|
(“Pseća srca” NIN br. 2718)
Verovatno vaš novinar misli da je ispao duhovit; da je uguravajući Bulgakova, Dikensa i malo zloupotrebljavajući Orvela pokazao svoju veliku umnost. Nažalost, prvo je trebalo da se osvrne na to odakle u Beogradu toliko napuštenih pasa. To je samo mogao da bude proizvod nedostatka osnovne kulture i neznanja.
Što se tiče Brižit Bardo, koja pomaže psima, a “za Srbe, bre niko” da se isprsi, valjda se podrazumeva da Srbi imaju viši stepen razvijenosti mozga i da su dovoljno sposobni da se sami za sebe isprse, a o psima nažalost, ipak, neko mora da brine. Uzgred budi rečeno, ja sam čista Srpkinja iz Beograda.
Kultura jednog naroda se najbolje iskazuje odnosnom prema životinjama i prirodi. Tako da gospodin D. Jovanović može da zaboravi da će Srbija na ovaj način ikada postati deo Evrope i civilizovanog sveta. Biti civilizovan ne znači obući “Versace” krpe, staviti kilo zlata, navući na sebe odranu životinju, sesti u džipove, audije i mercedese, kupovati knjige na metar i, po mogućnosti, kupiti veoma skupog i rasnog psa povodom nekog događaja pa ga nakon toga (kada malo odraste i postane obaveza) izbaciti otprilike tri bloka dalje, kao da se ništa nije desilo. Nakon toga se pitate odakle 200 000 pasa lutalica u Beogradu.
Vrlo sam prijatno iznenađena što u Požarevcu ima tako brižnih i dobrih ljudi koji su napravili štenaru kako bi pomogli jadnim i izgladnelim psima koji “laju i zavijaju kao vuci”. Normalni ljudi znaju da psi reaguju na taj način samo kada su gladni ili izmučeni. Za Uroša Milosavljevića mi je jako žao jer do toga ne bi ni došlo da ljudi imaju human odnos prema psima, da se psi organizovano usvajaju i sterilišu, da ima više prihvatilišta za njih kao što je SPCA (čiji sam ja član ovde).
Na kraju, više bih volela da sam mogla da vam napišem neku lepu priču o svom crnom labradoru po imenu Ada (Ciganlija), ali znajući da je odnos prema životinjama u Beogradu (Srbiji) baš takav, morala sam na ovaj način da reagujem.
MILENA ODAVIĆ,
Velington, Novi Zeland
|
