Sakata država, država veštački napravljena pod pritiskom međunarodne zajednice, počela je svoj život tiho, tiho, i sa brigama šta sutrašnjica nosi. Umesto slavlja svi su se ućutali pitajući se koliko će ovo privremeno čudo da traje? Koliko će ova iznudica uticati na život građana i šta će biti za tri godine?

      Evo, već živimo u novoj državi. Možda nije bila “neka”, ali je bila “nekakva”, u svakom slučaju naša. Oprostili smo se, posle 85 godina od Jugoslavije, tiho da ne može tiše, od jedne veštačke tvorevine, koja nam je, ipak, bila prirasla za srce. Ali, nije išlo, svih 85 godina nije išlo, a mi smo se pravili kao da ide. U međuvremenu smo se ubijali i klali dva puta, svako svakoga i svako sa svakim. Nismo znali ni zašto, ili to nije bilo važno. Običnom, normalnom, narodu nije bilo ni važno - važno je samo da se dobro živi. Za razliku od Italijana i Nemaca, koji su stvorili svoje, takođe, multinacionalne i multikonfesionalne države skoro istovremeno, zapravo nešto ranije od nas, mi nismo izdržali da živimo jedni sa drugima.
       Sada je i ono što je ostalo od Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) odlučilo da ne može više tako i da ne može dalje.
       U Skupštini SRJ prekjuče (utorak 4.2.2003) u oba veća usvojeni su Ustavna povelja i prateći zakon, nakon usvajanja u skupštinama republika, čime je Jugoslavija i formalno prestala da postoji. Nova državna zajednica Srbije i Crne Gore još nema svoje ime, svoju zastavu, himnu, predsednika niti poslanike. Ali, postoji, u međuvremenu.
       Potpisnici Beogradskog sporazuma, kojim je započeo ovaj proces nisu bili prisutni, čak ni Havijer Solana. Čak ni Vojislav Koštunica koji je, do prekjuče bio predsednik SRJ, niti potpredsednik SRJ Miroslav Labus, ni Milo Đukanović, crnogorski premijer ni Filip Vujanović, predsednik crnogorske skupštine i v.d. predsednika Crne Gore (takođe potpisnici Beogradskog sporazuma), koji je u ponedeljak imao vremena da gostuje u ‘Klopci’ (Pink), ali u utorak već nije imao vremena da prisustvuje promociji nove države.
       Jedini potpisnik Sporazuma koji je prisustvovao svečanom proglašenju državne zajednice Srbije i Crne Gore bio je srpski premijer Zoran Đinđić, koji je potsetio prisutne i novinare da on od početka rada na Povelji ‘nije aktivno učestvovao u tom poslu’, ali da, uprkos svemu, do sada snosi ‘odgovornost za ono što su uradili njegovi koalicioni partneri’. Pohvalio je ‘zdrav kompromis’ i istakao da je to ‘maksimum koji smo ovog trenutka mogli da postignemo’.
       Sakata država, država veštački napravljena pod pritiskom međunarodne zajednice, počela je svoj život tiho, tiho, i sa brigama šta sutrašnjica nosi. Umesto slavlja svi su se ućutali pitajući se koliko će ovo privremeno čudo da traje? Koliko će ova iznudica uticati na život građana i šta će biti za tri godine? Da li će se ostvariti optimistička predviđanja Dragoljuba Mićunovića ili separatistička, obećavajuća, Mila Đukanovića?
       Valja izabrati novu vladu koja bi trebalo da nas ‘uvede u Evropu’, tj. deblokira proces naše integracije, koji je, po našim političarima skoro gotov, samo se čekalo na formiranje nove države. Sada je formirana nova država, a niz detalja koji nedostaju ne može da potrese Evropsku zajednicu. Ali ti ‘detalji’ potresaju nas, građane državne zajednice Srbije i Crne Gore.
       Naime obe države-članice ove (kon)federacije nemaju predsednike. I to zato što građani nisu hteli da izađu na izbore, tj. izbori su propali. Da li zato što se građanima učinilo beskorisnim da izlaze i glasaju kad ništa ne mogu da promene, ili zato što im, otkad su nešto promenili nije ništa bolje.
       U Srbiji bi u četvrtak, 6.2.2003. trebalo da se raspišu predsednički izbori, ali po svoj prilici i kako novine tvrde (“Blic”) izbora neće biti skoro. Upravo usvojena Ustavna povelja predviđa da se u roku od šest meseci po njenom usvajanju promene ustavi republika, a sadašnja predsednica Skupštine Nataša Mićić i vršilica dužnosti predsednika (v.d. predsednica) neće da raspiše izbore dok se ne donese republički ustav.
       To praktično znači da smo mi država koja nema saveznog predsednika, premijera, vladu, skupštinu, niti predsednika Republike. Odnosno, jedina legitimna vlast u Srbiji su ona, Nataša Mićić i premijer srpski Zoran Đinđić. Demokratskom zemljom, posle demokratskih izbora u narednih šest meseci upravljaće ljudi postavljeni na ta mesta. Ne izabrani već postavljeni, dogovorima, pregovorima i kompromisom 18 političkih partija.
       Možda je naša (srpska) sreća što je preduzimljivi premijer već ranije ‘uhvatio korak’ sa onim šta Evropa i svet traže od nas i preuzeo mnoge poslove koji nisu u njegovoj nadležnosti, ali koji se danas pokazuju kao visok stepen inicijative jedne države i njenog premijera.
       Prvo, zatražio je ‘novi Dejton’, odgovorio Stipetu Mesiću da ukoliko Hrvatska traži ratnu odštetu to bi mogla da uradi i Srbija s tim što bi srpski zahtev bio deset puta veći i, onda je tražio primenu Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija koja predviđa povratak srpskih snaga bezbednosti na Kosovo. Za početak, rekao je, oko 1 000 policajaca i vojnika.
       Svi su bili začuđeni ovom izjavom, američki ambasador u Beogradu je odgovorio da je malo prerano za to. Ali naš premijer nije odustao. Dan uoči istupanja američkog državnog sekretara Kolina Pauela pred UN, gde će se odlučivati o učešću UN u napadu na Irak, poslao je pismo američkom predsedniku Džordžu Bušu, i ruskom Putinu, a poslaće ih još.
       Ako neko sumnja da su ovi zahtevi nerealni neka ga ohrabri Đinđićeva izjava: “Ostani uvek kod lopte, to je jedina šansa da se postigne gol.”
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ