Bivša “crvena beretka” tvrdi da su on i njegov kompanjon Nenad Bujošević žrtve neizmernog poverenja u rukovodstvo Službe

      Nenad Ilić, bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije, osuđen na 15. godina zatvora zbog ubistva na Ibarskoj magistrali, imao je 28. januara još jednu priliku da pred sudom javno iznese svoju verziju sopstvene uloge u događajima vezanim za atentat na Vuka Draškovića. Petočlano Sudsko veće nije poverovalo u njegovu priču koja počinje 20. februara 2001. godine. Tog dana je, prema Ilićevom poslednjem iskazu u sudnici, u JSO došao “čovek” čiji identitet je Iliću do danas ostao nepoznat i čiji fizički izgled u sudnici nije opisao. “Čovek” je Nenadu Iliću i Nenadu Bujoševiću na sledeći način objasnio političke i bezbednosne prilike u zemlji: ništa ne funkcioniše, zlo bi bilo kad bi naši neprijatelji znali kakav smo lak plen u ovom času, a još nas pritiskaju izvana. Pitanje Slobodana Miloševića mora da se rešava. Iako ga većina više ne podržava, on još ima ugled, zbog hapšenja bi moglo da dođe do oružanih sukoba. Što je još gore, političari nisu spremni da preuzmu odgovornost, niko od njih neće sam da odradi ono što se mora. Postoji jedna ideja, ako bi ta ideja prošla, imali bi jaku optužnicu protiv Slobodana Miloševića, i čak bi i Zapad bio zadovoljan, sa takvom optužnicom mogli bi da mu sudimo u Beogradu.
       “Čovek” je objasnio da se ideja sastoji u tome da Ilić i Bujošević lažno priznaju odgovornost za ubistvo na Ibarskoj magistrali. To bi omogućilo hapšenje Radeta Markovića, što bi opet omogućilo hapšenje Slobodana Miloševića, koji bi bio optužen zato što je naređivao politička ubistva, na osnovu čega bi mu se sudilo u zemlji. Što je najvažnije, u gužvi koja bi posle takvog “priznanja” nastala, više niko ne bi pominjao Jedinicu za specijalne operacije. “Samo bi se o vama pričalo”, rekao je “čovek”, “a cela Jedinica bi bila izvučena iz priče.” Nije cilj da vi snosite posledice, kaže dalje “čovek”. “Ja vam garantujem u ime samog vrha. Ja jedino treba da procenim jeste li vi sposobni da izvršite zadatak.” (Sudija je posle pitao Ilića je li “čovek” precizirao da predstavlja “vrh Službe ili vrh države”, a Ilić je odgovorio: “Nije precizirao. To je isto. Vrh je isti.”) Iliću i Bujoševiću je “čovek” objasnio da bi oni zapravo postali zaštićeni svedoci: posle priznanja bi dobili promenu identiteta, zajedno sa porodicama. Lično će vaš komandant pasoše predati vašim porodicama, navodno je rekao “čovek”, a vi ćete dobiti pasoše kad izađete. Što se štampe tiče, sve će biti vrlo dozirano, a vaše se slike neće nigde pojavljivati. (“Meni je”, komentarisao je Ilić u sudnici, “bilo svejedno kako će štampa da piše, ali da bude bez slika.”). Objašnjeno im je da postoje tri varijante njihove dalje sudbine, ukoliko “čovek” proceni da odgovaraju potrebama zadatka: “zatočenje” u vili na Senjaku, u zatvoru, “ali s tim da vaše kolege budu u čuvarskim uniformama, i poseban tretman u redovnom zatvoru, gde ne biste bili sa ostalim zatvorenicima. Dao im je “skripta” u kojima je pisalo sve što je trebalo da Ilić i Bujošević govore kako bi na sudu bili usaglašeni. Sve se dešavalo na Institutu za nacionalnu bezbednost, gde je smeštena i Jedinica (za specijalne operacije). Bujošević je rekao: “Nije problem da mi ovo iz skripta naučimo, ali šta ako nas neko bude pitao iznad ovoga?” “Čovek” je na to rekao: “Još jedna pogodnost je to što ćete imati našeg tužioca. A Milan je profesionalac.” (Na te reči se u sudnici razlegao smeh.) Ilić i Bujošević su “čoveka” tada navodno pitali: “A je li istina da se ovo ovako desilo?” A “čovek” je odgovorio: “Pa to nikog ne interesuje. Glavno je da imamo jaku optužnicu.”
       Ilić je navodno zajedno sa Vladanom Đuricom (prema Iliću, to je čovek koji je u internoj organizaciji JSO preuzeo poslove Bracanovića nakon odlaska potonjeg sa radnog mesta u Jedinici) narednog dana na Institutu sastavljao “priznanje”, koje je uveče potpisao. Sutradan je otišao u Jagodinu da roditeljima sve objasni. Na porodično većanje pozvao je taštu i tasta, oca, majku i dva brata. Objasnio im je da je sa najvišeg mesta dobio garancije, i da će pritvor za njega i Bujoševića trajati najduže četiri, pet meseci, a da će štampa biti “pod kontrolom”. Otac mu je rekao: Onda, sinko, neka bude kako su rekli.
       Po povratku u Beograd, Ilić se našao sa Bujoševićem. Bili su na Institutu kada ih je nazvao Luković (Milorad Luković Legija) da im kaže da dođu 24. februara kako bi ih odveo u beogradski sud, gde će “priznati” dogovoreno. Tako je i bilo (prethodno su na Institutu ostavili službene pištolje), a Ilić se seća da on i Bujošević nisu stigli do 24. februara da dobro utvrde gradivo iz skripte, i bili su malo iznenađeni što ih u Palati pravde niko nije dočekao. “Pitali su nas što smo došli, ko nam treba, a mi rekli: istražni sudija. Tip u civilnom odelu pita opet: kako se zoveš? A ja kažem: ako ne znaš, čućeš. Došao je jedan gospodin i rekao: odvedite ih dole u pritvorski deo. Ispraznili su nam džepove. Bio je tu čuvar koji mi je samo klimnuo glavom, a ja sam pomislio: dobro je, moj čovek.”
       Ilićeva priča se nastavlja u Istražnom zatvoru, gde ga muče prve sumnje i “gde niko ništa ne govori mesecima, a onda je bilo hapšenje Slobodana Miloševića i ja sam pomislio: hajde, možda će biti kako treba.” Zaključio je suprotno tek kada je Milošević izručen Hagu. Tada, “u dogovoru sam sa sobom” rešava da promeni iskaz koji je dao sudu, ali tek na glavnom pretresu, na suđenju, jer više ne veruje nikome, a “zatvor je čudo” pa ako progovori na pretresu, “pisaće novine”, valjda će ga to zaštititi.
       Nenad Bujošević je na sudu 28. januara jedino rekao: “Uvek sam bio na raspolaganju Službi za bilo koji zadatak. Imao sam poverenja u rukovodstvo i to je očigledno iskorišćeno protiv mene.”
      
       LJ. S.