Porast nezaposlenosti u Nemačkoj uslovio je nastanak dosad nepoznate radne kategorije - Nemce koji odlaze u inostranstvo trbuhom za kruhom. Ovi, mahom mladi, Nemci više se osećaju Evropljanima nego njihovi roditelji, jer su navikli da se slobodno kreću širom Evrope

      Javlja se neka druga Nemačka na koju niko nije navikao, ni stranci ni Nemci: privreda stagnira, državni budžet je u velikom deficitu, a umesto standarda raste nezaposlenost. U januaru, bilo je 4 620 000 nezaposlenih, 400 000 više nego u decembru prošle godine. Još nije upaljeno crveno svetlo, ali je vladajuća Socijaldemokratska stranka kancelara Šredera nedavno izgubila lokalne izbore u dve pokrajine - prevashodno, ocenjuju analitičari, zbog uvećanih ekonomskih i socijalnih problema u zemlji. Kancelar je prošle jeseni, u predizbornoj kampanji za Bundestag, obećavao, pored ostalog, smanjenje nezaposlenosti, a dešava se obrnuto. Ne predviđa se poboljšanje do kraja godine.
       Ekonomisti vide dva glavna razloga za porast nezaposlenosti: ekonomsku stagnaciju, koja traje već dve godine, i visoku socijalnu stavku u tržišnoj privredi. Prvi razlog je jasan sam po sebi: čim se manje proizvodi, manja je i potražnja radne snage. Drugi razlog je komplikovaniji i povezan je donekle sa čudom nemačke privrede. Zahvaljujući upravo socijaldemokratima, Nemci su navikli da ne govore samo o tržišnoj privredi, nego, po pravilu, o socijalnoj tržišnoj privredi.
       Sada se i poslodavci i zaposleni žale da se previše izdvaja za zdravstveno i socijalno osiguranje, odnosno da zdravstvene usluge poskupljuju, a da penzioni fondovi iziskuju veće doprinose, jer porast penzija ne sledi porast životnih troškova. U takvoj situaciji poslodavci nerado zapošljavaju nove radnike, a opterećeni biroi rada traže jače socijalne fondove. Povećavaju se i izdaci za prestrukturiranje privrede i prekvalifikaciju radnika. Sve u svemu, otpušteni teško dobijaju nov posao, a mladi, koji se prvi put zapošljavaju, još teže, osobito ako su iz suficitarnih struka.
       Upravo ti mlađi ljudi čine jedinstvenu radnu kategoriju - Nemce koji su počeli da odlaze u inostranstvo trbuhom za kruhom. U Nemačkoj su se dosad zapošljavali milioni stranih, “gostujućih” radnika - ili gastarbajtera, kako ih Nemci zovu - iz Turske, Španije, Grčke, Italije, Irske i bivše Jugoslavije, a u poslednjoj deceniji i iz istočnoevropskih zemalja u tranziciji. Nemci su u inostranstvu uglavnom bili vrlo brojni ili možda najbrojniji turisti i putnici. Sada se rađaju prvi nemački gastarbajteri, iako je Nemačka za milione izbeglica i siromašnih imigranata ostala obećana zemlja.
       Pojava nema razmere egzodusa, jer se u Nemačkoj i dalje veoma dobro živi i dobro zarađuje, ako čovek ima posla. Međutim, agencije za zapošljavanje naprosto uočavaju da mladi Nemci, dok čekaju na posao kod kuće, ispoljavaju znatno interesovanje za rad u inostranstvu, prevashodno u drugim zemljama Evropske unije.
       Najviše se traži posao u Holandiji, pored ostalog i zato što je ona dosta blizu Nemačke. Oni koji tamo rade zapravo samo povećavaju distancu do svog radnog mesta i mogu često vikend da provode kod kuće. Za Holandijom slede Norveška i Švedska. U tim zemljama plate, posebno medicinskog osoblja, čak su više, dok je radno vreme kraće nego u Nemačkoj. Upućene u tehnologiju informatike najviše privlače Velika Britanija i Irska, posebno ova druga, jer je napravila pravu revoluciju u proizvodnji kompjutera. Najzad, oni koji su želeli da se u Nemačkoj bave hotelijerstvom, ugostiteljstvom i turizmom sada najradije bacaju pogled prema sunčanoj Španiji.
       Međutim, nemački gastarbajteri u inostranstvu nemaju mnogo zajedničkog sa stranim radnicima u Nemačkoj. Ta mlada generacija Nemaca školovala se po obrazovnom programu koji je jedinstven za zemlje Evropske unije. Njihove nemačke diplome prihvaćene su širom Evrope. Oni bolje govore strane jezike nego njihovi roditelji. Po pravilu ogromna većina njih govori engleski, a oni koji idu u Holandiju ili Skandinaviju relativno brzo u tim zemljama nauče jezike koji su srodni nemačkom.
       Posebno padaju u oči dve njihove odlike koje nemaju ni starije generacije Nemaca ni strani gastarbajteri u Nemačkoj.
       Sociolozi tvrde da se ovi mladi Nemci više osećaju Evropljanima nego njihovi roditelji i da se brže prilagođavaju novoj sredini, ne tražeći nemački način života tamo gde ga ne mogu naći. Druga njihova korisna osobina je mobilnost. Za razliku od svojih lokalpatriotski nastrojenih roditelja, među kojima mnogi “vesi” (zapadnjak) nije video istočne, a mnogi “osi” (istočnjak) nije čestito upoznao zapadne pokrajine ni posle ujedinjenja Nemačke, mladi Nemci su navikli da se kreću i “gluvare” i širom svoje zemlje i po Evropi. Pristalice evra čak tvrde da je nova zajednička evropska valuta tu mobilnost podstakla, jer je manje zbunjivanja, a više sigurnosti, u komunikacijama.
       S novom pojavom iskrslo je i jedno izuzetno delikatno demografsko pitanje. Pošto u toku jedne godine više Nemaca umre nego što ih se rodi i pošto se formalni statistički priraštaj stanovništva zapravo iskazuje kroz asimilaciju i integraciju stranih gastarbajtera, javila se strepnja da se nemački državljani na radu u stranim zemljama ne pretope, tokom vremena, u pripadnike drugih nacija.
       Preovlađuje uverenje da do toga neće doći. Mladi Nemci idu iz razvijenije u manje razvijene ili manje ekonomski moćne sredine, pa je pretpostavka da će zemlju u kojoj rade smatrati tranzitnom i privremenom, dok će im Nemačka, kao vodeća sila Evrope, uvek biti psihološko i emotivno uporište.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ