NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Da m’ daš jednu cigaru

Konačno je javno objavljeno da smo mi drugi u svetu. Ne po onome što je dobro, već po onome što neki misle da nije dobro

      
       Zapadna propaganda čudo čini. Prvo su objavljivali da smo mi ovo il’ ono, da je većini nas Srba (bili oni i Crnogorci) mesto u Hagu, a sada, da to dokažu, objavljuju, pišu, da smo mi drugi po broju pušača u svetu. Prvi smo u košarci, a tek drugi u pušenju. Bar da smo i tu prvi.
       Ali muče nas Turci. Uvek nas muče ti Turci, još od Kosovske bitke. Naši košarkaši ih pobedili, a oni nam sad smeštaju. Kao njihovi košarkaši puše pa zato slabo igraju. Da sam ja selektor košarkaške reprezentacije ne bih dao nikome da igra ko ne puši. Ma pušili bi i igrali i pobedili Turke.
       Pobedili su i Amerikance (košarkaši) iako Amerikanci ne puše, a oni su “izmislili” duvan. Ili Turci. Ma, i jedni i drugi. Zato se oni ližu k’o Hercegovci cigarete kad ugrabe škiju. Ali Hercegovci vole škiju i gaje je, a Amerikanci gaje virdžiniju i truju nas.
       Pred jednom trafikom setio sam se kad me je, davno, davno, otac vodio da vidim more. Onda sam u Han-Pijesku video stare Turke (zapravo tad su mi tako rekli, a možda su bili i Srbi, Hercegovci, Bošnjaci) kako čučeći puše na autobuskoj stanici. Cigara (cigareta) im u ustima, druga za uvetom a treću zavijaju. Dok je zaviju ona u ustima izgorela. Onda vade onu iza uha, stavljaju u usta, a tek zavijenu za uvo, dok opuškom pale sledeću - sad prvu.
       Tehnika skoro neponovljiva naročito ako čučite. I, sad kažu, skoro pogubna. Ja sam jeo ovčje pečenje i mogao sam to isto da izvedem, kao i oni Turci čak i na jednoj nozi, ali što da se puši na jednoj nozi? Jedva sam čekao da porastem i počnem da pušim, pa sam se, u međuvremenu, davio, satima kašljao pušeći “savu”, a kad se nađe novca čak i “kolo”, a posle kupovao “krompir šećer” da me ne osete u kući. Kao i cela moja generacija.
       Kod nas se uvek mnogo pušilo, i stari i mladi. Za mlade je to još i danas “statusni” simbol, za sirotinju takođe. Ko puši, on je odrastao i on ima. Iz nekadašnje serije “Muzikanti” ostala je poznata rečenica: “da m’ daš jednu cigaru”.
       Jednom sam u Debrcu, selu pokraj Save, video ženu, Romkinju, sa povećim detetom u rukama kako puši a puši i dete. Naša, tadašnja, zemlja je “napredovala” sa duvanskom industrijom. Bili smo željni “stranih” cigareta. Naročito “kenta”, “marlboroa”, “vinstona”... Onda smo sami počeli da ih proizvodimo. Mislili smo da se tako ulazi u Evropu, u svet, da smo isti ko Amerikanci.
       A Amerikanci su polako prestajali da puše. Otkrili su da je to štetno. Zapravo, pobedili su advokati medicinskih ustanova i osiguravajućih društava advokate duvanske industrije. Kome onda prodati silne cigarete koje su oni pravili - sirotinji naravno. I dok smo mi gledali kako postajemo “Amerika” oni su gledali kako da prodaju cigarete.
       Kad smo se opasuljili, jedan deo naše političke i mafijaške elite već je preuzeo trgovinu cigaretama i snabdeo nas svim i svačim. Nema više hercegovačke škije, samo sirotinja puši nišku “drinu”, nekada našu najbolju cigaretu, a ubijaju nas sa “vestom”, “marlborom”, “danhilom” i “ronhilom”.
       Krenuo je i progon pušača. Sad traže pare od onih koji puše, proganjaju ih, za pare ih odvikavaju od pušenja. Savremeni “svet” ne dozvoljava pušenje skoro nigde na javnim mestima i proganja pušače, istina i tanko jede, tanko...
       Jedini koji još brane čast pušača su Arnold Švarceneger, Silvester Stalone, koji su u Americi otvorili restorane za pušače, i MI, Španci, Italijani, Grci, Turci i Srbi. Preovlađuje teror nepušača nad pušačima. Stalno viču, zovu inspekciju, u najboljem slučaju viknu : otvor’te prozore ne vidi se od dima (jedna novinarka je dala “otkaz” zato što nije bilo “obezbeđeno mesto za nepušače”). A nekadašnji foto Bane je govorio: Niko od smrad nije umro, al’ od zimu jeste.
       A mi se ne damo. Postoji izreka : “Puše k’o Turci”. Ma, bićemo mi bolji od njih - kad-tad.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu