Stanje u našem fudbalu je kilavije no ikad. Zato je Fudbalski klub “Partizan” odlučio da potraži pomoć stranaca, kako bi ušao u Evropu

      
      
       Da li će sad partizanovci prestati da skandiraju zvezdašima: Cigani, Cigani?
       Partizan će, kako pišu sportski novinari, “narednu sezonu dočekati znatno ojačan, što će mu umnogome, nadajmo se, otvoriti vrata ka najelitnijem društvu fudbalske Evrope”.
       To da mu se “otvore vrata” umnogome će mu pomoći novi trener Lotar Mateus, bivši nemački reprezentativac, a sada “Partizanov” trener i fudbalski internacionalac dvadesetdevetogodišnji fudbaler Taribo Vest. Mateus je poznat ne samo kao odličan fudbaler, već i po tome što je, samo za jednu sezonu umnogome upropastio bečki “Rapid”. Dotični Taribo je poznat po tome što je igrao po celom svetu i iz celog sveta bio isteran. Zašto - ne znam. Ali, on je toliko zavoleo “Partizan” da je pre odlaska na pripreme obećao navijačima “Partizana” da će kosu obojiti crno-belo što je oduševilo navijače Partizana koji nemaju kolor televizor - Taribo crn sa belim zubima, dres crno-beli, lopta crno-bela, kosa crno-bela, samo trava zelena.
       Čini se da smo već postali Evropa ili Amerika. Uzimamo Sase da rade, k’o u vreme cara Dušana i obojene strance. Igrali su u našoj zemlji i pre, neki stranci - a tek bi sad bilo stranaca da igraju Hrvati, Albanci, Makedonci, Bosanci, Slovenci, Rumuni, Bugari. Zapravo ima ih i sada u svim sportovima, ali se ne vidi da su stranci. Taribo, kad izađe na teren, odmah se vidi da je stranac. A to je već ekskluzivno - stranac, a svi to vide.
       To što je Antić stranac u “Barseloni” i što po celom svetu igraju naši “stranci” to nije važno. Možda su bolji od Tariba, ali njima (inostranstvu) jesu stranci, pa nek’ su tamo ekskluzivni.
       Postavlja se, međutim, pitanje zašto i u fudbalu rade isto što i u vladi - prodaju šta je dobro, a kupuju loše. Ako moraju da prodaju zašto, onda, kupuju. To mu dođe kao trgovinski bilans Bugarske u vreme postojanja zemalja Varšavskog ugovora.
       Sport je, naročito fudbal, “veliki posao”. Kada su to shvatili naši klubovi, njihovi “štabovi”, uprave, direktori i “odbori” počeli su da se zdušno bave tim poslom - ne igrači, koje su isturali u prvi plan, već “štabovi”. Gomila klinaca se privlači u klubove, trenira i prodaje, nekad tek kad napuni šesnaest godina. Zato, jer ih ima još, još... A naš fudbal propada. Ne može više da se napuni stadion ni kad igraju “Partizan” i “Zvezda”, naši timovi ne mogu da se probiju ni u jedno evropsko takmičenje, a kamoli svetsko, ali to nije važno. Bolje je prodati deset mladih igrača no puniti tribine, isplativije je. Onda pazarimo nekog stranca, još crnca. Čuje se da neki “lovci na talente” već provode dane na “kineskoj pijaci” ne bi li “uhvatili” nekog žutog.
       Čemu sve to? Pa da bi se kako-tako zadovoljili navijači, ljubitelji fudbala, kojih ima kao i u svakoj fudbalskoj zemlji - mnogo. Pa, neka se ljute koliko hoće. Dobiće nešto novo - voleli to ili ne, tek da se održi interesovanje za sport, za klub.
       Pitam ja, onako izokola, fudbalsko društvo iz Utočišta, tamo gde se skupljaju bivši igrači FK Banja, kluba koji otkad postoji nikada nije ispao iz lige, jer su uvek u najnižoj i nema gde da ispadnu, da l’ neko navija za “Partizan”. Ćute. Kažu, samo deda Mića. Dobro, Mićo, šta ti misliš o Taribu? Uozbiljio se, misli, zezamo ga. Pa, on ti je k’o maskota. Sedeće na klupi ili tribinama, neće taj da igra.
       Jok, nego će da pije bim-bam vodicu, kaže bagerista, tek pristig’o na pasulj od juče.
       Šta ti je to, pitaju (bagerista je radio u Iraku)?
       To ti je ona vodica, odgovara bagerista, od koje se lavovima ukruti griva.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ