Ono što nije nikada uspelo nijednoj srpskoj i crnogorskoj političkoj i državnoj eliti, uspelo je sadašnjim političkim garniturama (pod patronatom Havijera Solane) - stvoren je savez Srbije i Crne Gore. Cinici tvrde da ni sada to nije uspelo, da je usvajanje Povelje i nastajanje saveza samo dokaz da je zajednička država Srbije i Crne Gore i dalje nemoguća. I to ne samo zbog “realnih pokazatelja i činjenica” (“Srbija ima u sebi sedamnaest onakovih kneževina”, Jovan Ristić). Istoričar Radoš Ljušić kaže da je u odnosima Srbije i Crne Gore “lakše naći, jer ih ima više, trenutke svađe i nesporazuma nego trenutke dobrih odnosa” i da stoga ne treba da nas čude “tako teški porođajni bolovi oko izrade sadašnje povelje”

      Ono što nije nikada uspelo nijednoj srpskoj i crnogorskoj političkoj i državnoj eliti, uspelo je sadašnjim političkim garniturama (pod patronatom Havijera Solane) - stvoren je savez Srbije i Crne Gore.
       Cinici tvrde da ni sada to nije uspelo, da je usvajanje Povelje i nastajanje saveza samo dokaz da je zajednička država Srbije i Crne Gore i dalje nemoguća. I to ne samo zbog “realnih pokazatelja i činjenica” (“Srbija ima u sebi sedamnaest onakovih kneževina”, Jovan Ristić).
       Istoričar Radoš Ljušić kaže da je u odnosima Srbije i Crne Gore “lakše naći, jer ih ima više, trenutke svađe i nesporazuma nego trenutke dobrih odnosa” i da stoga ne treba da nas čude “tako teški porođajni bolovi oko izrade sadašnje povelje”.
       Recimo, na protokolu o “zajedničkoj radnji” između Srbije i Crne Gore iz oktobra 1866. godine knjaz Nikola je svojeručno napisao za knjaza Mihaila i Iliju Garašanina: “Lažovi stari.” (Šta li bi ovi danas jedni o drugima mogli da napišu?)
       Nije nevažan ni podatak da se kralj Nikola Petrović i njegov zet kralj Petar Karađorđević kao vladari nikada nisu sreli.
       Sve do 1913. godine Srbija i Crna Gora nisu imale zajedničku granicu pa samim tim nisu mogle fizički da se ujedine. Kada su se stekli ti uslovi u Skupštini Crne Gore je odmah iznet predlog o carinskoj, vojnoj i diplomatskoj uniji sa Srbijom. Taj predlog crnogorskom parlamentu februara 1914. godine podneo je niko drugi do poslanik Sekula Drljević. Drljević je tvrdio da je unija “jedino stvarno jemstvo za ekonomski i kulturni procvat Crne Gore”. Crnogorska Skupština je odbacila predlog Sekule Drljevića ubedljivom većinom. Risto Popović, kao predstavnik vlade, odbijajući Drljevićev predlog izjavio je da bi prihvatanje unije bilo opasno po državni individualitet Crne Gore.
       Uzimajući sve to u obzir nije neumesno, dakle, upitati zbog čega je “međunarodna zajednica” toliko insistirala na usvajanju Povelje, odnosno stvaranju zajedničke države Srbije i Crne Gore.
       Možda je najbolji odgovor na to pitanje dao početkom januara Tom Doneli, stručnjak američkog Enterprajs instituta, u intrevjuu Radiju Bi-Bi-Si u kome je, govoreći o novim granicama na Balkanu, pored ostalog, kazao: “To podrazumeva političku promenu i pomeranje naroda kakvi su verovatno nemogući. Ako dozvolite nezavisnost Kosova onda će mnogi u Crnoj Gori pitati zašto mi ne možemo da dobijemo državu? Bio bi to strašan presedan za Bosnu. Srbi u Republici Srpskoj bi se ujedinili sa Srbijom, Hrvati iz Bosne sa Hrvatskom, a u sredini bi ostala neka krnja vlada u Sarajevu, što ne bi olakšalo situaciju sa američke tačke gledišta.
       Amerikanci bi i dalje morali da budu prisutni da bi se sprečili novi sukobi. Stoga je mnogo bolje raditi na prevazilaženju podela po etničkim linijama nego pojačavati te podele.”
       Svesni opasnosti - ukoliko budu otežavali “situaciju sa američke tačke gledišta” - politički činioci u Srbiji i u Crnoj Gori formirali su zajedničku državu.
       Međutim, stvaranje zajedničke države nije osnovno pitanje oko koga su se lomila koplja. Stvaranje zajedničke države bio je samo ring za odmeravanje snage političkih elita, pre svega u Srbiji.
       Demokratska stranka Srbije redovno je ponavljala da Zoran Đinđić i njegova vlada nemaju većinu u parlamentu Srbije i da su stoga neophodni vanredni parlamentarni izbori. Zoran Đinđić je to pak redovno osporavao napominjući da će vanrednih parlamentarnih izbora biti onda kada vlada izgubi većinu u parlamentu.
       Bez većih problema Đinđić je i ovaj put uspeo da obezbedi parlamentarnu većinu (“Bio sam siguran da će ti akti biti usvojeni, jer sam imao konsultacije.”)
       Usvajanje Zakona o sprovođenju povelje nije neka naročita Đinđićeva pobeda ali je to, ipak, veliki poraz Demokartske stranke Srbije. Jer, faktički, Demokratska stranka Srbije, osim na lokalnim nivoima, skoro da neće biti participant u vlasti na republičkom i federalnom nivou. Samim tim se onda i Đinđićeva pobeda meri drugačije.
       Đinđić je u eruptivnom govoru u Skupštini Srbije, u krajnje transparentnom diskursu predstavio javnosti ko po njegovom mišljenju opstruiše obnavljanje države i njen put u Evropu. “Ili preuzmite političku odgovornost ili se sklonite sa političke scene, pa idite da spavate u nekoj bajci”, kazao je, pored ostalog Đinđić, pre svega poslanicima Demokratske stranke Srbije.
      
       Ova pobeda za Zorana Đinđića, međutim, može biti mač sa dve oštrice.
       S jedne strane, bez sumnje će mu odgovarati razvlašćivanje Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije. Koštunica će uskoro biti samo predsednik jedne opozicione stranke. Međutim, s druge strane, Đinđić neće imati više na koga “da se vadi”. Ali, kao da mu to nimalo ne smeta, on je na proslavi dvogodišnjice Vlade Srbije rekao: “Pomirio sam se sa činjenicom da ćemo sprovoditi reforme bez širokog konsenzusa. Mi većinu imamo: u parlamentu, u vladi i Predsedništvu DOS. Ko u to ne veruje, neka proveri. A kada neko stalno postavlja to pitanje, a onda u parlamentu dobije šamar, liči mi na mazohistu.”
       Verovatno najznačajnija promena koja će se desiti posle usvajanja Povelje jeste ta da će sada “federalnim” institucijama rukovoditi Zoran Đinđić i Milo Đukanović. A to znači i vojskom, najjačom polugom vlasti kojom je do sada komandovao Vojislav Koštunica.
       Oni koji su, dakle, glasali za Zakon dobro su, bez sumnje, znali kakvu pobedu donose Đinđiću.
       Budući da je bilo jasno da će za povelju glasati Demokratska stranka Srbije, izglasavanje Ustavne povelje nije dolazilo u pitanje.
       Problem je bio sa Zakonom o sprovođenju povelje.
       U izglasavanju tog zakona ključnu ulogu odigrala je Demohrišćanska stranka Srbije koja je odlučila da glasa za ovaj zakon.
       Bez obzira na raznovrsne spekulacije koje su preovladavale u javnosti da DHSS neće glasati za Zakon, bilo je sasvim logično da demohrišćani podrže ovaj zakon. Pre svega zbog toga što nije daleko od istine da, kako je rekao Vladan Batić, “Zakon o sprovođenju povelje odgovara onima koji su za samostalnu Srbiju”. Sličan je i stav Demokratske stranke Srbije. S druge strane, bilo bi politički pogrešno da u ovom trenutku ugroze strateškog partnera Demokratsku stranku i DOS i time dovedu direktno do produbljivanja krize u zemlji.
       Da li je bilo pokušaja trgovine sa strankama koje su glasale za Zakon, kao i sa onima koje su se pridružile Demokratskoj stranci Srbije i nisu za Zakon glasale?
       Bilo bi nelogično da nije bilo. Kao što je logično da to niko neće potvrditi, naravno, ukoliko izuzmemo Velju Ilića.
       U politici ta vrsta trgovine se gotovo podrazumeva, jer, kako kaže ekspert za Public Relations, Sabina Asgodom: “Ne dobijate ono što ste zaradili, već ono što ste istrgovali.”
      
       LUKA MIČETA
      

Ravnopravna zajednica Kopredsedavajući Ustavne komisije Boško Ristić obrazlažući predložene dokumente u Skupštini Srbije, rekao je da Ustavna povelja obezbeđuje ravnopravnost država-članica uz priznavanje svih elemenata državnosti koje su do sada stekle Srbija i Crna Gora. Takođe, Srbija je u preambuli Povelje definisana kao jedinstvena država sa Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, što potpuno uvažava interese Srbije i njene pregovaračke pozicije kad je reč o konačnom statusu Kosmeta.        Nova država je, kaže Ristić, parlamentarna demokartija, zasnovana na višestranačkom sistemu, na čijem čelu će biti predsednik koji će istovremeno predsedavati i Savetom ministara, a biraće ga parlament zajedničke države u kome će ukupno biti 126 poslanika. U parlamentu je, kao zaštitni mehanizam od preglasavanja, predviđeno da je za izglasavanje bilo kakve odluke potrebno da se za nju izjasni većina iz obe delegacije.        Poslanici će se birati iz redova poslanika u sve tri skupštine koje sada postoje, a način izbora će, posebnnim zakonima, urediti parlamenti Srbije i Crne Gore. Zajednička država Srbije i Crne Gore imaće i svoj sud i vojsku, koja će biti pod civilnom kontrolom. Zajednička država biće jedan subjekt u međunarodnim institucijama i organizacijama. Radi zaštite ljudskih, i posebno manjinskih prava, biće doneta - kako je rekao Ristić - posebna povelja o ljudskim i manjinskim pravima, po istom postupku kao i Ustavna povelja.