamenta i Evropske unije da promene nešto u hiljadugodišnjim shvatanjima muško-ženskih odnosa, ostaje da se vidi.
      
       MILENA ČUKIĆ