(“Deoba za jedan dan” NIN br. 2717)

      
       U umetku pod naslovom “Palata Federacije” inače korektni gospodin Dragomir Popov iznosi prilično ishitrene sugestije vezane za buduću namenu ove federalne zgrade. Predlog da se Palata Federacije pretvori u muzejski i galerijski prostor, ma koliko diskutabilan bio, ne izaziva ovu reakciju manje od navedene argumentacije (maler!) i načina razmišljanja. Za bilo kakvu promenu namene tog prostora potrebna su velika sredstva. Da li izmeštanje muzeja na lokaciju udaljenu od frekventnih (pešačkih) delova grada može da vrati ili pravda uloženi novac? Zar svaka zgrada čija namena više ne odgovara istorijskom trenutku treba da bude pretvorena u muzej? Zar sam autor predloga nije naveo primer onomad ideološki prevaziđene zgrade Beogradske berze?
       Palata Federacije jeste reprezentativan objekat građen s određenom namenom. Verujem da bi to bio sasvim dovoljan objekat za novu saveznu administraciju, ali zar nismo sa svih mogućih strana bombardovani obećanjima da će se broj službenika smanjiti, da će nova država biti jeftinija i efikasnija? Kako u to poverovati, ako se zna da ta zgrada ima 65 000 kvadrata i ako se uzmu u obzir samo troškovi grejanja, na koji način onda nova država može biti jeftinija? Da ne govorimo o tome da već sada Republika koristi deo kapaciteta savezne države (tzv. SIV 2, na primer).
       Ako kapaciteti Palate Federacije zaista postanu preveliki za potrebe nove države, treba dobro razmisliti o njihovom optimalnom korišćenju. Jedna od alternativa mogla bi biti pretvaranje ove zgrade koja “ima 65 000 kvadrata” u drugi Klinički centar. Odnos zapuštenih klinika i neadekvatno iskorišćenih zgrada savezne i republičke administracije jednostavno bode oči.
       Poslednji popis stanovništva pokazuje da u gradskim i prigradskim područjima sa leve obale Save stanuje i isto tako ima potrebu za adekvatnom zdravstvenom zaštitom oko 700 hiljada stanovnika. Kako sada stvari stoje njima je na raspolaganju nekoliko manjih domova zdravlja, jedan vojno-medicinski centar za vojne osiguranike, dve klinike (Zemunska i Bežanijska bolnica) i jedan institut (Majka i dete). Kako nisam stručnjak, zaista ne znam da li je to dovoljno sa stanovišta primarne i sekundarne zdravstvene zaštite ali znam da istraživanja pokazuju da je broj pacijenata po lekaru u celoj zemlji prevelik.
       Za KC na novobeogradskoj strani ima dovoljno razloga. Broj stanovnika verovatno će se još povećati, valja razmisliti o dodatnoj urgentnoj službi, konkurenciji i njenim efektima, privatne klinike bi mogle da nađu interes u ovakvoj investiciji.
       Možda sve ovo zvuči kao utopija u situaciji kada državni budžet ne može da pokrije ni dovršavanje postojećeg Kliničkog centra, ali dobra politika podrazumeva strateško razmišljanje i planiranje. Ako ne želimo bolestan zdravstveni sistem, na koji svako od nas ko je ikada bio kod bilo kog lekara, ima primedbu, preko je potrebno da se zavrnu rukavi i počne da se radi i prema zajedničkoj imovini makar započne da se ponaša kao prema svojoj (jer ona to u suštini i jeste). Ako želimo u Evropu, krajnje je vreme da i naša administracija za stanovništvo radi ono što evropska radi za svoje.
       Ovaj predlog je samo jedna moguća alternativa pomenutoj varijanti “muzeja”. Tako ga i treba shvatiti - kao laički. Problem planiranja prostora treba prepustiti stručnim licima, a ne političarima.
      
       DRAGANA ŠKRBIĆ,
       Beograd