Da nagrada NIN-a nije postala nesporna vrednost i veličina, verovatno se ne bi ni vodile povremene polemike o tome ko je bio njen inicijator

      
       Jedan od najznačajnijih događaja u prvim godinama posleratnog NIN-a bila je odluka o osnivanju Nagrade kritike za najbolji roman (ili dramu) godine. Odluka o tome objavljena je u NIN-u od 20. decembra 1953. godine, s napomenom da će žiri sastavljen od uglednih kritičara pratiti književnu produkciju na čitavom području Jugoslavije, a da će se nagrada prvi put dodeliti početkom 1955. za najbolji roman objavljen u 1954. godini.
       Budući da se NIN već bio afirmisao kao list koji je ozbiljno i na širokom planu pratio kulturno-umetnički život, redakcija je Radničkom savetu predložila da donese odluku i o stvaranju stalne umetničke galerije
       NIN-a. Međutim, odluka o tome je odložena “dok se ispitaju mogućnosti”. Kasnije se od toga odustalo, najverovatnije iz materijalnih razloga.
       Prvi dobitnik NIN-ove nagrade kritike bio je Dobrica Ćosić. S obzirom na to da je žiri bio sastavljen od kritičara starije, srednje i mlađe generacije, o čemu je redakcija očigledno vodila računa, on je uživao poverenje čitalačke publike i dugo se nije menjao. Ni redakcija se nije mešala u njegove poslove. Ona je sastavila pravila po kojima će se žiri upravljati i obezbedila mu uslove za rad.
       Za prvu NIN-ovu nagradu konkurisalo je dvadesetak romana sa čitavog jugoslovenskog književnog područja, što je tada ocenjeno kao “izraz pune zrelosti savremene književnosti, koja je tražila da bude priznata”. Od šest romana koji su ušli u uži izbor žiri se jednoglasno opredelio za Korene Dobrice Ćosića, koji su nagrađeni sa 500 000 dinara, koliko je osnivač odredio ustanovljavanjem nagrade. Nagrada je prvi put dodeljena 13. februara 1955. za najbolji roman objavljen u 1954. godini.
       O karakteru nagrade Milan Bogdanović, predsednik žirija, rekao je: “Prvi put dodeljujemo veliku nagradu za roman koju je ustanovila redakcija NIN-a kao nagradu koju dodeljuje naša književna kritika i zato je ta nagrada i obeležena kao Nagrada kritike, pa je na toj osnovi i žiri za ocenjivanje odabran.”
       Nagrada NIN-a za roman godine redovno je dodeljivana svake godine. Književni istoričari još nisu utvrdili šta je toj nagradi pomoglo da tako brzo stekne ugled a njena dodela postane događaj koji se u kulturnim krugovima sa izuzetnim interesovanjem iščekivao. Postoje razne pretpostavke koje istraživačkom proverom nisu potvrđene. Jedan od razloga svakako je to što su književne nagrade u to vreme kod nas bile vrlo retke i što je ona promišljenim konceptom preuzela na sebe veliki deo odgovornosti za kvalitet dela koja će odabirati za nagradu. I zaista, kroz tu nagradu, kroz kriterijume žirija i kritike ili pohvale njegovih odluka, književna publika je saznavala ne samo šta je novo i vredno u tekućoj književnoj produkciji već i koji su književni pravci i žanrovi trenutno u modi.
       Nagrada je ustanovljena u pravom trenutku i na pravi način, što je potvrdilo i stalno povećavanje broja romana koji su konkurisali za NIN-ovu nagradu. Taj poduhvat, i onaj koji nije ostvaren - da se ustanovi stalna umetnička galerija NIN-a - najbolji su svedoci koliko su osnivači i tadašnji urednici NIN-a osećali potrebu vremena.
       Da nagrada NIN-a nije postala nesporna vrednost i veličina, verovatno se ne bi ni vodile povremene polemike o tome ko je bio njen inicijator. Jedni su tvrdili da “pravo očinstva” pripada Borislavu Mihajloviću Mihizu, po drugima NIN-ova nagrada je delo Dragoslava-Zire Adamovića. Antonije-Lule Isaković je u jednom prilogu za neki NIN-ov jubilej tvrdio da je on nagradu osnovao pre nego što je kao direktor otišao iz NIN-a. S obzirom na to da sam u redakciju NIN-a stupio u vreme kada je dodeljena prva NIN-ova nagrada, poznato mi je da ni jedna od tih verzija nije tačna, ali da u svakoj ima deo istine.
       Ideja za osnivanje NIN-ove nagrade rodila se u jednom neformalnom redakcijskom razgovoru u kojem je Mihiz govorio o svojim utiscima iz Pariza. Opisujući tamošnje kulturne institucije, pomenuo je i Gonkurovu nagradu i njen uticaj na francusku književnost. Novinar od nerva, kakav je bio Zira Adamović, uhvatio je tu ideju “u letu” i ubrzo podneo predlog da NIN ustanovi sličnu nagradu. Predlog je bez kolebanja usvojen i nagrada je rođena. Prema tome, mnogi su zaslužni što je ona došla na svet, ali njen stvarni “duhovni otac” je, bez sumnje, Zira Adamović, koji je formulisao njene do danas neizmenjene principe i izradio prvi pravilnik za rad žirija.
       (NIN, 4. januar 2001)
      
       MILOŠ MIŠOVIĆ