Jedna od tajni legaliteta odluka NIN-ovog žirija počiva u minucioznom i simptomatičnom formiranju užeg izbora

      Bilo bi za očekivati da poslednja decenija u trajanju NIN-ove nagrade za roman predstavlja neku vrstu kvalitativne kulminacije i sublimata prethodnih četrdeset godina, ali nije baš sve tako. Sve krize, ćorsokaci i dubioze ove nagrade su se kontinuirano i problemski stekli u poslednjih deset godina njenog književnog trajanja. Dve dominantne teze su bitno uticale na formiranje slike o ovoj nagradi u poslednjih deset godina; jedna je teza o “kraju istorije” a druga je ona koja se na prvu nadovezuje u kontekstu zapadnjačkog pozitivizma i tekovina druge moderne, teza o kraju romana. Ali bez obzira na to koliko ova druga teza imala svoj stvarnosni i kreativni komentar u okvirima srpske književne produkcije u poslednjoj deceniji, utoliko je žiri NIN-ove nagrade tumačio po samo sebi znanim uzusima i kvalitativnim aspektima u procenjivanju i tumačenju dela. Jedno vreme je prihvatao njenu poetično-ideološki instruiranu superiornost dok je, verovatno želeći da vrati književnu i romanesknu vitalnost nagradi, kasnije poricao u vrednosnim i značenjskim uopštavanjima. No, možda značajniji od pomenutih oblikotvornih fakata je onaj koji se može nazvati “smena generacija” jer je plejada pisaca koja je obeležila nekoliko prethodnih decenija polako ulazila u kreativnu i životnu remisiju dok su se neki svojom smrću preselili u istorijske anale srpske književnosti.
       Generacija koja je po logici stvari trebalo da ih smeni na tom mestu, ostala je zarobljena poetičkom “posebnošću” i intelektualnom samodopadljivošću, što je tu generaciju, okupljenu oko časopisa Književna reč, promovisalo krajem osamdesetih godina putem srpske varijante post-moderne i sintagme “mlada srpska književnost”. S aspekta desetogodišnje distance može se zaključiti da je pomenuta sintagma bila neka vrsta kobi za mnoge pripadnike te generacije jer do dana današnjeg tumače ih njom i putem nje, iako neki od autentičnih predstavnika imaju više od pedeset godina. Zašto ta generacija “kišovske književne paradigme” nije uspela da dosegne očekivano mesto u okvirima književne produkcije, u čemu se sastoji kreativni ćorsokak generacije koja je tako euforično i prevratnički stupila na scenu, pogotovu danas kada nova generacija pisaca, putem problemskih i ikonoboračkih refleksija, već uveliko “raščišćava” prostor za sebe? Verovatno je jedan od osnovnih razloga u tome da su isuviše olako shvatili tezu o klasičnom romanu i njegovoj večitoj vitalnosti i otpornosti na književne i vremenske uticaje; zatvorenost unutar poetičkog kanona je od njihovih dela napravila neprobojnu zavesu koja kroz sebe nije mogla da propusti druge kreativne uticaje i koju je neka nova stihija vremena mogla samo iz korena da iščupa i odnese.
       Neka vrsta kompromisa je ipak bila neophodna jer dovoljno je pogledati savremenu evropsku i svetsku nagrađenu i posebno apostrofiranu produkciju i videti da se čitava svetska književnost vraća nekim tradicionalnim ishodištima u pisanju uz izvestan kreativan i problemski odnos prema romanesknoj i pripovedačkoj tradiciji. Pa zar i jedan od naj-eklatantnijih predstavnika pomenute generacije David Albahari u svojoj knjizi Mamac (NIN-ova nagrada za 1998) nije u postmodernističku oblandu upakovao jednu krajnje klasičnu i “običnu” priču (iako, kad smo već kod toga, verujem da se Albahariju desilo ono što sam u jednom od prethodnih tekstova nazvao “naknadna zahvalnost” jer smatram da je njegova najbolja knjiga Sudija Dimitrijević za koju, nažalost, nije dobio nagradu).
       No, da se vratimo počecima ciljane decenije. Knjiga Radoslava Petkovića Sudbina i komentari (NIN-ova nagrada za 1993) je dokazala da je mera poetičke posebnosti u stvari mera talenta i da poetički aspekti druge moderne mogu biti i te kako kreativno upotrebljeni i ukomponovani u romanesknu fabulu i žanr.
       To je bio, očigledno, presedan koji je mogao da vrati kvalitativni identitet i inovativnost ovoj nagradi jer osim toga što je pružila jedan drugačiji pogled na to što bi roman na kraju dvadesetog veka trebalo (i mogao) da bude, ona se umnogome nadogradila na klasične istočnike srpske književnosti pružajući u moru poetičkih citata i njihov novi književni komentar i oblik, što nije zanemarljivo, naprotiv, i time bi trebalo da se pozabavi grupa pisaca koja je, pre nego što je ovladala osnovnim zanatskim veštinama pisanja, sebe već ambiciozno svrstala u “generaciju”.
       Ali već sledeće godine žiri pravi novo “iznenađenje” dodeljujući nagradu Vladimiru Arsenijevićču za roman-prvenac U potpalublju. Možda ovu odluku treba posmatrati i funkcionalno i fenomenološki. Jedna od tajni legaliteta odluka NIN-ovog žirija počiva u minucioznom i simptomatičnom formiranju užeg izbora jer čak i površan pogled na “uže izbore” u toku poslednje decenije navodi na zaključak da se izraziti favorit prepoznaje odmah, tako da odluka dobija neprikosnoveni legalitet. To se desilo i u slučaju Potpalublja kada su se u užem izboru našli Milovan Đilas i Vuk Drašković, tako da je odluka da se nagrada dodeli mladom piscu bila čak i simpatična kao što je i detinje simpatična i naivna namera književnih tumača da se dodvore evropskoj javnosti knjigom koja s aspekta građanske uljudnosti i poželjne anacionalnosti, nudi književnu katarzu i “objektivan” prikaz pozadine (sic!) građanskog rata na prostorima bivše SFRJ.
       No bez obzira na sve, radi se o “tanušnoj” knjizi kojoj se možda ne može osporiti dobra namera ali ni loša realizacija, koja vrvi od pripovedačkih proizvoljnosti, bitničkih refleksija i “rokerskih” manira kao načina života. Naravno da sve to nije moglo sprečiti da se knjiga prevede na preko dvadeset jezika za razliku od svog prethodnika, romana Sudbina i komentari koji je preveden na samo par evropskih jezika. Napokon je nađen ključ tajne ezoterijske formule kojom je ponuđeno Evropi i svetu štivo koje želi i hoće da čita jer očigledno da u delima Andrića, Crnjanskog, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišme... nema onih željenih i očekivanih “istina” kojima vrvi Arsenijevićeva knjiga (eto, ko kaže da je Evropa nesklona srpskoj književnosti!). Sa Arsenijevićem na scenu stupa generacija pisaca koja tlapi sličan manir u samoljubivoj želji da se dopadne svetu bar u upola manjoj meri koliko se tom istom svetu “ružni, prljavi i zli” Srbi ne dopadaju.
       Da nije tačna teza da NIN-ov žiri ne zna šta je “prava” književnost dokazuje pokušaj da se nagradi vrati poljuljani legitimitet putem dodeljivanja nagrada dvema knjigama: Fajront u Grgetegu - Danila Nikolića (1998) i Karakteristici - Maksimilijana Erenrajha Ostojića (1999). Prva knjiga naginje klasičnom romanu i priči o “izgubljenoj generaciji” koja u kasnijim preispitivanjima shvata i uviđa sopstvene stranputice i ćorsokake. Ne verujem da je NIN-ov žiri, koji se nekoliko godina ranije nije setio da Danilu Nikoliću dă nagradu za Kraljicu zabave, pedagoški čekao da Nikolić napiše bolje delo, budući da se radi o piscu starije generacije. Što se Ostojićeve knjige tiče pitanje “da li je to, zaista, roman” čak i izvan (post)modernog diskursa neminovno se nameće. Ne dovodim na ovom mestu u pitanje sam kvalitet rukopisa pomenutog pisca niti temu kojom se bavi, ali smatram da nije roman sve što se složi u korice knjige i poveže zajedničkim likom ili dominantnom opsesijom ličnog kukavičluka i straha što je slučaj sa ovom knjigom.
       Poseban kuriozitet predstavlja knjiga jednog od najtalentovanijih pisaca mlađe generacije Gorana Petrovića koji je za knjigu Sitničarnica “Kod srećne ruke” dobio nagradu za 2000. godinu. Nesumnjivo da se radi o piscu velikih kvaliteta koji je u svakoj dosadašnjoj knjizi pravio iskorak napred u pravcu sve bolje i zanimljivije realizacije ali koji u ovoj poslednjoj knjizi nije uspeo da prevaziđe primat “knjiškog” znanja nad krvožednošću stvarnosnog i životnog aspekta romana kao neminovnosti. Sitničarnica jeste filigranska knjiga za književne sladokusce ali, nažalost, samo to jer su svi ostali nivoi komunikativnosti zatvoreni nepotrebnom deskripcijom i smislenim meandriranjem koje u mnogim delovima postaje samo sebi svrha. Doskora sam bio zagovornik teze da je možda bolje što Goran Petrović nije dobio nagradu za prethodnu knjigu Opsada crkve Svetog Spasa jer nas posle nje očekuje pravo otkrovenje. Sada više ne mislim tako. No, pred Petrovićem su tek dobre knjige a “usluga” ovogodišnjeg žirija će biti samo jedna stavka u bogatoj biobibliografiji ovog pisca koja će više govoriti o deliteljima nagrade nego o piscu samom a to je, kako izgleda, jedino nepromenljivo pravilo svih žirija a NIN-ovog posebno.
       (Književne novine, 15-30. jun 2001)
      
       PETAR V. ARBUTINA
      

Tajni amalgam No, istini za volju, NIN-ova nagrada je uspela da se održi do danas bez obzira na sve pokušaje da neke druge naknadno ustanovljene nagrade pomute njenu dosadašnju medijsku slavu.        U čemu je tajni amalgam kvaliteta, društvenog i kulturnog uticaja, koji je uspeo da konzervira, bez obzira na loše periode i evidentne greške, ovu nagradu. Izdvojio bih nekoliko književnih i onih drugih, faktora...