NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Laureatu u čast

      
       Roman Mladena Markova Ukop oca, kao “sahrana ‘u nastavcima’” utemeljen je u slikama autentičnih osećanja kao što su zloba, pakost, mržnja i ambicija. Kad poštar u nekom sremskom manastiru uruči glavnom junaku restauratoru Andreju Kerebi telegram s vešću o očevoj smrti, njegovi pajtaši se smeškaju onim “pritvornim osmesima”, jer “pakosno tipuju”, da, tipuju, da je sina obradovala očeva smrt, jer ga je otac odavno razbaštinio. Kad stigne u svoju palanku na obećanu sahranu, on već nalazi naslov za svoju knjigu o njoj: Brlog. Već prvo sećanje na nekakvu babu koja je zamolila poštara da joj pročita telegram, prilično je inspirativno. Kad je baba čula da joj je umrla sestra u Bečkereku, rekla je: “A šta joj ja mogu?” Ništa kÚÚ naša narodna mudrost...
       Pored te suptilne osećajnosti to je i prilično ambiciozan svet: ista svinja se u kući Kereba kolje pet puta, tako što joj se “zavrću uši da bi pet puta skičala” - da se zna! Tu je, zatim, Andrejino živo sećanje na očevu pažnju i dalekovidost, kad mu je otac, prilikom zajedničkog rada na podizanju dostojne porodične grobnice, kao izbezumljenom detetu, pokazao gde će on imati svoj apartman u toj večnoj kući. Pa zašto on onda ide ocu na sahranu? Da li iz osećaja dužnosti, kako on to kaže, ili možda zato što je prema ocu osećao mržnju i kad je otac već bio mrtav? Sahrana je vrhunac ovog mrtvačkog plesa, koji otkriva ono što se već naziralo -šarenu potku ovog užasa!
       Tu je, kao prvo, Andrejina maćeha koja je “i inače ličila na narikaču čak i kad nije bilo mrtvaca”! Pa njegov polubrat, general Manjulov, komandant Južnog fronta na Kosovu, koji nije, istina, toliko moćan da “sredi” Kosovo, ali je dovoljno uticajan da pošalje mrtvog oca sa odra u kući u hladnjaču posredstvom vojnog saniteta. I to dva puta! Da li po logici nekog kanona, vojnobezbednosne situacije ili unutrašnje potrebe? A zašto onda Andreja dolazi na reprizu sahrane, koja će takođe biti odgođena? Da li zato, kako nam on kaže, što je “oduvek voleo da jedan doživljaj ispuni do kraja”?
       Ali ako se mrtav čovek može poslati u hladnjaču, daća se ne može preskočiti. Čavošani i Sečanjci, koji se inače mrze kako se samo mogu mrzeti ljudi istog jezika i vere, “navlače obrazinu pomirljivosti i masku brižnog sažaljenja”, kao što predstojeća žderačina i pijačina zahtevaju. No da li je ovde reč samo o daći, o državnim poslovima zbog kojih se mrtav otac šalje u hladnjaču, o izgradnji večne kuće, o svinji koja se pet puta kolje, i narodnoj mudrosti s kojom neka baba prima vest o smrti svoje sestre? O čemu zapravo govori “porušena koliba palanačkog grobara”, na čijem mestu sada viri, kao indijanski vigvam, neka nova grobnica? Da li samo o tome da je “neko i mrtav želeo da bude prvi, odmah tu, na ulazu”? Ili je ona slikovna naznaka neke večne istine kojoj je pisac pronašao “lokalno prebivalište i ime”?
       Tonska raskoš i slikovna živopisnost su i ovde, kao i inače, glavne čari književne igre. Dabome, naši koreni, običaji, naravi, pejzaži -istorijski, duhovni i duševni - jasno su prepoznatljivi. Kao što su, recimo, engleski istorijski pejzaži jasno prepoznatljivi u onim tako istinoljubivim vešticama u Makbetu? Dabome, šta bi Šekspir bez Holinšeda, veštica i duhova? Šta bi Andrić bez naših vezira? Šta bi Andreja Kereba bez Andrića? Ko li bi mu u gimnaziji otkrio da je u ćutanju sigurnost? I šta bi naš značajni pisac bez nas? A šta bismo tek mi bez njega?
      
       SVETOZAR KOLJEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu