Zaista je tačno da Sud nije prihvatio ni naše ni bosanske argumente. Umesto toga našao je načina da potvrdi da odluka o nadležnosti od 11. jula 1996. godine nije bila pogrešna

      Glavni zastupnik Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Tibor Varadi kaže da je za vansudsko poravnanje spora pre svega potrebna politička volja: ogromne emocije koje je probudio ovaj sukob prenele su se i na spor u Hagu, iako strane u sporu nisu one iste koje su bile strane u sukobu.
      
       Jesenas ste rekli da su šanse za uspeh DžU zahteva za reviziju nadležnosti tek polovične. Jeste li, ipak, neprijatno iznenađeni veoma ubedljivim ishodom glasanja od deset prema tri protiv vašeg zahteva?
       - Kada sam početkom 2001. godine preuzeo sporove, predstojalo je zakazivanje usmene rasprave o suštini spora. Pokušali smo da se vratimo na pitanje nadležnosti, svesni da je to izuzetno teško. Zbog toga je uložena revizija - jedino moguće pravno sredstvo. To sredstvo do sada nije nikada uspešno korišćeno u istoriji Međunarodnog suda pravde (MSP) - drugog nije bilo. Dok sam sa svojim saradnicima radio na reviziji, drugi naš tim je koristio stvoreno vreme (oko dve godine) da radi na suštini spora. Revizija je pokrenula izuzetno složena procesna pitanja. Posle usmene rasprave u novembru 2002. godine verovao sam da smo stigli dotle da nam šanse budu oko 50 odsto. Sud je došao u situaciju da traži rešenja bez presedana - i našao je neka takva rešenja. Lično mislim da je bilo valjanih razloga da Sud odobri da se vratimo na pitanje nadležnosti - no odluku, naravno, donosi Sud a ja sam samo zastupnik jedne strane u sporu. Razmera od 10 prema 3 nije od naročitog značaja. Ako čovek pročita tekstove pojedinačnih mišljenja, dolazi se do zaključka da je razmera zapravo 9 prema 4, jer posebno mišljenje sudije Korome predstavlja zapravo snažnu kritiku mišljenja većine. Naravno, ni to nije od istinskog praktičnog značaja.
      
       Sud se nije saglasio ni sa našim, ni sa bosanskim argumentima. Šta to tačno znači?
       - Zaista je tačno da Sud nije prihvatio ni naše ni bosanske argumente. Umesto toga našao je načina da potvrdi da odluka o nadležnosti od 11. jula 1996. godine nije bila pogrešna. Umesto da prihvati konsekvence jednog ili drugog stava, umesto da se opredeli oko toga da li je SRJ nastavila ličnost SFRJ (te i članstvo SFRJ u međuna-
       rodnim organizacijama i ugovorima), MSP je razvio koncept o nekom sui generis položaju bez presedana. Ovaj koncept sigurno će biti povod mnogih pravnih rasprava.
      
       Uporedo sa ulogom agenta SRJ, ulagali ste napore da se postigne vansudsko pomirenje SRJ i BiH. Ako to izostane, može li Jugoslavija da uloži protivtužbu u odnosu na BiH? Vi ste u aprilu povukli “staru” protivtužbu SRJ koju je Miloševićeva ekipa pravnika uložila 1997. Je li razlog bila nada u vansudsko poravnanje ili sadržina te protivtužbe?
       - Protivtužba je povučena u aprilu 2001. godine pre svega zato što je zadržavanje protivtužbe bilo očigledno nespojivo sa osporavanjem nadležnosti. Ako više nema načina da se ospori nadležnost, vraćanje protivtužbe je jedna od zamislivih opcija. Ta će se opcija naravno proučiti, rano je da se o tome govori. Uporedo sa time, postoji naravno i opcija vansudskog rešenja spora. Za to je pre svega potrebna politička volja. Potrebno je sagledati još nešto. Stvarni sukob bio je sukob između na-
       roda. Ogromne emocije koje je probudio ovaj sukob - kako simpatije, tako i mržnja - takođe su emocije koje se dele prema nacionalnoj pripadnosti. Te emocije se prema inerciji prenose i na ovaj spor, iako strane u sporu pred MSP nisu one iste koje su bile strane u sukobu. Spor pred MSP je spor između država, sa Srbima, Bošnjacima i Hrvatima na obe strane.
      
       Kakva je razlika u utvrđivanju agresije i genocida, kao osnova za nadležnost Suda? Može li Jugoslavija biti osuđena za agresiju, ali ne i za genocid?
       - Odlukom od 3. februara 2003. godine postalo je sasvim jasno (a to je manje-više bilo jasno i ranije), da se nadležnost Međunarodnog suda pravde bazira isključivo na članu IX Konvencije o genocidu. To znači da je kod suštine spora relevantno jedino da li je bilo genocida i da li se to može pripisati SRJ. Bez obzira da li je agresije bilo ili ne, odluka se ne može zasnivati na agresiji, jer bi to bilo van okvira nadležnosti MSP u ovom sporu.
      
       Kako stoje stvari sa našim tužbama protiv država članica NATO-a? Kakva tu distinkcija postoji između optužbi za genocid i agresiju?
       - Procesni razlozi kojim su osam država članica NATO-a osporavale nadležnost se u veoma velikoj meri poklapaju sa procesnim razlozima koje smo izneli u reviziji. Razlike postoje utoliko što smo mi te razloge morali da iznosimo sa dodatnim teretom postojanja jedne negativne odluke iz 1996. godine. Mi smo istakli sasvim jasno da ono što smatramo činjenicama u reviziji protiv Bosne, smatramo činjenicama i u sporovima protiv zemalja NATO-a. Sa velikim zanimanjem čekam kako će Sud da tretira pitanje nadležnosti u sporovima sa osam zemalja NATO-a posle odluke od 3. februara.
      
       Neke od država NATO-a “branile” su se od nadležnosti Suda tvrdnjom da Jugoslavija 1999. nije bila član Ujedinjenih nacija. Da li to automatski znači da će se Sud sada oglasiti nadležnim u našem sporu protiv tih država?
       - Član 36 stav 2. Statuta MSP predviđa mogućnost da države članice Statuta daju izjavu da prihvataju nadležnost MSP i bez posebnog podvrgavanja ili druge posebne osnove, ako je reč o sporu sa državama koje su takođe dale takvu izjavu. Nekoliko država članica NATO-a dalo je takvu izjavu. SRJ je dala takvu izjavu kada je tužila države NATO-a. Pitanje je da li je SRJ tada bila članica Statuta (i da li je mogla valjano da da izjavu iz člana 36). To nas opet vraća na pitanje da li je SRJ automatski nastavila članstvo SFRJ u međunarodnim organizacijama i ugovorima.
      
       Hoće li, po vašem mišljenju, presude Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu imati neku težinu, makar u podsvesti sudija, pri presuđivanju o ulozi Beograda u ratu u Bosni?
       - U načelu, Tribunal bi mogao (a valjda i trebalo) da se shvati kao pravo mesto na kojem se utvrđuje odgovornost za ono što se zbilo za vreme rata. Važno je da je pred Tribunalom reč o individualnoj odgovornosti. Treba reći i to da ono što se utvrdi pred Tribunalom ne vezuje MSP - ali može da predstavi argument jedne ili druge strane. Ključno je opet to, da li će se utvrditi genocid, jer su parametri suđenja pred MSP opredeljeni članom 9 Konvencije o genocidu.
      
       LJ. S.