Razgovori sa piscima iz užeg izbora, objavljeni na prethodnim stranama, vođeni su pre nego što je žiri doneo svoju odluku. Na stranama koje slede, članovi žirija specijalno za NIN-ov dodatak ocenjuju romasijersku produkciju u prošloj godini

      
      
       U kolexu Ol Souls u Oksfordu postoji velika Kodringtonova biblioteka, sa oko dva miliona knjiga, ali između dva salona, u uskom hodniku nasuprot klozetskih vrata, smešteno je nekoliko polica s natpisom: Readable Books. Često sam se u svom akademskom životu s nostalgijom sećao tih polica, pa i na kraju rada NIN-ovog žirija, pomislio sam koje bih od romana koji su mi, sticajem okolnosti, pali šaka, otvorili poneki prozor ili odškrinuli poneka vrata, mogao da smestim na te police. Pored nekih starih majstora, posebno su me “povukla”, nekad bismo mi to rekli “privukla”, četiri veoma različita dela: Guvernanta Ivana Ivanjija, Sunčanik Ljubiše Jovanovića, Vrt u Veneciji Milete Prodanovića i Logika reke, pruge i otpada Daniela Kovača.
       Guvernanta je evropski uokvirena priča (a na svakom koraku se vidi da pisac nije upoznao tzv. “veliki svet” kao turista ili sineasta). Ali to je i priča o našem lokalnom, vojvođanskom doprinosu velikoj evropskoj temi pogroma Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. Možda to i nije toliko doprinos koliko ponesenost, u oba smisla. Ponesenost, dakle, vihorima kojima je čovek kao pojedinac zahvaćen, katkad bez svoje volje, katkad i protiv svoje volje, ali po pravilu s potencijalnom spremnošću na saradnju. Tako austrijska aristokratkinja kao guvernanta u bogatoj vojvođanskoj jevrejskoj porodici daje sve od sebe da svoj posao čestito obavi. Ali ponešto ostaje i za “Kulturbund”, za druženje sa zemljacima - naravno, na Marsu bi čoveku i Kinez bio zemljak. I tako, mic po mic, ona početkom rata radi za Gestapo, nastojeći da nekako spase, ako već ne može svog poslodavca, a ono njegovu suprugu i sina. Posle rata ona će izbeći streljanje i završiti, velikom srećom, uz pomoć poslodavčevog vozača, sad već prekaljenog komuniste, u logoru, da bi se i on uskoro našao na Golom otoku. To bacakanje ljudi po bespućima evropske i balkanske istorije, sa smirenim slikama jevrejskih, a potom i nemačkih stradanja, uz duboka međusobna nerazumevanja, pa čak i uz povremeno čudo razumevanja, završava se za guvernantu u Beču. A to je opet nekakav čudan skok u novu prazninu, uz doprinos velegrada i poodmakle životne dobi, skok koji se sagleda sa stanovišta večnosti.
       U Sunčaniku Ljubiše Jovanovića takođe bruji muzika vekova, čak i u bukvalnom smislu radnja traje tridesetak miliona godina. Ali osnovna čar dela nije u uokvirenjima svake od dvanaest odaja “moravokazima” i legendama. Ta uokvirenja, dakako, uvode tekst u prostore fantastike, tako da u sprezi s dvanaest često naturalističkih priča ulazimo u ona područja magijskog realizma pod čijom je srećnom zvezdom Goran Petrović započeo svoju igru sa srpskom feudalnom, a potom i građanskom kulturom. Ali osnovna čar Jovanovićeve proze leži možda još više u dramatičnosti njegovog pripovedanja. Ta dramatičnost, da krenemo s repa, prožima hagiografski intoniranu priču o svetosavskom oboženju podivljale Srbije, priču u kojoj su, kao i u životu, “najveće otrovnice u najmanjim zmijama na svetu”. S druge strane, isto je tako potresna, ali i ironična svetlost koja obasjava raznolike aspekte naše heroike, vere na rubu očaja: “bolje grob nego rob”. Tako je prikazan bezumni otpor pukovnika Durbašića na belom Labudu 1941: veličanstvena, suvišna sveopšta pogibija, u senci slike starog solunskog invalida koji, besan zbog aprilske vojne bežanije, štakom nasrće na kapetana, koji vadi revolver i koristi ga za ono što ta naprava najbolje ume da radi. I najzad, da se vratimo na početak, malo su gde prvi koraci na kojima tek rođenom detetu svet ulazi u njegovo vidno polje, dočarani s takvom umetničkom snagom kao u igri majčinog i bakinog sujeverja, s kojim one preklinju suđaje da im dete ne bude “pijanica ... kao otac”, “lopov” kao ujak, “kockar” kao stric, ubica kao ko zna ko - očigledno je da malo šta nedostaje u široj porodici. Najzad, isto je tako dramatično i nadmetanje u kosidbi, fanatično nadmetanje na život i smrt, između sinova i oca, uz obavezno prizivanje “krvave majke”, da i ne pominjemo slike posleratnih seljačkih zadružnih “osinjaka” i “jebarnika”. Jovanović je očigledno rasni pisac ogromnog registra.
       Vrt u Veneciji Milete Prodanovića je, s druge strane, toliko živopisan u svojim slikama reakcija mladih ljudi na ono što ih snalazi poslednjih dvadesetak godinica, da kod njega čak i političke aluzije postaju duhovite. Tu je, kao prvo, okvir osamdesetih kada su svi u “opsesivnoj bezbrižnosti ... propustili da primete obrise katastrofe koja se približavala”, u zemlji “koja je dvostruko vazalstvo proglašavala za nezavisnost” i u kojoj su “interpretacije odavno pojele činjenice”. Tu je, zatim, slika devojčice koja je “u pionirsku organizaciju primljena posle Titove smrti”, a prvi put “se kresnula” posle Osme sednice. Njen momak, ako se to još uvek tako zvalo, vidi u anđeoski prozirnim policijskim štitovima i rasturanju beogradskih demonstracija naslov za svoj novi roman: “Odraz sveta na površini policijskog štita”. Njegova devojka ga šalje u rodni kraj, pitajući ga da nije možda “neki pisac”: “Svi posrani i prebijeni, a ti inspirisan.” Na kraju te priče bivši policajac se zapošljava u Crvenom krstu i obaveštava nas da nije promenio posao već samo perspektivu: “ranije sam se bavio počiniocima, sada žrtvama”, “zajednički imenitelj im je nesreća”. Ali to je samo istorijska površina jedne izuzetno maštovite priče u kojoj pored seksa ima ponegde čak i ljubavi, ili bar izgubljenosti. Priča nas, štaviše, vodi po raznim inostranstvima (od prvih dana vukovarskih mobilizacija i odlazaka mladih ljudi u Kanadu do dramatičnog raspleta u kalamburu Venecijanskog bijenala, utemeljenom u početnoj zamisli da ima negde neki vrt u Veneciji u kojem se, “onome ko u njega stupi, potpuno izmeni životna priča” - svejedno da li nabolje ili nagore! Koliki je samo broj naših mladih ljudi, odlaskom u inostranstvo, bio nateran da u taj “vrt” poveruje, a reklo bi se da se svima i taj san, ovako ili onako, ostvario!
       Kovačeva Logika reke, pruge i otpada u znaku je zavitlavanja s kultom apsurda (kako povremenom bezazlenošću dečijeg pogleda na okolni svet i pojave, tako i naizmeničnom iščašenošću i normalnošću vlastitih reakcija na ljude i stvari. Tu su, zatim, razgovori statua koje se čude promenama u svetu oko sebe, kao i rasprodaje na kojima se u prozirnom reklamerstvu ogleda idiotizam potrošačkog društva: “Ako uzmete ovaj kišobran, dobićete i kišu uz njega...” Ukratko, svojom beskrajnom duhovitošću pisac nam stalno nešto podvaljuje da bismo na kraju shvatili koliko je to zabavnije nego da kuka, da se zgraža, da nam se divi ili da očekuje da ostanemo zadivljeni.
       Nisu to, razume se, jedina četiri čitljiva romana koja su mi pala šaka. Teofilovićeva Klopka, moralitet u obliku uzbudljivog krimića, poput Hamleta, i isto toliko aktuelan u svom vremenu, izuzetno je potresno štivo iz savremenog života. Pavle Ugrinov u majstorski vođenoj priči takođe veoma zanimljivo raspreda sudbinu ljubavnika naših dana, kao što se to, uostalom, naznačuje već u naslovu njegovog dela: Bez ljubavi. Dramaturški je veoma živopisan i Mesec januar Vase Pavkovića, roman koji jezgrovito hvata, sa praga samoubistva, bezdane praznine jednog vremena - da je nešto Flober poživeo, možda bi mu se u naše vreme ostvario estetski san da napiše dobar roman ni o čemu. Zanimljiva je i kafkijanska priča u Razrezu Milorada Rodića, priča o čoveku koji plaća porez na posede kojih nema i žali se da to u čemu on živi “nije država” nego “promaja”. Kada sam slučajno pomenuo tu situaciju jednoj svojoj prijateljici prilikom posete u bolnici, jedna stara novosadska gospođa u susednom krevetu se veoma uznemirila: “Ne može to tako, ja ću se žaliti!” Aktualnost nije nikada, uostalom, bila ponajmanji kvalitet dobrih romana.
      
       SVETOZAR KOLJEVIĆ