Ako se Sud 3. februara ne oglasi nenadležnim za tužbu BiH protiv Jugoslavije, dramatično se smanjuju izgledi da izbegnemo ratnu odštetu zbog agresije i genocida u Bosni

      U jugoslovenskom taboru nema mnogo optimizma uoči konačne odluke Suda pravde u Hagu o nadležnosti u sporu BiH protiv SRJ. Da bi Beograd bio zadovoljan, moralo bi se desiti čudo: Sud Ujedinjenih nacija, koji iznad sebe nema nijednu drugu pravnu instancu, morao bi da, prvi put u svojoj istoriji, poništi svoju raniju odluku o sopstvenoj nadležnosti u sporu. Bio bi to gotovo neverovatan pravnički trijumf za jugoslovenskog zastupnika Tibora Varadija, koji je u jesen 2000, smelim pravnim manevrom (zahtevom za reviziju postupka) jugoslovenskoj državi “kupio” dve godine vremena.
       Daleko su veći izgledi da u ponedeljak 3. februara Sarajevo bude zadovoljno ishodom spora oko nadležnosti i da Sud odbije jugoslovenski zahtev. U tom slučaju treba očekivati relativno brz rasplet spora koji se u Hagu rešava još od 1992. godine. Bosna Jugoslaviju tuži za agresiju i genocid, a ako joj Međunarodni sud pravde da za pravo, na dnevni red će brzo doći i visina ratne odštete (zasad se tim samo spekuliše, no u spekulacijama se barata iznosima od stotinu i više milijardi dolara!).
      
       Sudija Zima
       Međunarodni sud pravde, u kom se Jugoslaviji sudi za genocid, pravna je ustanova potpuno nezavisna i odvojena od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, gde se bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću sudi za genocid. Odluke ad hoc Haškog tribunala, u kojem Karla del Ponte podiže optužnice, u načelu ne obavezuju ovaj drugi sud, koji važi za najstariju i najugledniju međunarodnu pravnu instituciju na svetu, no naivno je pretpostaviti da se dva suda u praksi ne bi obazirala jedan na drugi. U stvarnom svetu, u međunarodnom okruženju u kom se nalazimo, slika o srpskoj krivici već je manje-više zapečaćena.
       Kada je Međunarodni sud pravde jesenas dobio nove članove, za sudiju je izabran i Nemac Bruno Zima koji se nije ustručavao da odmah po izboru javno iznese svoj sud o opravdanosti bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Bilo je protivno međunarodnom pravu, ali je bilo moralno opravdano, rekao je Zima, ponavljajući gotovo u dlaku raniju presudu jednog radnog tela britanskog parlamenta na istu temu. U Jugoslaviji to nije slučaj, ali u svetu se sudije obično suzdržavaju u iznošenju političkih i pravnih sudova u slučajevima o kojima će se možda morati i sudski izjašnjavati. Zima verovatno smatra da je samo javno rekao ono što “svi u svetu znaju”, mada jugoslovenska tužba protiv zemalja članica NATO zbog bombardovanja SRJ bez odobrenja jedinog za to nadležnog tela, Saveta bezbednosti UN, još nije odbačena pred Međunarodnim sudom pravde. U nekim pravnim sistemima, poput američkog, to bi bio osnov za izuzeće sudije Zime u ovom konkretnom slučaju.
       Treba, međutim, reći da DžU tužba protiv zemalja NATO ni bez Zime ne bi imala velikih šansi: Jugoslavija je tužila NATO za genocid, jer je Međunarodni sud pravde nadležan jedino za to krivično delo (budući da postoji međunarodna konvencija o genocidu, pa time Sud pravde, koji se pre svega bavi međudržavnim sporovima, postaje nadležan i za ovo krivično delo). Iz istog se razloga ne treba preterano uzbuđivati zbog ratnih reparacija o kojima ovih dana mašta Stjepan Mesić; mizerne su šanse da Jugoslavija bude osuđena za agresiju protiv Hrvatske u vreme kada je Stjepan Mesić bio predsednik SFRJ, a kakva god da je odgovornost JNA za zločine u Hrvatskoj, to nisu bili zločini genocida.
      
       Biljanino priznanje
       Kod nas su već i vrapci imali vremena da nauče da se u Haškom tribunalu “individualizuje” krivica za ratne zločine, kako bi se “skinula” sa srpskog kolektiviteta i prebacila na pleća pojedinaca. Sada se, međutim, čini da je obrnuto, i da će se individualni ratni zločini možda zbirno prebaciti na kolektivna pleća. Nije, naime, realno očekivati da Međunarodni sud pravde odbaci bosansku tužbu protiv Jugoslavije za genocid, ako je Haški tribunal u međuvremenu rešio više slučajeva u kojima je genocid protiv Bosne već presuđena činjenica, res iudicata. Primera radi, ako i kada Međunarodni sud odbaci Varadijev zahtev za reviziju nadležnosti i krene u konačno rešavanje tužbe protiv SRJ, u onom drugom sudu tada će već postojati pravosnažna presuda protiv Biljane Plavšić.
       A ovdašnjoj javnosti niko još nije do kraja objasnio pravnu težinu priznanja Biljane Plavšić. Gospođa Plavšić je u obraćanju javnosti, pred televizijskim kamerama u sudnici, smerno pričala o sopstvenoj odgovornosti i branila srpski narod. U priznanju koje je sročila u dogovoru sa Tužilaštvom, međutim, stvari stoje sasvim drugačije: tamo je Plavšić priznala da su JNA i MUP Srbije u Bosni i Hercegovini činili brojne zločine; priznala je da su srpski lideri (među kojima imenuje Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika i Ratka Mladića) “počev od oktobra 1991.godine postali svesni da će trajno pomeranje stanovništva zahtevati upotrebu sile”; da će taj proces uključivati “verski i etnički progon”. Te činjenice biće deo pravosnažne presude koju će joj Haški sud uskoro izreći, i biće nezaobilazna činjenica u svakom pretresanju pitanja prirode rata u Bosni i Hercegovini i uloge SR Jugoslavije u bratoubilačkom ratu u Bosni i Hercegovini. Baciće u zasenak i za zapadnu javnost pomalo iznenađujuće nalaze Holandskog instituta za rat i dokumentaciju (NIOD), koji je prošle godine, posle sedam godina istrage, ocenio da je odluka Ratka Mladića o masakru srebreničkih Muslimana (presuđeno kao genocid na procesu protiv Radislava Krstića) donesena bez konsultacija sa Radovanom Karadžićem i Slobodanom Miloševićem.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ