Zašto je, posle dugog oklevanja, zagrebački lekar Željko Poljak objavio pisma mladog Andrića koja će na različitim stranama biti podložna svakojakim tumačenjima i instrumentalizacijama

      U Zadužbini Ive Andrića, koja istrajno i sistematski sakuplja sve što se kod nas i u svetu objavljuje o njegovom životu i delu, odnedavno se nalazi i knjižica zagrebačkog lekara Željka Poljaka “Hrvatski književnik Ivo Andrić”. Objavljena je krajem prošle godine u Zagrebu kao autorsko izdanje, a ovde je registrovana tek jednom nezapaženom noticom u “Večernjim novostima”.
       Od akademika Predraga Palavestre, međutim, saznajemo da je s piscem i priređivačem ove knjižice bio postignut dogovor da se njena glavna sadržina objavi najpre u “Sveskama” Zadužbine, čiji je Palavestra glavni urednik, ali da je Poljak očigledno, u međuvremenu, rešio da postupi drugačije, ne obavestivši o tome svoje beogradske korespondente.
       A njena glavna sadržina je zaista atraktivna, čak senzacionalna jer otkriva Andrića kakvog ne poznajemo ili pak teško možemo da zamislimo, s obzirom na predstavu koju je o sebi za života izgradio i koju je i njegovo okruženje dugo negovalo kao sakrosanktnu. U pitanju je 39 dosad nepoznatih pisama iz razdoblja 1912-1914, koja je mladi Andrić pisao svom prijatelju Vojmiru Durbešiću s adresa iz Višegrada, Sarajeva, Zagreba, Beča, Krakova, natapajući ih svojim unutrašnjim nemirima, razočaranjima zbog izneverenih očekivanja, gorčinom i očajem koji su rađali gnev, pa i mržnju zbog (samo)uverenja da je jedino takvim osećanjima i sam okružen i zarobljen.
       U svojoj redovnoj kolumni u splitskom “Feral tribjunu” Poljakovom knjigom pozabavio se književnik Ivan Lovrenović, ističući da su u njoj nezaobilazna upravo Andrićeva pisma, dok su, kaže, Poljakov uvodni tekst i komentari na nivou književnog amaterizma. “Ta pisma”, nastavlja Lovrenović, “koja svojemu prijatelju-ispovjedniku piše dvadesetogodišnjak, dramatično rastrzan žestokim unutarnjim konvulzijama, s već definitivno sklopljenim ugovorom s đavolom Poezije, u vremenu u kojem se već sluti domaća i evropska kataklizma, ta pisma jesu prvorazredan psihobiografski materijal, ali isto tako i već zrelo svjedočanstvo književnoga majstorstva i zaumnoga znanja.”
       Stoga, reći će još “Feralov” kolumnista, “nema nijednoga pravog andrićomana i andrićofila, o andrićolozima da se i ne govori, kojega će pojava Poljakovog ‘Hrvatskog književnika Ive Andrića’ ostaviti ravnodušnim”.
       A u pomenutom Lovrenovićevom tekstu (“Andrićev zagrebni život”) od posebne je važnosti ukazivanje na jednu od najnepoželjnijih recepcija Andrićevih mladalačkih pisama. Jer, predviđa on, “sigurno je da će odsad tisuću puta mnoge rečenice iz tih pisama biti istrgnuto i neznalački citirane kao ‘dokaz’ za ovu ili onu budalastu tezu”. Na primer, kada je reč o odnosu mladog Andrića prema Hrvatskoj i Zagrebu, Višegradu i Sarajevu, katolicizmu i pravoslavlju, o službenicima od kojih je zavisilo rešavanje nekih njegovih egzistencijalnih pitanja (stipendije i sl.) ali i običnim ljudima na koje se prenosila Andrićeva ogorčenost i ozlojeđenost.
       Publikovati ili ne takva pisma, bila je dilema koja je dugo zaokupljala i samog Poljaka. Podsećajući da mu ih je “na brigu i korištenje” poverio Durbešićev naslednik, Poljak kaže da je njihovo delimično premijerno obelodanjivanje 1997. godine na stranicama “Liječničkih novina” bilo presudno za pojavljivanje knjige jer: “Nakon toga stizali su zahtjevi iz zemlje i inozemstva (Zagreb, Pariz, Beograd) da u cjelosti tiskam sva Andrićeva pisma Durbešiću i tako ih učinim pristupačnim javnosti. Budući da u nekim od njih ima prilično delikatnih pojedinosti i da u jednom od njih Andrić izričito zahtijeva da se ne smije objaviti ni poslije njegove smrti, a i za života je često negodovao protiv pokušaja da se istražuje njegov privatni život (“Svet bi trebao da se zanima za moje knjige i ni za šta drugo”), dugo sam oklijevao da ih objavim.
       Na to sam se, konačno, odlučio zato što je pravo kritike da književnom djelu nastoji odrediti korijene u piščevu podrijetlu i životu, pa čak i u privatnim intimnostima, dakako nakon primjerene vremenske distancije. Književno djelo nije odvojivo od autora jer podaci o privatnom životu mogu osvijetliti razvitak piščeve misli i njegove postupke. Ohrabrila me je kasnije Andrićeva rečenica: ‘A posle moje smrti: bujrum! Nek se piše ko šta hoće’.”
       Lovrenović će na to reći da je u pitanju dobronamerno, ali posve amatersko afirmisanje važnosti piščeve biografije u tumačenju njegovog dela, kao što i Poljakov uvodni spis uopšte “također nepotrebno, cijeli problem Andrićeve mladalačke neprilagođenosti dramatizira s obzirom na njegov odnos prema Zagrebu i Hrvatskoj, a da se nimalo, ili sasvim zanemarivo tematizuje kao unutarnji sukob jednoga zastrašujuće nadarenog i opasno osjetljivog adolescenta sa sobom samim, i sa sredinom koja mu je kulturalno i socijalno tuđa”.
       S kakvim je sve namerama objavljena ova zbirka dosad nepoznatih pisama našeg književnog nobelovca i kakve će sve biti interpretacije tog postupka, videćemo tek kada knjiga dospe do šireg kruga čitalaca i Andrićevih biografa i tumača. Dotle, NIN u ovom i sledećem broju svoje čitaoce upoznaje sa nekoliko pisama koja najupečatljivije svedoče o tom ranom “zagrebačkom razdoblju” Andrićevog života.
      
       SAVA DAUTOVIĆ
      
       Zagreb, 30. decembra 1912.
       Dragi!
       Tvoji topli pozdravi i samoća kavanskog prepodneva kazuju da treba da ti pišem, a lepota dana, koji prođoše u prijateljstvu daje ti pravo i meni dužnost, da znaš kako živim, dakle ovo pismo i nema druge svrhe do: božićnog poljupca (zakašnjelog, kao sve kod mene!) i ako ono već mora da nekog zaklipsaje (tako smo daleko) onda neka zaj... mene, mene i moju glupu gazdaricu Croatiju. Tužnu lepotu bohemskog božića neka ti kaže ovaj papir, prost i kreditovan u kelnera s dva krajcara. Ne znam da li se u Beču ovako virtuozno gladuje, ali da se na božić gladuje ne verujem. - A ima, vidiš, stvari u životu za koje svi misle da su tužne, a ono ipak nisu. Evo: ja u ovaj čas ni u dubini svojoj ne žalim prošle božiće: bilo je lepo, ali ih, boga mi, ne žalim!
       Postoji gorko zadovoljstvo prosjaka u decembarsko popodne, postoji žalosna sreća kad se gazi mokrim pločnikom, na badnje veče, a iz svih se prozora smeju okićene jelike, mene bije sitna kiša i guši magla, a nad celim gradom sveta noć u kojoj građani jedu, piju, slave boga i jašu gojne žene. A na božić svečani zajednički ručak u kavani: bela kava, četiri kifle i sto i jedan grabancijaški vic.
       Ko zna je li Hrvatska najmizernija zemlja u Evropi, ali ja znam, da je Zagreb najbednije mesto u Hrvatskoj, jer mi, mrki i ozbiljni sinovi s Juga, ne možemo da nađemo smisla ovom crvotočnom i alkoholičnom gradu, gde masna jela uspavljuju duh i gde vino oči vara. Ovde se za godinu dana postaje životinja, bestia zagrabiensis, a za dvije špiun. Ovo moje kristkindlsko, božićno (od njem. Christ, Krist, i kindlich, dječji - prim. Ž. Poljak) raspoloženje ne ima se tumačiti “onamo” da sam ljut jer sam gladan, o ne! i nakon tri para kranjskih kobasica i hrvatskog vina ja ostajem istog mišljenja!
       Nego: ovo moje pismo ne smeš posle moje smrti da štampaš ma koliko navaljivali moji biografi, jer mi onda Zagrebčani ne bi nikad podigli spomenika i jer bi u hrv. čitanci “za više razrede srednjih učilišta” stajalo ovako: “Radi neuredna života pao je naš pjesnik u živčanu bolest i sve se više - na žalost - susrećemo s pesimističkom žicom u njegovoj pojeziji.”...
       Ovo su vicevi.
       Ali se kunem svojom dušom da me ovaj grad neće pokopati, ni ovaj život savladati!
       Budi dobar i piši kako živiš, šta radiš,
       voli te i pozdravlja Ivo Andrić
      
       Zagreb, 22. januar 1913.
       Dragi moj!
       Ne znam koji je ovo put da počinjem da ti pišem. Počnem, ne dovršim i poderem. A ti možda voliš da ti pišem. Teško je pisati: život je ovako vedriji, nego što se i vidi, a kamo li nego što se da napisati. Ovo život nije, umiranje nije, nego stalno trzanje nerva, tužna i žuta olovnost nedostojna života i čekanje smrti, koja ne će doći i traženje života, koga nema. Moj život ulazi u svoje tragično. Ljudi, koji su sa mnom otkinuti - o, ova reč duboka imala bi svoj mrki smisao samo da ti je protumačiti kasno u noći, u pustoj kavani, konačno (jedna nečitka riječ u zagradi) su i rasuti i trajno bolni.
       Prvo nesrećno jutro, studeno i grešno u gradu ovom bez milosti udarilo je granicu između mene, koji sam i mene, koji sam bio, otkinuo sam se i teško meni. Mora da ti nije stran ovaj osećaj: lagano zaboravljaš (tugo!) i lagano te zaboravljaju. - Imam osećaj da sam tako u našem gradu zaboravljen i volim ga sretnom ljubavi, volim i zaboravljam. Ja mislim, da svak treba da ostane u svom gradu: putovati, ali u svom gradu trajno ostati, ja mislim da svakome trebaju dve milosne ruke, dva dobra krila u sumrak, ja mislim da svak treba da ima svoju kuću (o, naša stara kuća, na kojoj golubovi guču!). Ja, i ovi sa mnom mi toga nemamo, mi smo nasmejani prokletnici i naša je ulica i kavana, mi se trujemo po javnim mestima, jedemo hranu, koja nije za nas kuhana (majčino milosno pitanje!) i spavamo po posteljama, koje su obeščašćene (o, jedina radosna belina jastuka i nežnost kućnog dušeka!) i pijemo iz čaša, koje su zaražene a ruke, koje nas miluju milovale su i druge i milovaće i druge (o, prošle, čedne ljubavi u mračnoj mahali, gde drhte fenjeri). Još jedini izlaz vodi dalje na zapad i dublje u greh i stradanje i bolest, a puta natrag na istok i “kući” nema i nikad više milosti i nikad više čednosti neznanja ni tišine nehtijenja i lepote mira. Ali neka!
       Proći ću svetom ubijen i uklet, sa staklom nesrećnih godina na očima, bolan i zadajući bol, rasipajući zlatnu dušu i ubijajući prokleto telo. Život je prešao na crno polje, pa hvala bogu, ja ljubim svoju tamu i popunjavam kor svojih greha.
       A preko svega smeh!
       Nečedni, superiorni, glasni smeh, šamar onima koji sažalevaju i maska očajnom, bolu uvređenog. Zato i ovo pismo ne daj biografima, ovo je tebi: da se zabavljaš i nasmeješ, jer znaš sve je ovo laž i ja sam se šalio... zdravo sam i dobro, koje i tebi od boga želim. Tek me zove sudbeni stol kao svedoka u veleizdajničkoj parnici protiv M. Pijanića (Pogrešno, treba biti Pjanić, Miloš Pjanić, učenik sedmog razreda sarajevske gimnazije koji je 20. decembra zatvoren zbog širenja zabranjenog beogradskog đačkog lista “Preporod” 1913. g. je osuđen na tri mjeseca zatvora. U istražnom postupku preslušano je oko 150 učenika, među njima i Andrić). Ti dobro znaš da ja nemam ništa s tom nesrećnom politikom, ne znam, koji je ovo đavo.
       Pozdravljam te i volim i očekujem da pišeš.
       Tvoj Ivo Andrić.
      
       Višegrad, 20. mart 1913.
       Dragi moj prijatelju!
       Meni je upravo ugodan teret da ti moram pisati.- Tvoju poslednju iskrižanu, dobro argumentiranu kartu razumeh. Nisi trebao tako strogo shvatiti. Kratko, ljubezni: Moja pisma tebi i za tebe. U ostalom ja smo i onaj gospodin još dobri, tek dođemo katkad u konflikt, ko pravi geniji i jedni literati, napriliku. Da se protumače društveni konflikti - oni su kod mene u poslednje vreme vrlo česti - treba priznati dva zakona: 1. purgar (purgar, češće purger, od njem. Bürger, građanin), radi sporosti svog mišljenja i poradi oskudice fantazije silno mrzi logički skok i ekstravagancu. 2. nedarovit kritičar stalno “predbacuje” neoriginalnost (poznato ti je ono večno i glupo “ovo podseća na...”). A razlog: opet oskudica rođene invencije: seljak nikad neće vjerovati da artista svojom veštinom hoda po žici, nego uvek drži da mu đavo pomaže.
       - Ovo su, boga mi, tačni zakoni. (oni su ključ za naše sukobe) Zagrebačke impresije se u meni tek sad sređuju. I da sam nešto hitar, ko g. Vl. Čerina (Vladimir Čerina, 1891-1932, pjesnik, književnik i publicist koji je 1914. u Zagrebu objavljivao časopis za “nacionalističku kulturu” pod naslovom Vibor, Andrić ga nije osobito cijenio) - i s njim sam došao u konflikt - ja bih napisao knjigu. Interesantan je taj nesrećni, alkoholični i crvotočni grad, interesantni su ljudi njegovi, a sve je skupa žalosno. Upoznao sam njihove bolje ljude: sva je Croatia jedna tragedija, nema, neopažena i tim strašnija. Pazio sam se s A. G. Matošem i par puta debatovasmo. On je jedini - od mene oprečnih - s kojim ne dođoh u sukob i pred kojim se ne afirmirah u svojoj težini i oporosti. Nije da bi moja dialektika kapitulirala pred njim, ne, nego ona prosto stoji i kao drži pušku na pozdrav dok prodefiluje taj nesrećni čovek zajedno sa svojom bujicom nemogućih reči. Građane se tuče logikom, i teškim istinama, a prema njemu osećam neku čudnu nežnost, što je imamo prema rabijatnim (rabijatan, bjesomučan, od lat. rabies, bjesnoća) bolesnicima koji se deru: pustite me, meni ništa ne fali! Smešno je nesreću sažaljevati, ali se poštovanja pred njom mora imati. I ja ga (G. M.) (GM, Gustav Matoš, uobičajeni je akronim AGM) poštujem, jer je nesrećan, i još više, jer ne zna da je nesrećan. - To je uzgred malo opet G. M, a pomisli koliko bi se dalo o celom Zagrebu.
       Ja. Nekoliko spoznanja u samoći neka ti kažu kako sam - čovek si od duha i razumećeš. Žalosno u mom životu dolazi od ljudi. Istina je da me tek bolest ili ovako kakva nezgoda veže za moju sobu i stavlja dušu moju u njen pravi položaj i telo moje u mir i lepotu, koja njemu jedino doliči. Kod kućnih vrata prestaju uticaji i ljudi i ako nas zli ljudi pohode oni, na pragu, s blatom otru i zle namere i u predsoblju ostave teške reči. O, kako jasno sada vidim koliko treba poštovati svoje telo i voleti svoju dušu. I kad ovako u samoći provedem neko vreme i izolovan od uticaja zlih ljudi i ružnih stvari pogledam mutnu reku za sobom nailazi na mene nepodnosiv osećaj, i nije to kajanje, nego neka bezgranična žalost da je to sve moralo biti, sve sve to, svi dani, sve noći, sve niske misli, sav jadni nemir, sve crne želje, sve ružno, lažno i odvratno.
       - U sudbini svojoj vidim tisuću tuđih prstiju i osećam prisutnost pokojnika u životu svom. Sve se više gubim Ja, nego živi ovo delo tisuću volja živih i pokojnih i ono pletivo laži i greha i nemogućnosti i nepravdi mojih i tuđih, više tuđih nego mojih, jer sebe tek duboko slutim. Ja nisam Ja! I niko nije on sam! I u samoći nisam više sam, jer u meni su svi dužnici i svi verovnici, jer me u ogledalu stalno čeka slika moga oca i jer u meni živi jasan glas matere moje. O živi i pokojni u meni, teret su velik i neminovan su zakon, ali će ih osenčiti moja bela duša i oni će biti nešto, što je bilo, jer je ona jača i od živih i od mrtvih.
       To je moj “via crucis” (via crucis, lat. križni put). To je konac i početak čovjeka, koji je s bogom i đavolom bio “per tu” i koji je prislušnuo život kosmosa i kazivao to - u harmoniji sa svojom rođenom dušom - u lelujavim stihovima.
       Primi ovu epistulu, pisanu polako, na dugu danu, kao znak pažnje i piši mi brzo, jer je tvoj list u ovoj samoći senzacija. Radujem mu se.
       Volim te i pozdravljam Ivo.