Imam jedno sasvim radikalno mišljenje po tome što tvrdim da pijanizam nazaduje poslednjih 150 godina

      On je ponekad kao general koji je naučio sva pravila iz knjiga i samim tim je slobodan da ih ignoriše u slučaju rata.” Ovim rečima je američki kolega Džems Roups u svom članku opisao, sasvim precizno, prirodu i karakter pijaniste Kemala Gekića, jednog od onih koji u današnjem trenutku pijanizma ovu umetničku disciplinu podižu na najviši rang.
       Za Kemala Gekića, pijanistu u fazi pune zrelosti, saznalo se pre dvadesetak godina, a naročito 1985. kada je nedostajala samo Marta Argerič i njena tadašnja snaga i pravdoljubivost pa da se ponovi Šopenov konkurs na način Ive Pogorelića. Od svih koji su tu priču slušali, jedini koji stvarno nije pokazivao vidljive znake uzbuđenja bio je sam Kemal Gekić. Kao da je već tada postojala puna svest da se u svemu ide svojim putem i prate, možda ne jedino, ali prevashodno sopstveni instinkti. Prvi koji su shvatili da imaju posla sa ekstremno neobičnim primerkom bili su Japanci. Malo je toga što oni ne bi učinili za Kemala. Posle njih, čuvena fabrika za proizvodnju najboljih klavira na svetu Steinnjadž prisvojila ga je na način kako se to radi sa najboljima - na svaki njegov koncert, ma gde on bio, isporučuje mu klavir po njegovom izboru. Mi se tek svrstavamo i tome je doprinos dao Centar za muziku Kolarčeve zadužbine, institucija sa dovoljno sluha i rafiniranim izborom svojih štićenika.
       Tako je Kemal Gekić, posle dve godine, ponovo svirao u Beogradu. Susret sa njim, kao i uvek, nosio je onu očaravajuću lakoću komunikacije. Početek razgovora nije mogao da ne dotakne suštinska pitanja fizičkih mogućnosti instrumenta. Tokom njegovog koncerta zvuk klavira razlagao se na sastavne delove, plutao vazduhom, iako su mu ruke bile spuštene, čak se pojačavao i nestajao u trajanju nerealnih vremenskih intervala.
      
       Da li ste svesni šta se, zapravo, događalo u sali? Da li je to bilo slučajno?
       - Ništa slučajno ne ispadne dobro i, naravno da sam na tome radio. U ovim godinama u kojima sam ne mogu sebi da dozvolim da stojim u mestu. One uobičajene stvari vezane za sviranje na klaviru ja sam završio negde u 22. godini. Radi se o tome da postoje načini sviranja koji su neotkriveni, naročito oni vezani za percepciju. Na klaviru se može otići onoliko daleko koliko se mašta pruža. Klavir je instrument dosta loš kao koncepcija, i naravno ne do kraja. Zvuk mu je hladan i tvrd i veoma je teško postići čak i iluziju neke povezanosti tonova. Individualni tonovi su mu veoma slabi. Mi pijanisti izvlačimo iz klavira ono što je pozitivno, valjda i da bi opravdali samo sviranje. Sve loše dolazi samo i čovek ne mora da se trudi.
      
       Za mnoge je vaše sviranje Etida Frederika Šopena bilo čudno, do granice neprepoznavanja. Imala sam utisak, i ostajem pri mišljenju da ste vi, zapravo, svirali Šopena na način najbliskiji onom koji nam je poznat preko mnoštva različitih saznanja vezanih za samog kompozitora, budući da je on bio sjajan pijanista.
       - Drago mi je što ste to rekli. Sećam se onog vremena iz 1985. i dalje kada sam došao u fokus javnosti, da sam tada jahao na talasu koji je imao veze sa jednim modernim pristupom jako efektnim. Sada kada to gledam u retrospektivi vidim da je to imalo manje kontakta sa onim izvornim autorskim tekstom koji je napisao sam Šopen. Razlog te promene je što sam shvatio da je približno idealna varijanta ona koja potpuno razume ideju kompozitora i onda je donosi savremenom slušaocu. Mi ne možemo jednostavno osavremeniti ideju, mi moramo da budemo u kontaktu sa originalnom idejom. Ja mogu da uzmem neko Šopenovo delo i da ga odsviram na jako interesantan način kako to niko do sada nije uradio, ali to ne mora biti nužno ono što je on zamislio. To nije najviši oblik umetnosti. Mislim da je moguće ostvariti sintezu. Nije najbolje izvođaštvo, da tako kažem, muzejsko, već ono u kome izvođač razume ideju kompozitora i sa njom ume nešto dobro da uradi.
      
       Četiri poslednje godine živite u Americi. Poznato je da se evropski muzičari teško probijaju na američko umetničko tržište. Da li publika, bilo koja da je, utiče na neke vaše odluke?
       - Ne, ja utičem na publiku. Na mene utiču muzičke mogućnosti. Imam jedno sasvim radikalno mišljenje po tome što tvrdim da pijanizam nazaduje poslednjih 150 godina i nikada nije bio na nižem nivou nego što je to bilo pedesetih godina prošlog stoleća. Pijanizam kao kategorija razvedena od kompozitorskog načina mišljenja, ne vredi mnogo. Da bi pijanista dobro interpretirao muziku on mora fenomenalno dobro da je razume i mora da se približi procesu koji je doveo do stvaranja nekog dela. Sredinom XIX veka veliki kompozitori su bili i veliki pijanisti, na primer Šopen i List i kasnije...Tada ih je bio mali broj, ali sredinom XX stoleća više niko nije bio veliki kompozitor. Tada je došlo do podele koja je izazvala negativne tendencije pa su ljudi svirali matematički, pa filozofski i sve to nema mnogo veze. Muzika najbolje zvuči kada se izvodi kako treba. Mi možemo otvoriti vrata i nogom, ali je bolje to uraditi ključem. Dakle, tada smo dosegli dno. To naravno ne važi za sve. Ono što se zove zlatno doba pijanizma, a to je generacija Hofmana, Rozentala i Rahmanjinova, to je bilo mnogo bolje nego što je bilo u XX stoleću, ali to je bio nazadak u odnosu na XIX vek kada je pijanizam naprosto eksplodirao, a to je bilo kada je bio živ Šopen. Mnogi žele da to vreme ožive ali, sada svet nije nimalo sličan onom. Današnje sviranje klavira liči na industrijsku proizvodnju. Ja lično volim ono što je urađeno rukom, što je unikatno. Nije lepo čuti, ali kada mediokritetstvo postane zakon, onda nema te individualnosti koja to može da razbije. Kada ljudi koji normalno nikada ne bi došli do podijuma ili predavačke katedre postanu brojniji nego svi drugi, onda oni prave zakon. U takvom sistemu, vi se takvom zakonu morate povinovati, ili, na neki od načina živeti izvan sistema.
      
       Da li vam život pijaniste izgleda onako kako ste ga nekada zamišljali?
       Generalno sam imao osećaj kako to izgleda. U ovih dvadeset godina prošao sam planetu uzduž i popreko i svašta video. Nekada sam mislio da postoji jedna homogenija muzička celina sa više standardnih kriterijuma i više ljudi koji nešto znaju. Svaki čovek ima neku svoju auru i on gradi svoj put, a sve ostalo je samo dekor. Muzika je ono što mene zanima. Sve ostalo prihvatam onoliko koliko treba.
      
       MILENA MILORADOVIĆ