|
U toku svoje karijere naučnika i pronalazača Tesla je registrovao 118 originalnih patenata ali samo jedan robni žig kojim je zaštitio naziv hrane za piliće - originalnog pronalaska iz 1938. godine. Naziv njegove hrane bio je “Faktor auktus” što prevedeno sa latinskog znači “Kreator rasta”. Povod za rad na ovako neobičnoj temi bio je događaj iz detinjstva tj. jedno pitanje koje mu je majka uputila hraneći živinu. Pitanje je glasilo: “Zašto su neki pilići veći, a neki manji, iako na prvi pogled imaju iste uslove za rast?” Ovo pitanje i njegova dugogodišnja briga za golubove, naveli su ga na razmišljanje, a potom i do realizacije - recepture hrane za živinu koju je zaštitio patentom tj. žigom. Vršio je eksperimente s ovom hranom i posebno merio prinos i kvalitet jaja.
Tvrdio je da ima pronalazak dijetetske supstance, posebno privlačne za žene koje žele da održe vitku liniju, ali ga je smrt izgleda omela u ostvarenju ove namere.
Krajem 19. i početkom 20. veka Tesla je učestvovao bilo kao svedok, tužilac ili tuženi, u mnoštvu sudskih sporova vezanih za njegova razna otkrića. Ovi procesi i svedočenja njihovih učesnika, data pod zakletvom, predstavljaju važna dokumentarna svedočanstva o tome da Teslini prioriteti u mnogim oblastima tehnike nisu bili samo njegova prazna priča, kako su tvrdili njegovi potajni neprijatelji ili oni koji nisu dovoljno poznavali njegov rad.
Teslina borba za dokazivanje svog prvenstva u vezi sa pojedinim otkrićima, počela je rano. U pismu bratu od tetke Simi Majstoroviću, upućenom iz Njujorka, 17. maja 1893. godine, Tesla je pisao: “Namjeravam obznaniti razne aparate, eksperimente i misli koje su mi sinule kroz glavu za ovo nekoliko godina rada. Prinuđen sam na to jer svaki nemalo broj stručnijeg lista donosi nešto meni poznato i više mi se puta steglo srce kad sam vidio da se daje drugima kredit za ono što sam ja već prije postigao.”
Patenti za obrtno magnetno polje: U sudskom procesu kompanije “Vestinghaus elektrik end manufekč ring” protiv “Mjučual lajf inšjurans kompani of Njujork”, Teslin advokat Parker V. Pejdž je 2o. maja 1903. godine izneo podatak da je do tog datuma Tesla svedočio u devet sudskih procesa vezanih za indukcione motore.
U svim ovim procesima prioritet Tesle nad drugim pronalazačima u Americi nesumnjivo je utvrđen.
Jedan od najvažnijih bio je proces “Vestinghaus elektrik end manufekčring” protiv kompanije “Nju Ingland granit” vođen u vezi sa povredom Teslinih patenata 381 968 “Elektromagnetni motor”, 382 279 “Elektromagnetni motor” i 382 280 “Električni prenos energije” od 1. maja 1888. godine. U ovom procesu su se advokati odbrane pozvali na radove koji su prethodili Teslinom i to: Bejlijev članak iz 1879, Simensov patent iz 1878, Depreov članak iz 1884. i Bredlijevu patentnu prijavu od 9. maja 1887. godine. Posle dugotrajnog i iscrpnog istraživanja koje su sproveli stručni ispitivači, sudija Taunsend je doneo odluku u prilog Teslinih otkrića. Njegovo istorijsko obrazloženje koje je kasnije često citirano, glasilo je:
“Svetlost koju je istraga odbrane bacila na istoriju ove tehnike može da posluži za rasvetljavanje Tesline inventivne zamisli. Aragoova rotacija je omogućila studentima pre 50 godina da naprave igračke koje otelovljuju princip “korišćenja obrtnog magnetnog polja za obrtne kotve”. Bejli je sanjao o primeni Aragoove teorije na potpuno neostvarljivu konstrukciju. Depre je razradio ovaj problem što je dovelo do razvoja opšte teorije za dobijanje indikatora za brodski kompas. Simens je propustio da unese “pogodne modifikacije” kojim bi se njegova električna mašina za svetlo transformisala u motor, a Bredli je bio gotovo isto toliko neuspešan. Eminentni električari su se ujedinili u gledištu da je zbog obrtanja smera i brzine promene naizmeničnih struja, motor naizmenične struje nepraktičan i da budućnost pripada komutiranim jednosmernim strujama. Ostalo je Teslinom geniju da savlada nepokorne, raznorodne i suštinski suprotne elemente prirode i tehnike i da ih stavi u službu čovekovih mašina. On je bio taj koji je prvi pokazao kako se Aragoova igračka može pretvoriti u snažnu mašinu; ‘laboratorijski eksperiment’ Bejlija u praktičan i uspešan motor; indikator u pogonsko sredstvo; on je prvi ostvario ideju da se svojstvo obrtanja smera, kontradikcija naizmeničnosti struje, može transformisati u snažnu rotaciju, u vrtložno polje sile. Ono što je za druge predstavljalo nepremostivu prepreku, nesavladive struje i suprotstavljene sile, on je uhvatio i harmonizujući njihova dejstva iskoristio snagu Nijagare u motorima u udaljenim gradovima.”
Ovom presudom je u Americi, može se reći, konačno i neprikosnoveno utvrđeno da je Tesla jedini pravi pronalazač indukcionog asinhronog motora.
Zakon je u Americi nalagao da patentna prava traju 18 godina. Prvog maja 1906. istekla su patentna prava za Tesline osnovne patente indukcionog motora br. 381 968, 381 969 i 382 279. O tome su izvestile mnoge novine u Americi. Povodom tog događaja Tesla je izjavio da je tri četvrtine posla vezanog za električnu struju zasnovano na tim njegovim patentima.
U Evropi je Teslina borba za zaštitu polifaznog sistema imala drugi tok. Tesla je još 1889. godine putovao u Francusku gde je pokušao da obezbedi finansiranje svojih patenata iz oblasti polifaznog sistema, ali bez uspeha. Kad je 1892. godine ponovo došao u Francusku obnovio je pregovore, ovog puta sa poznatim industrijalcem Žeraldijem, ali opet bez uspeha. Tek posle povratka iz Beograda u Budimpeštu, početkom juna 1892. godine, kada je sreo svog starog prijatelja Cipernovskog, tada inženjera u kompaniji “Ganc”, uspeo je preko njega da zainteresuje ovu kompaniju. Stručnjaci kompanije “Ganc” su detaljno pregledali i ispitali njegova otkrića, a zatim ga povezali sa Šnajderovom kompanijom u Francuskoj. Tesla je sa obe kompanije sklopio ugovor o korišćenju prava na patente polifaznog sistema. Firma “Šnajder” je povela i niz sudskih sporova, jer su Teslina otkrića uveliko počela da se koriste u Parizu, Lionu, Grenoblu i Sent Etjenu. U početku su imali uspeha, ali je kasnije na sudske odluke sve više uticalo po Teslu nepovoljno stanje u drugim zemljama, posebno u Nemačkoj.
Naime, u Nemačkoj je Tesla krajem aprila 1888. godine podneo dve opširne patentne prijave koje se odnose na kombinaciju generatora, transformatora i motora višefaznih naizmeničnih struja. Dobio je dva patenta br.
47 012 i 47 885, prvog maja 1888. Njegove interese u Nemačkoj zastupala je firma “Helios”.
Teslina otkrića su privukla veliku pažnju, posebno onih stručnjaka koji su u toj oblasti već radili i imali rezultate kao što su Feraris, Dobrovoljski, Braun, Hazelvander, Venštrem i drugi. Nemačke firme “Simens i Halske”, “F. Lamajer i Ko.”, “Oskar fon Miler” i druge, ubrzano su radile na razvoju i usavršavanju sistema prenosa i korišćenja naizmeničnih struja. Povodom Izložbe elektrotehnike u Frankfurtu, napravljen je sistem prenosa trofaznih naizmeničnih struja između Laufena i Frankfurta, na daljinu od 175 km. Preneto je 150 kNj, a efikasnost je bila 75 odsto. Glavne zasluge pripale su firmama “AEG” u Berlinu koja je prema nacrtima Dobrovoljskog isporučila motore u “Erlikonu” u Cirihu koja je, po projektu K.E.L. Brauna, napravila generatore. U projektu su učestvovale i firme “Simens i Halske”, “Šukert i Ko”, kao i kompanija “Lamajer” iz Frankfurta. U pitanju je bio dobro urađen sistem koji je nagoveštavao odličnu komercijalnu iskorišćenost i u ovome treba tražiti glavne razloge zbog čega se povela oštra borba za poništenje Teslinih patentnih prava u Nemačkoj. Posle uspešnog prenosa, Braun i Dobrovoljski su odali priznanje Tesli kao glavnom pronalazaču ovog sistema koji je samo usavršen. Tako je, na primer, Dobrovoljski u jednoj diskusiji koja se vodila 28. aprila 1891. godine u Udruženju elektrotehničara u Berlinu, povodom izjave Hazenvaldera o njegovom radu na asinhronim motorima, rekao sledeće:
“Imao bih da dodam da prioritet u pogledu višefaznih mašina pripada Tesli i to sa preimućstvom u odnosu na Hazelvanderove, jer su to asinhrone mašine. Kod njih je način sprezanja asihroni, u jednoj u sebi zatvorenoj armaturi, što je Tesla i opisao u njegovom patentnom spisu aprila 1888. godine. To je američki patent 390 414. Kada bi gospoda pobliže razmotrila Tesline patentne spise, videla bi da je Tesla te motore već davno ispitao u radu i da je upoznao sve njihove osobine, jer u patentnom spisu stoji npr. da se motor mora staviti u pokret u nepobuđenom stanju, i da se tek tada može pobuditi. To je jedna stvar koja se teorijski ne može unapred predvideti. Tesla je zato morao u vremenu kada je podneo te podatke, već pre toga sa mašinom vršiti eksperimente. Datum patenta je međutim merodavan i ja sam hteo da vam tu novu istorijsku činjenicu dostavim na znanje. Ja sam sâm na to došao tek u poslednje vreme.”
Ova malo poznata izjava je posebno vredna zbog toga što je kasnije, pod uticajem snažne propagande, Teslino ime kao glavnog pronalazača u ovoj oblasti zamenjeno imenima Ferarisa, Deprea, Bredlija pa i samog Dobrovoljskog.
Povodom prenosa naizmeničnih struja u Nemačkoj, Albert Šmit, jedan od vodećih inženjera u Vestinghausovoj fabrici je izjavio:
“Značaj koji je pridavan prenošenju snage pomoću polifaznih struja kod eksperimenata između Frankfurta i Laufena izgleda da je doveo do impresije i kod inače dobro informisanih, da je to bio prvi primer ovog metoda prenošenja snage. Zato je potrebno da se zabeleži činjenica da su u ovoj zemlji višefazni motori, koje je izgradilo Društvo Vestinghaus, bili u uspešnoj komercijalnoj upotrebi kroz čitav niz godina. Jedna trofazna centrala nalazi se u svakodnevnoj upotrebi u radionicama Društva Vestinghaus u Pitsburgu i već duže daje snagu za transmisiju i motore u odeljenju za proizvođenje namotaja. Vrlo dobro je poznato da je g. Nikola Tesla pronalazač višefaznih motora i njegovi patenti u ovoj zemlji nalaze se u posedu Električnog i fabrikacionog društva Vestinghaus koje je u tišini standardizovalo razne veličine i za poslednje dve godine uvelo u praktičnu primenu veliki broj takvih motora.”
Međutim, u Evropi Tesla nije očigledno imao partnera takvog formata kakav je bio Vestinghaus. Kompanije koje su štitile njegove interese kao što su “Ganc”, “Šnajder” i “Helios”, nisu bile dovoljno bogate i uticajne da bi sprečile povredu prava.
Konačnu akciju za likvidiranje Teslinih prava u Nemačkoj sprovela je firma “AEG” koja je podnela tužbu protiv firme “Helios” da sprečava razvoj elektroindustrije u Nemačkoj i da nije izvršila nijednu značajnu primenu Teslinih patenata. U novembru 1898. godine Vrhovni nemački sud je doneo presudu u korist firme “AEG”, i naredio oduzimanje Teslinih patenata.
Od pronalazača koji su polagali neko pravo na otkriće obrtnog magnetnog polja, Tesla je jedno vreme u Vestinghausovoj fabrici sarađivao sa Šalenbergerom o kome je imao visoko mišljenje. Na Svetskoj izložbi u Čikagu, 1893, sreo je Ferarisa koji ga je uveravao da ne smatra da ima prvenstvo otkrića u ovoj oblasti.
Od poznatih pronalazačkih imena koja su na neki način tražili pravo prioriteta, osim navedenih treba spomenuti De Ferantija i Kabaneljasa. Rad ovog poslednjeg Tesla je analizirao u jednom rukopisu koji je objavljen nakon Tesline smrti.
Patenti za visokofrekventno osvetljenje: U oblasti osvetljenja Tesla je vodio spor sa prof. Elajom Tomsonom oko prioriteta u otkriću metoda proizvođenja električnog svetla putem usijavanja provodnog tela. Ovo telo, u induktivnoj vezi, ili neposredno električnim putem spojeno sa izvorom struja visoke frekvencije i napona, nalazi se u nekom rezervoaru sa dovoljnim stepenom razređenosti vazduha.
Pored svog patenta br. 454 622, odobrenog 23. juna 1891. godine, u kojem je opisao metod i uređaj za dobijanje svetla, Tesla je u prilog svog otkrića naveo i članak “Pojave kod naizmeničnih struja veoma visoke frekvencije”, objavljen u časopisu “Elektrika vorld”, 21. februara 1891, kao i predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama vrlo visoke frekvencije i njihova primena u veštačkom osvetljenju”, održanom 20. maja 1891, pred članovima Američkog društva elektroinženjera u Kolumbija koledžu. Sudu je podneo na uvid još 18 svojih patenata dobijenih u periodu od 1891-1896. Osim toga, izneo je još neke zanimljive detalje vezane za rad na osvetljenju. Do kraja 1890. godine stakloduvač u njegovoj laboratoriji je napravio po Teslinim nacrtima približno 100 različitih tipova sijalica. Jedan broj je prikazan na predavanju u Kolumbija koledžu i na predavanjima 1892. godine u Londonu i Parizu. Vatra u laboratoriji u južnoj Petoj aveniji je potpuno uništila celu zbirku sijalica i u toku 1896. zbirka je bila delimično obnovljena. Kao svedoci na suđenju su se pojavili Teslini asistenti P. P. Noaje i F. V. Klark. Obojica su učestvovali u izradi sijalica i u eksperimentima.
Tesline sijalice su se sastojale obično od staklenog balona sa visokim vakuumom u kome je bila zalivena provodna nit sa kuglicom na kraju napravljenom od presovanog materijala kao što su platina-iridijum, sve vrste ugljena, kao i mešavina ugljena i metalnih oksida. Provodna nit je bila spajana sa izvorom struja veoma visokog napona i frekvencija koje su dovodile kuglicu u balonu do usijanja i emitovanja svetlosti.
Sve vreme od podnošenja patentne prijave 1891. godine, do trenutka izricanja presude 1897, Tesla je aktivno radio na razradi i primeni svog sistema osvetljenja.
S druge strane, profesor Tomson je u prilog prioriteta svog otkrića naveo patent podnet 25. jula 1891, svoju beležnicu iz 1881. godine sa skicama koje je bilo teško povezati sa njegovim kasnijim patentnim rešenjem i opisima eksperimenata koje je vršio 1889. godine.
Ovaj patentni spor ispitivao je sudski veštak Volter Džonson. Svoje mišljenje i preporuku da se spor reši u korist Tesle doneo je 10. juna 1897. godine:
“Tek pošto je Tesla na predavanju u Kolumbija koledžu, 20. maja 1891, javno prikazao sijalicu sa jednom elektrodom i proizveo na naučni svet potpuni i senzacionalni efekat i, pošto je dobio patent, Tomson je preduzeo korake u pravcu dobijanja svog patenta... otkriće (Teslino - p.p.) nije načinjeno u jednom danu, niti je rezultat slučaja, već je u savršenom obliku otelovljenje principa na kome je Tesla radio i sa njim eksperimentisao u toku dugog vremenskog perioda.”
Prvenstvo u otkriću radija: Teslina borba za prioritet u oblasti otkrića radija i bežične telegrafije posebno je dramatična i puna različitih detalja i aspekata. Tesla je u ovoj oblasti bio daleko ispred konkurencije, a opet desilo se da ga ta konkurencija prestigne, pa čak da se njegovo ime, i pored pionirskih doprinosa koje je ostvario, u ovoj oblasti retko spominje. Razlozi su višestruki. S jedne strane, Tesla je bio do te mere siguran da je u prednosti u odnosu na svoje konkurente da je mirno pratio njihove napore, sumnjajući da mogu doći do rešenja koja će nadmašiti njegova. S druge strane, on nije dovoljno poznavao njihov rad niti je bio zainteresovan da ulaže energiju u ovom pravcu, budući da je imao jasnu perspektivu i plan sopstvenog istraživanja. U pismu dr Šajleru 7. marta 1897. godine, Tesla kaže:
“Moram da priznam da me Markonijevi eksperimenti nisu mnogo interesovali. Taj plan sam ja opisao u predavanju pre tri ili četiri godine. Naravno, nisam imao pri ruci bilo kakvu autoritativnu izjavu i mogao bih učiniti eksperimentatoru nepravdu komentarišući oskudne opise iz netehničkih časopisa.”
Bez uvida u sve detalje Markonijevog rada, Tesla je čestitao italijanskom pronalazaču na uspešnom prenosu transatlantskog signala na godišnjem sastanku Američkog instituta elektroinženjera 13. januara 1902. godine. Ali, kad je Morgan odustao od daljeg finansiranja njegovog svetskog sistema za bežični prenos energije, i kada je upao u velike finansijske teškoće sa malim izgledima da se izvuče, počeo je pažljivije da ispituje rad konkurencije. U Arhivu Muzeja Nikole Tesle čuvaju se stotine patenata iz oblasti bežične radiotelegrafije, koje su Teslini advokati prikupili na njegov zahtev da izvrše pretragu stanja tehnike. U pismu Edvardu V. Vitakeru od 24. juna 1908. godine, Tesla izražava svoje uverenje da niko od tadašnjih stručnjaka ne bi imao uspeha u radiotehnici bez korišćenja njegovih osnovnih pronalazaka, među kojima su takozvani “Teslin kalem” i uređaj za prenos signala kojeg čine uzemljena rezonantna kola. Teslin asistent iz Kolorado Springsa, Fric Lovenštajn, za koga je Tesla jednom prilikom izjavio da je jedini čovek pored njega koji je razumeo njegovu teoriju bežičnog prenosa energije - bio je prisutan na jednom svečanom skupu održanom 17. aprila 1912. godine u čast Markonija. Sutradan je napisao pismo u kojem je između ostalog rekao:
“Ovo veče je prema mom saznanju, bez sumnje, najveći prilog vama izražen jezikom apsolutnog ćutanja kada je u pitanju vaše ime i svedočanstvo o najneverovatnijem uvidu koji ste ostvarili u vašoj laboratoriji u Kolorado Springsu 1899.”
Tesla se 1916. godine odlučio da tuži Markonijevu kompaniju za korišćenje njegovih pronalazaka, ali proces nije dobio. Jedan od svedoka, Teslin prijatelj Gano Dan, trebalo je da svedoči u ovom procesu, ali je sam Tesla odustao da ga pozove. Naime, u to vreme Dan je radio za jednu kompaniju koja je bila u vezi sa Markonijevom kompanijom, pa bi mu svedočenje nanelo ličnu štetu. Za razumevanje cele situacije dragoceno je pismo koje je, 23. septembra 1913. godine, Teslin prijatelj, novinar Alfred Kouls, uputio E.F. Reberu, uredniku časopisa “Elektrikal vorld”:
“Teslini patenti u bežičnoj telegrafiji, slučajno znam, do sada nisu bili korišćeni u sudskim procesima zbog toga što je jedan moćni finansijer, sa kojim je Tesla bio u vezi, smatrao da je suprotno pametnoj poslovnoj politici, ulaziti u sporove, imajući u vidu krajnje posledice po odnose sa različitim kompanijama koje se bave bežičnom telegrafijom.”
Ono što nije uspelo Tesli, uspelo je vladi Sjedinjenih Država koja je vodila dug spor sa Markonijevom kompanijom oko navodne povrede patentnih prava Markonijevog osnovnog patenta iz oblasti radija, dobijenog još 1904. godine. To je onaj isti patent br. 763 772, čije je priznavanje u Americi četiri godine bilo odbijano na račun Teslinog patenta br. 645 576 i koji je konačno priznat 28. juna 1904. godine posle zamene službenika koji je radio na izdavanju patenta.
Proces je završen 21. juna 1943. godine, dakle posle Tesline smrti, a u presudi koja je doneta protiv Markonijeve kompanije dato je detaljno obrazloženje stanja tehnike i prava svih pronalazača koji su imali određene patente u ovoj oblasti, a među kojima su bili Fleming, Stoun, Lodž, Tesla i drugi. Tesli je jasno priznat prioritet za otkriće takozvanog sistema četiri kola u rezonanci. U presudi se kaže:
“Tesla je anticipirao sledeća svojstva Markonijevog patenta: napojno kolo predajnika za stvaranje oscilacija željene frekvencije, povezanog preko transformatora sa otvorenim antenskim kolom, i sinhronizaciju dva kola odgovarajućim razmeštajem induktivnosti, bilo u zatvorenom ili u otvorenom antenskom kolu ili u oba. Pomoću ovog i dodatnih elemenata dva kola na prijemu sa sličnim podešavanjem, on je anticipirao Markonijevu kombinaciju četiri podešena kola.
Otkriće brzinomera: Marta 1916. godine, Tesla je vodio sudski proces protiv pronalazača Steda Askvita oko povrede njegovog patenta “Pokazivač brzine”. Ovaj patent Tesla je prijavio 29. maja 1914, a odobren mu je pod brojem 1 209 359, posle završetka sudskog spora, 19. decembra 1916. godine. U dragocenom Teslinom svedočenju na ovom procesu obelodanjeni su mnogi vredni i malo poznati detalji koji dalje osvetljavaju Teslin metod rada, ostvarene rezultate, pa čak i njegovu ličnost. I ovaj spor Tesla je dobio bez problema jer je, kao i u prethodnim slučajevima, pokazao da je njegov rad i u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu bio daleko ispred rezultata njegovih konkurenata. Oblasti na kojima je radio su bile tako sistematski pretražene da, gotovo bez preterivanja, može da se kaže da za druge pronalazače nije ostajalo ništa.
Drugi izum: Za mnoga svoja otkrića Tesla nije uopšte vodio sudske sporove oko prioriteta bilo da nije imao vremena, para ili volje da to radi. Na osnovu sačuvane dokumentacije u Muzeju Nikole Tesle, postoje tragovi o sledećim Teslinim izumima koji su pripisani drugima.
Francuski elektrotehničar Žozef Beteno je 8. januara 1938. godine u govoru pred Francuskim društvom elektrotehničara, prvi put ukazao na činjenicu da je Tesla prvi u svoja tri patenta, dobijena 1886. godine pod nazivom “Regulator za dinamo-električne mašine”, prikazao dvopolnu dinamu-mašinu sa dopunskom ili trećom četkicom, koja se kasnije mnogo koristila kao mašina za zavarivanje.
Već je rečeno da je požar u laboratoriji u južnoj Petoj aveniji, omeo Teslu da možda pre Rentgena otkrije H-zrake. Tesla, iako svestan da je bio blizu ovog otkrića, odao je puno priznanje Rentgenu za prvenstvo u otkriću. Ipak, ni on nije ostao neplodan u ovom polju tehnike. U martu 1904. godine Tesla je bio pozvan da kao svedok u sporu “Kvin end kompani” protiv “R. Fridlender end kompani”, dâ iskaz o svom radu na cevima za emitovanje H-zraka. Advokati tužbe su analizirali stanje tehnike i našli da je Tesla zajedno sa Kruksom, Lenardom i Dornom značajno doprineo ovoj oblasti tehnike:
“Prvog aprila 1896. godine Tesla je objavio članak u časopisu ‘Elektrikal rivju’ i tu na očigledan način prvi put objavio svetu takav raspored kola i pribora u jednoj cevi za H-zrake, kojim se postiže automatska regulacija napona ili vakuuma pomoću varnice koju stvara glavno kolo.”
U oblasti daljinskog upravljanja rasprava se nikad nije ni vodila, jer je to bilo jedno od Teslinih preuranjenih otkrića koje je postalo komercijalno interesantno tek posle isticanja njegovih patentnih prava 1916. godine. Kad pominjemo ovo otkriće, interesantno je još reći da su Teslini advokati prilikom postupka podnošenja patenta izvršili pretraživanje prethodnog stanja tehnike. Kao prioritetan, Teslinoj patentnoj prijavi u Norveškoj je suprotstavljen norveški patent “Metod i uređaji za upravljanje krme torpeda”, Aksela Orlinga, dobijen 21. marta 1898. godine.
U vezi sa Orlingovim patentom Tesla je posle vesti da je njegov patent privremeno odbijen, na molbu svojih advokata da dâ stručan komentar, napisao:
“Neupotrebljiva šema predložena u patentu o kome je reč, tiče se samo kontrole krme i ne dotiče široku oblast kontrole svakog translatornog i lokalnog kretanja i operacije. U njoj se razmatra samo upotreba zraka ili drugim rečima, talasa koji se šire u određenom pravcu i u pravim linijama, tako da sam zapanjen odlukom nadležnih službenika... Hteo bih da istaknem da postoji ogromna razlika između torpeda čijim se krmilom pravca upravlja na način prikazan u (Orlingovom - prim. aut.) patentu i broda koji startuje, menja brzinu, izvodi brojne kretnje, zaustavlja se i vraća, poslušan pozivu iz daleka, koji odgovara sa bilo kojim svojim organom na komandu operatora, bez obzira na prepreke na vidiku i koji je, uz pomoć posebnog kvaliteta, sposoban da razlikuje pozive iz daljine, odgovarajući samo na one koje je poslao njegov tvorac, ostajući nem na ostale, tako da ne samo da poseduje sposobnost bilo kog translatornog kretanja uz pomoć bilo kog svog organa, već poseduje nešto više od toga - mogućnost kvaziinteligentnog razlikovanja.”
U oblasti radiotehnike nekoliko Teslinih izuma poznati su pod imenima drugih. Tako je Tesla još 1893. godine konstruisao takozvanu visokofrekventnu lučnu lampu koja je kasnije bila poznata pod imenom “Pulzenov luk”. U jednom Teslinom članku pronađenom u njegovoj ostavštini pod nazivom “Bežična telegrafija pomoću kratkih talasa”, autor iznosi podatak da je elektronska cev sa tri elektrode, takozvana rioda, koja je pripisana De Forestu, njegov pronalazak. U pismu uredniku “Njujork tajmsa”, 24. marta 1919. godine, povodom jednog članka o Aleksandersonovom radu, Tesla navodi podatak da je “multiple tjuned antena” njegov (Teslin) pronalazak.
U pismu dr Draganu od 15. juna 1910. godine, koji je objavio knjigu iz oblasti elektroterapeutike, Tesla ispravlja autora po pitanju činjenica vezanih za otkriće fiziološkog dejstva visokofrekventnih struja i kaže da su D’Arsonval i Odin koristili njegove patente i rezultate obavljenih predavanja kada su izvodili svoje eksperimente.
U vezi sa upotrebom struja visoke frekvencije u lečenju, i pominjanjem švedskog naučnika Svantge Arenijusa Tesla je, u pismu Luisu Blanu, direktoru firme “Eđukejšil njuz servis”, 1912. godine, izrazio svoje čuđenje odakle to da se ime ovog naučnika koji se nikada nije bavio strujama visoke frekvencije, sada pominje kao zaslužno u ovoj oblasti.
Tesla u nizu drugih pisama, članaka i dopisa konstatuje svoje prioritete u oblasti homopolarnih generatora, mehaničkih oscilatora, električnog pogona brodova, reverzibilnog rada turbine, upotrebe visokofrekventnih struja u tehnologiji prerade čelika za poboljšanje osobina, otkriću kosmičkih zraka.
Goldšmit je upotrebio Teslin princip umnogostručavanja frekvencije, opisan u patentu br. 390 721 od 9. oktobra 1888. godine.
Fesenden i Aleksanderson su upotrebili tipove mehaničkih alternatora prikazanih u Teslinom patentu br. 447 921 i razvili ih pod svojim imenom za gradnju generatora struja nižih frekvencija do 25kHz u radio-predajnicima.
(Kraj)
BRANIMIR JOVANOVIĆ
|
