NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Između tri vatre

Suočeni s dilemom - da li bezrezervno podržati Ameriku u ratu protiv Iraka? - Evropljani su se opet podelili na nove i stare, male i velike, pokazujući da, uprkos zaklinjanju na jedinstvo i solidarnost, u prelomnim trenucima svako najpre vodi računa o sopstvenim interesima

      Građani Evrope, pogotovu građani zemalja članica Evropske unije i NATO su i dalje velikom većinom protiv rata u Iraku. Tako se izjašnjava 82 odsto Mađara, 80 odsto Španaca, 79 odsto Danaca, po 73 odsto Francuza i Italijana, 72 odsto Nemaca, 68 odsto stanovnika Velike Britanije, 63 odsto Poljaka... Međutim, kako se približava sada već sasvim izvestan “dan D”, sve veći broj evropskih vlada se ozbiljno koleba između obaveze na lojalnost, koju duguju američkim saveznicima, poštovanja svih mogućih svečano proklamovanih načela i principa, uključujući i one sadržane u Povelji UN i načelima zajedničke spoljne politike u okviru EU, kao i želje da sačuvaju politički rejting kod domaćih birača. U takvoj situaciji, kada je već postalo sasvim jasno da se ne može baš svima ugoditi, prvo bi - čini se - mogla biti žrtvovana virtuelno jedinstvena spoljna politika EU.
       Iako funkcioneri zaduženi za spoljnu politiku EU u Briselu, Havijer Solana i komesar Kris Paten uporno tvrde da Unija i dalje ima zajedničku politiku prema Iraku, bez obzira na razlike između onih koji su bliži zvaničnom nemačko-francuskom stavu da je rat “najgore i poslednje rešenje” i osam (što starih, što novih) članica EU koje su potpisale pismo “podrške Americi i strategijskom evro-atlantskom partnerstvu”, u to više niko ozbiljan ne može da poveruje.
       Siroti Grci, kojima je zapalo da predsedavaju Unijom u trenucima velikog iskušenja, još pokušavaju da spasu barem privid kakvog-takvog evropskog jedinstva uoči očekivanog napada na Irak. Zato i dalje nastoje da obezbede neophodnu saglasnost zemalja članica za hitno sazivanje specijalnog samita EU posvećenog ovoj temi. Ali, to im nikako ne polazi za rukom, jer je očito da u ovakvim okolnostima, kad su u igri veliki ulozi, svako najradije odlučuje sam za sebe.
       Kako se rat približava, iz časa u čas svi se ubrzano preračunavaju, kalkulišući sa mogućim političkim gubicima i dobicima zbog onoga što će se, voljom američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg, uskoro dogoditi. Recimo, britanski premijer Toni Bler je prilikom prošlonedeljnog susreta sa Bušom u Kemp Dejvidu, pod pritiskom domaćeg javnog mnjenja, dao sve od sebe da svog sagovornika i glavnog saveznika ubedi da ne počinje ništa na svoju ruku i da još jednom pokuša da obezbedi saglasnost Saveta bezbednosti UN za napad na Sadama Huseina. Jer, to bi omogućilo da se na stranu koalicije za rat lakše prevede i dobar broj ostalih evropskih saveznika. Francuska je, na primer, uprkos nedavnom svečanom zaklinjanju na solidarnost sa dosledno antiratno orijentisanom Nemačkom, kao i u nekim ranijim slučajevima, nagovestila da je, ipak, spremna na sve opcije, pa i na priključenje međunarodnoj koaliciji koju bi predvodile SAD, ukoliko se za to prethodno obezbedi valjano pravno pokriće...
      
       Stari i novi Evropljani
       I Rusija se, izgleda, već “prelomila”. Ili je na dobrom putu da tako postupi, od kako je Sadam Husein, ljut zbog izostanka energičnije diplomatske i vojne podrške Moskve, odlučio da poništi ranije ugovore o davanju specijalnih koncesija ruskom naftnom gigantu “Lukoilu” za eksploataciju iračke nafte. To su Amerikanci spremno dočekali obećavši Rusima da će i njihove naftne kompanije sutra učestvovati u podeli očekivanog ratnog plena u Iraku, te stoga sada - s valjanim razlozima - očekuju da Rusija u odlučujećem trenutku verovatno neće staviti veto na odluku Saveta bezbednosti UN kojom se odobrava napad na Irak...
       Izgleda, takođe, da je sasvim izvesno da Nemačka ni po koju cenu ne želi da učestvuje u ratu protiv Iraka. Sudeći po brojnim izjavama kancelara Gerharda Šredera, on očito nema mnogo iluzija da se taj rat još može sprečiti diplomatskim putem. A, bio je unapred skeptičan i prema mogućim američkim “dokazima” i špijunskim “otkrićima”, pitajući se - zašto to nije blagovremeno izneto na sto i pokazano celom svetu? Na kraju krajeva, odluku da se ogluši o američke pozive za priključenje koaliciji za rat protiv Iraka Šreder je doneo još pre nekoliko meseci, tokom predizborne kampanje i to mu je - nema sumnje - pomoglo da se održi na vlasti. Ako bi sada, kojim slučajem, promenio stav i Nemačku, rame uz rame sa Amerikom, poveo u taj rat, suočio bi se sa značajnim padom poverenja birača, koje ionako nije preveliko. Uostalom, njegova stranka je prošle nedelje već izgubila izbore u dve pokrajine (uključujući i kancelarovu rodnu Donju Saksoniju) i stoga je on prinuđen da se grčevito bori za svaki glas.
       Naravno, odluka zvaničnog Berlina da se u ovom slučaju distancira od Amerike, bez obzira na sve rizike koje to može da donese, ne mora biti zasnovana na pogrešnim kalkulacijama. Jer, u svetu ima mnogo zemalja, mnogo potencijalnih poslovnih partnera i kupaca koji će se upravo zbog toga još više okrenuti Nemačkoj. Ne treba, naravno, zaboraviti da su Nemci i do sada imali velike poslovne aranžmane u Iraku (veće od bilo koje druge zapadne zemlje), kao što ih imaju i u susednom Iranu (protiv kojeg su Amerikanci zaveli svoje sankcije), i drugim islamskim zemljama... I da će sutra firme poput “Simensa” ili “Mercedesa” na nekim tržištima upravo zbog ovakve politike zvaničnog Berlina pre dobiti poslove nego njihovi američki ili britanski konkurenti...
       Nasuprot Nemačkoj, čiji je jasan antiratni stav, pored ostalog, zasnovan i na jasnim političkim i drugim računicama, ili onim evropskim državama koje se još kolebaju, takozvani novi Evropljani (prema klasifikaciji američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda) izgleda nemaju mnogo dilema. Vlade novoprimljenih zemalja članica NATO, pretendenti i kandidati za učlanjenje u ovaj vojni savez i EU iz reda bivših istočnoevropskih komunističkih država sada se prosto nadmeću u nastojanju da se dopadnu Vašingtonu. “Želeli bismo da pomognemo SAD na sve načine i spremni smo da pristupimo koaliciji, u svojstvu vašeg prijatelja i saveznika”, poručio je albanski premijer Fatos Nano, precizirajući da njegova zemlja “u potpunosti” i “bezuslovno” podržava Ameriku. Sličnog su, dabome, gledišta i Bugarska, Poljska, Mađarska, Slovačka, Slovenija, kao i još neke od zemalja iz ovog kruga, koje su proteklih dana bezrezervno poduprle “apel osmorice” (ili “osmočlane bande”, kako su ga odmah prozvali mnogi mediji širom sveta) za solidarnost sa Amerikom, distancirajući se jasno od izvorne nemačko-francuske antiratne platforme...
       Reč je, zapravo, o jednom “pismu” (dakle, krajnje neformalnom tekstu), koje se najpre pojavilo u njujorškom Volstrit džornalu i londonskom Tajmsu, s potpisima predsednika vlada, odnosno najviših državnih funkcionera Velike Britanije, Španije, Portugalije, Italije, Danske, Poljske, Mađarske i Češke, da bi ga već sutradan prenelo 12 evropskih i mnogi drugi listovi širom sveta.
      
       Nalik na sovjetsku rezoluciju
       To što će odmah uslediti prava politička bura i silno negodovanje u nekim intelektualnim krugovima zemalja čiji su se funkcioneri potpisali ispod pomenutog pisma nije, naravno, imalo naročitog uticaja na zvanične stavove njihovih vlada. Recimo, u Poljskoj će zbog toga protestovati i levica i desnica, a komentator najtiražnijeg i najuticajnijeg dnevnika, Gazeta viborča, izražava bojazan da bi zbog novonastalih podela (za ili protiv Amerike) u Evropi mogli biti ugroženi i EU i NATO. Pismo bezrezervne solidarnosti sa Amerikom uoči napada na Irak, koje je, izgleda, inicirao američki list Volstrit džornal, bilo je - prema oceni varšavske Gazete viborča - “dugo, banalno, u stilu sovjetskih rezolucija”.
       “Politički gledano ono i nije namenjeno Evropi, nego Americi, jer predsedniku Bušu uoči američkog šou programa pred Savetom bezbednosti UN nudi koaliciju zasnovanu na Ramsfeldovoj teoriji o staroj i mladoj Evropi”, kaže komentator poljskog lista. I zaključuje da ova vrsta podrške neće mnogo pomoći samom Bušu, ali bi zato ovim “mladim” zemljama lako mogla da pokvari odnose sa pojedinim “starim” evropskim državama bez kojih one inače ne mogu opstati...
       U Češkoj se povodom potpisivanja apela bezrezervne solidarnosti sa Amerikom dogodio zanimljiv obrt. Iako je vlada premijera Vladimira Špidla odlučila da ne potpiše taj apel, jer zvanično stoji na stanovištu (za koje je dobila i podršku parlamenta) da napad na Irak ne bi bio opravdan ako ga prethodno novom rezolucijom ne odobri Savet bezbednosti UN, to je - na svoju ruku - učinio odlazeći predsednik Republike Vaclav Havel. Zato je Ministarstvo spoljnih poslova vlade u Pragu bilo prinuđeno da se formalno ogradi od Havela, koji - kako se tvrdi - nije imao ovlašćenje da postupi suprotno odlukama vlade i parlamenta, i stoga je zvanično objavljeno povlačenje potpisa u ime Češke ispod tog dokumenta...
       Dosta uzbuđenja bilo je i u Danskoj, gde su dve velike opozicione stranke optužile premijera Andersa Foga Rasmunsena da doprinosi podeli Evrope, što bi na pragu novog rata moglo biti veoma opasno. Slične kritike, iz redova opozicije, usledile su i u Italiji, Španiji i Portugaliji, mada - istini za volju - njihov intenzitet nije nimalo uzdrmao pomenute vlade. Neki analitičari su to naknadno objašnjavali zanimljivom činjenicom da se lista od pet zemalja starih članica EU, koje su u ovoj prilici demonstrirale svoje rezerve prema zajedničkoj antiratnoj inicijativi Berlina i Pariza, očito, poklapa sa spiskom zemalja koje su se samo nekoliko nedelja ranije manje-više otvoreno suprotstavile zajedničkim nemačko-francuskim predlozima za reformu EU. Što bi, možda, moglo da svedoči i o postojanju dublje i trajnije podele među njima, koja pri svakom novom potresu izbija na površinu... A, pokazalo se, takođe, da i sve zemlje-kandidati za prijem u članstvo EU, tzv. mladi ili “novi” Evropljani, imaju ozbiljne rezerve prema zajedničkim nemačko-francuskim inicijativama za reformu Unije.
      
       Kompliment Grcima
       Pomenutu teoriju o dubljim podelama unutar EU, zasnovanim na suštinski različitim pozicijama i interesima, koje su i u ovoj prilici došle do izražaja, makar indirektno, potkrepljuje i činjenica da Grčkoj, izgleda, niko nije ni nudio da potpiše pismo bezrezervne solidarnosti sa Amerikom. Povrh svega, grčki novinari su otkrili da Ministarstvo inostranih poslova njihove zemlje nije ni imalo pojma da se tako nešto uopšte priprema. Uostalom, premijer Kostas Simitis je bio veoma ljut što je za to prvi put čuo od premijera Mađarske Petera Međešija, koji se tih dana slučajno zatekao u radnoj poseti Atini.
       Baš kao što je nedavno pružila nedvosmislenu podršku nemačko-francuskoj inicijativi za reformu EU, usmerenu na jačanje njenih centralnih institucija, zvanična Atina se i ovoga puta jasno distancirala od potpisnika apela bezrezervne solidarnosti sa Amerikom, naglašavajući značaj evropskog jedinstva i jedinstvene spoljnopolitičke platforme zemalja članica Evropske unije. Premijer Simitis je sasvim razgovetno uputio ozbiljne zamerke i starim i novim članicama EU koje su potpisale apel bezrezervne solidarnosti sa Vašingtonom, ocenjujući da njihov gest nikako ne doprinosi formiranju zajedničkog evropskog stava o ovom pitanju, kako je to, inače, samo nekoliko dana ranije bilo dogovoreno u Savetu za opšta pitanja EU u Briselu. Zbog doslednog insistiranja na takvom stavu zvanična Atina je, naravno, odmah dobila sve komplimente zvaničnog Berlina.
       “Snaga EU je u zajedničkoj poziciji. Vlada SR Nemačke se slaže sa Grčkom, kao predsedavajućom EU, da je sada najvažnije da se sprovede zajednička evropska pozicija o mirnom rešavanju iračkog sukoba”, kaže se u zvaničnoj izjavi portparola vlade u Berlinu.
       Ipak, svima je valjda jasno da su to u ovom trenutku samo neke lepe želje, i daleki ideali, a da je stvarnost u vezi sa pripremama za rat protiv Iraka nešto sasvim drugo. Kao što bi, takođe, moralo biti jasno da su i sve sadašnje računice i kalkulacije evropskih političara u vezi sa tim predstojećim ratom nešto što će utihnuti istog trenutka kad počnu da padaju bombe na Bagdad. Tad će se, kako nas uči iskustvo, svi “polemičari” ponovo - makar za kratko - svrstati uz koaliciju pod vođstvom Amerike, a njihove međusobne razmirice biće gurnute u stranu. Barem do neke sledeće slične prilike...
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu