U Srbiji su, nekim neobjašnjivim sticajem okolnosti, mediji preuzeli ulogu većine važnih institucija: u njima se istražuju zločini, sastavlja optužnica, izriče presuda. Gotovo sve afere su počele i završile se u redakcijama, većina dokaznog materijala protiv notornih reformista ili konzervativaca je prvo stizala do pouzdanih novinara, dok je tužiocima savetovano da budu bolje informisani

      Sa daljinskim upravljačem u ruci i papučama na nogama, inspektori, tužioci i sudije svako veče sedaju pred male ekrane i gledaju rezultate novinarskih istraga najtežih krivičnih dela. Sutradan od novinara traže da im pokažu oružje kojim je ubijen Slavko Ćuruvija, kombi kojim je otet Ivan Stambolić ili lopate kojima su zakopavane nesrećne žrtve kriminalne politike ili nekih od podzemnih establišmenata. Da su pravi humanisti i patriote, novinari bi se više potrudili. Bilo bi najbolje kada bi neki antiteroristički tim sedme sile sam pohapsio surčinsku, zemunsku ili bilo koju drugu mafiju, prezentovao je svojim gledaocima a zatim prosledio istražnim organima. Takva bolesna, izokrenuta logika ne govori ništa o hrabrosti ili moći medija, ali otvara tešku raspravu o nemoći institucija, bojažljivim vladarima i građanima, nad čijim glavama lebdi nemoć i strah.
       Ako dakle znate nešto o velikom kriminalcu iz vašeg sokaka ili neviđenim lopužama iz vašeg preduzeća, samo pozovite najbližu redakcijsku stanicu i sve će doći na svoje mesto: mediji će dobiti udarnu vest, policija i tužilaštvo razloge za postupak protiv kriminalaca ili novinara, a vi osećaj da se nešto, ipak i uprkos svemu, pomera u skamenjenom svetu tranzicije. Tako se i dogodilo da je biznismen Čume na najprofesionalnijoj televiziji u zemlji saopštio da je drugi biznismen, izvesni gospodin Šiptar odgovoran za čitav niz likvidacija, otmica biznismena poznatijih po svojim preduzećima nego po nadimcima, kao i prodaju stotinak kilograma heorina mesečno. Ako bi novinari pokušali da utvrde šta je od toga tačno i šta kaže druga strana, rizikovali bi da im “altera pars” polomi kamere, odvede ekipu nekim kombijem u nepoznatom pravcu ili je čak zazida u neki od velelepnih trgovačkih objekata.
       Na pitanje hipersenzibilnih građana, koji ne mogu da prihvate estradne nastupe kumova iz predgrađa, medijski radnici odgovaraju da su od 5. oktobra do sada uticajni članovi vlade već sproveli proces indulgencije, opisujući “biznismene sa greškom” u javnim nastupima kao ugledne poslovne ljude s kojima su gradili puteve, rado slavili uspeh nižerazrednih fudbalskih klubova, ali i bili sa njima kada su se zatekli u bolnici.
       U sređenim zemljama se teško može zamisliti iznošenje tako teških optužbi, bez dokaza i provere, na naslovnim stranama novina i udarnim televizijskim emisijama. U takvim zemljama, redakcija bi u kratkom roku, pod teretom sudskih procesa za povredu ugleda i klevete, otišla u bankrot, a novinari izgubili mogućnost da se tim poslom bave sledećih nekoliko vekova. Ali u takvim zemljama, ne postoje ni ta vrsta biznismena, ni policajci koji honorarno rade za mafiju, ni tužioci koji su se okumili sa pomenutim biznismenima, ali ni političari, koje niko ne pita gde žive, šta voze i kako sa nekoliko stotina evra, poput modernih alhemičara, uspevaju da prehrane porodicu, kupe Armanijeva odela i letuju na Santoriniju. U takvim zemljama, na kraju, ne postoje ni takvi mediji.
       U tekstu Jovana Dučića o najstarijoj novinskoj kući na Balkanu, koji je napisan 6. januara 1924. godine, konstatuje se kako je u to vreme “sve bilo moguće reći bez konsekvencija, i najzad sve primiti bez gnušanja. Zbog naše štampe, u jedno doba život je u našoj zemlji postao uzak i gorak, i srpski novinar je postao užas srpskog građanina... Tada su prvi ljudi u našem žurnalizmu posvednevno bacali jedan drugom u lice pogrde i sumnjičenja koja su bila nedostojna i poslednjeg građanina. Niko nije bio siguran za svoje ime i bilo je ljudi koji su platili životom te vendete bezimenih i maskiranih neprijatelja.”
       Osam decenija kasnije, kolekcionari opštih mesta savremene demokratije će, kao dobri đaci u lošoj školi, reći kako u razvijenim zemljama mediji služe kao kontrolori institucija, koji će uvek reagovati kada izvršna, sudska ili zakonodavna vlast naprave neku veliku brljotinu i ugroze neke od osnovnih prava sopstvenih poreskih obveznika. U Srbiji su, nekim neobjašnjivim sticajem okolnosti, mediji preuzeli ulogu većine važnih institucija: u njima se istražuju zločini, sastavlja optužnica, izriče presuda. Gotovo sve afere su počele i završile se u redakcijama, većina dokaznog materijala protiv notornih reformista ili konzervativaca je prvo stizala do pouzdanih novinara, dok je tužiocima savetovano da budu bolje informisani. Vlast, policija, tužilaštva i sudovi su se, uglavnom, trudili da kontrolišu medije. Vlast nad redakcijama je postala važnija od komandovanja armijom ili aparatom državne bezbednosti, jer su eskadroni glavnih urednika viđeni kao najbolje oružje protiv političkih rivala i najsigurnija brana od pretendeneta. Tako je čitavo polje demokratskog društva svedeno na medije, što nije dobro ni za medije, ni za društvo.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ