Normu ima smisla menjati samo ako je novo rešenje daleko bolje od starog

      “Veoma sam nezadovoljan” - piše mi Slavko Živanov, po struci hemičar - “činjenicom da se naš pravopis menja takoreći svake decenije. Ako želite da ‘budete u toku’ morate svakodnevno da pratite šta se tu događa. Bez želje da potcenjujem, smatram da je jezik u mojoj profesiji samo jedan od sekundarnih instrumenata, poput istorije ili geografije. Zamislite kad bi svakih pet godina ljudi trebalo da uče da se neka bitka nije dogodila određenog datuma, nego nekog drugog, ili da se Kuvajt više ne nalazi na Bliskom istoku, na primer...”
       U odbranu pravopisaca moram reći da se naš pravopis ne menja svake decenije, čak ni “takoreći”. Ranije je bio na snazi Pravopis dveju Matica, iz 1960. godine; današnji, Pravopis Matice srpske, pojavio se 1994. (mada mu je zvanična godina izdavanja 1993). Njegovi autori, Pešikan, Jerković i Pižurica, više puta su isticali da su menjali samo ono što je neophodno. “Svrha ovoga priručnika”, stoji u njihovom uvodu, “nije da opozove pravopisnu normu utvrđenu prvim Matičinim pravopisom... on tu normu samo osavremenjuje, dorađuje i u potrebnoj meri prilagođava i popravlja, držeći se načela postojanosti i kontinuiteta srpske književnojezičke kulture i norme.”
       Zaista, srpska pismenost nije od juče, za nama su generacije školovanih ljudi, i bilo bi neozbiljno od takvih ljudi tražiti da uče nova pravila samo zato što je nekom lingvisti palo na pamet da je “bolje ovako”. Takav preokret pokušali su da izvedu autori tzv. “nikšićkog” Pravopisa, koji se pojavio istovremeno s Matičinim, a po kome je trebalo pisati “načovek” (umesto natčovek), “azbesni” (um. azbestni), “potekst” (um. podtekst), “gankster”, “tridesedgodišnjak”, “pozdiplomski” i tako dalje. Srećom, taj pravopis nikada nije ušao u zvaničnu upotrebu, a u međuvremenu su i sami autori odustali od njega.
       Njihova zabluda bila je u tome što su pokušali da budu veći vukovci od Vuka, doterujući do apsurda pravilo “Piši kao što govoriš”. Takvom iskušenju podlegao je svojevremeno i jedan daleko značajniji lingvista, Aleksandar Belić. U svom pravopisu iz 1923. godine on je propisivao oblike kao “pretstava”, “gratski”, “teoriski”, “austriski”, i opet prema izgovoru. Zbog toga će ga, tri četvrt veka kasnije, kritikovati njegov najbolji učenik, Pavle Ivić. Po njegovim rečima, Belić je izgubio iz vida da “pravopis ima smisla menjati samo ako je novo rešenje daleko bolje od starog; inače je grehota unositi zabunu u publiku, kršiti stvorene navike, odučavati ljude od naučenog.” (U zborniku “K novoj pismenosti”, prir. Radojko Gačević, Beograd 1998)
       Naravno, nijedan zakonik ne važi za sva vremena. Zato se pravopis s vremena na vreme mora revidirati, da bi se unele nove reči, da bi se ispravile neizbežne omaške i popunile praznine, da bi se od ranije ponuđenih dubletnih rešenja izabralo jedno kao bolje. Tako se 2001. godine pojavila nova, sažeta verzija Pravopisa s podnaslovom “Priručnik za škole”, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. (Čujem da ga je po knjižarama gotovo nemoguće naći, ali to je već drugo pitanje.) Za iduću godinu planira se novo izdanje “velikog” Pravopisa. Biće izmenjeno i dopunjeno, ali sasvim sigurno neće sadržati nikakve revolucionarne promene.
       G. Živanov takođe primećuje da “nedostaje što obimnija publikacija koja bi obuhvatila gotovo sve što treba da bude predmet proučavanja našeg pravopisa. Mene bi interesovao, a nadam se i mnoge druge, priručnik, udžbenik, rečnik i sl. koji bi sadržao sve na jednom mestu...”
       Bez sumnje je ovde reč “pravopis” upotrebljena s terminološkom greškom kakva je i inače česta u našim medijima. Ne misli se na pravopis (o njemu je sve već dato u knjizi pod tim imenom) nego na jezičku normu uopšte. Traži se, dakle, priručnik koji bi pored pravopisa obuhvatio i izgovor (pre svega akcente), i gramatiku, i značenja reči, i stilistiku. Takav jedan objavljen je 1991. godine, u izdanju Radio-televizije Beograd. Autori su bili već pomenuti Pavle Ivić, Mitar Pešikan (obojica su nažalost pokojni), Branislav Brborić i potpisnik ove rubrike. Sada bi možda trebalo pomišljati na novo izdanje tog priručnika. Čini se, međutim, da je u današnjoj “državnoj zajednici” - uprkos časnim izuzecima kao što je g. Živanov - interesovanje za jezičku kulturu manje nego ikada ranije.
      
       IVAN KLAJN