Roman je danas književna roba u modi. Kako drugačije objasniti činjenicu da je samo u 2000. na srpskom jeziku objavljeno blizu sto pedeset romana. Ako to potraje, uskoro će u nas tokom jedne godine biti objavljen veći broj naslova u ovom žanru od tiraža pojedinih knjiga. To znači - imaćemo sve više pisaca (pa i skribomana među njima), a sve manje pravih čitalaca bez kojih nema ni kulture čitanja, pa ni književnosti. Čitalac po glavi pisca! Tako će, sa malim obrtom, biti ostvarena ona pesnička dosetka ili zla slutnja da će romane svi pisati.
       Ta negativna roman-utopija već kuca na vrata srpske književnosti. Nju potvrđuje i na prvi pogled berićetna 2002. Nikad toliko knjiga i nikad tako malo dobrih romana. No, ponešto iz te produkcije ipak zavređuje pažnju. Zbog skučenog prostora i prirode ovoga teksta, pomenuću samo tri autora koji pripadaju različitim generacijama i tri njihova, poetički sasvim različita, romana.
       Mladen Markov zaslužuje da bude pomenut prvi. Ne samo zbog svojih godina, već zato što je Ukop oca zanimljiva i veoma dobra knjiga. Ona osvedočava pisca koji piše i klasičan i moderan roman. Ukop je klasičan po temi i njenom domišljanju, ali je nov po pripovednoj fakturi i fabulativnom obrtu. Stalno odlažući čin ukopa oca i na kraju ga izmeštajući iz okvira priče i horizonta čitaočevog očekivanja, Markov ostvaruje narativni oksimoron koji u sebi nosi apsurd našega sveta i ovoga vremena. Priču o dezintegraciji porodice Kereba pisac ne ostvaruje u pripovedačkoj sukcesiji, već u hronotopu koji poštuje logiku asocijativnosti. Ona posledično stvara poredak živih slika slivenih u kompoziciono dovršen niz i celovit vremenski okvir.
       Iz jedne drugačije perspektive gledan, taj okvir se, slično Beketovoj farsi popunjava čekajući generala Manjulova. Ako se u Ukopu oca bezuspešno čeka majstor pogrebne parade, jednako se bezuspešno čeka i virtuelni knez u romanu Knez Miškin u Belom Valjevu Radovana Belog Markovića. Za razliku od Markovljevog generala, koji po Kosovu vojuje unapred izgubljene bitke, Markovićev je knez lik iz romana, odnosno lice iz paralelnog sveta kojeg sa nadom i strahom čekaju u srpskoj varoši. Koliko ukrštanjem stvarnog detalja i slika iz paralelnog sveta oneobičava i dovodi do burleske svoju književnu viziju, Marković tu neobičnu sliku sveta još više pojačava osobenošću svoga pripovedačkog postupka, to jest samosvojnom narativnom sintaksom, konstrukcijom rečenice i leksikom staroga jezika. Moglo bi se reći da Markovićev roman više opstoji na mistifikaciji, na priči osem priče, na njenom jeziku i ritamskoj imploziji nego na autorskom htenju da ta priča dobije celovit narativni smisao.
       Jedan sasvim nov senzibilitet i novu tekstualnost donosi i osvedočava Logika reke, pruge i otpada Daniela Kovača. Ako svaka knjiga traži svoju proto-knjigu, onda se Kovačev roman nalazi u zbirci Dorćol Svetlane Velmar Janković. Ista im je topografija, odnosno gradivni siže, ali je sasvim različit način kojim se taj siže označuje. Klasičnoj paradigmi koja imaginira i lirski oduhovljava fakte naše žive prošlosti, Daniel Kovač sučeljava priču kao fakt koji ustrojava i na datom predlošku re/kreira svoj dorćolski zbiljski fantazam. Kovačeva narativna gradologija nalazi zamenu za pripovedanje u onom što je opis ili popis stvari i pojava. U takvoj vizuri slika se ustrojava montažom. Kolažni zbir tih slika tvori narativno skladište. Izgled je tog skladišta, kao i lice sveta koje skladište odslikava, po svemu mnogolik. Takva slika nalazi svoj izraz u narativnoj disperziji Kovačeve priče. Ona u sebi sabira različite slojeve. Realni svet i fantazmagorija, alogizam i apsurd, hiperbola i groteska, parodija i pastiš podaruju toj neobičnoj slici sveta naročitu izražajnost. Takav ukrštaj čini osobenim i prepoznatljivim Kovačev rukopis, otvarajući mu pouzdan put u srpsku prozu.
      
       PETAR PIJANOVIĆ