(Ili: ako grobari Srbije ne rade svoj posao kako treba, zašto bi onda njihove kolege sa beogradskog Novog groblja bile prilježnije na svom poslu?)

      Srbima možeš da uzmeš i državu, samo im ne diraj kafane i - groblja. Iz kafane skoro da i ne izlaze, a i na groblja vole da idu, kao Englezi na piknik; sa ićem i pićem. Zadušnice mu dođu kao hepeninzi, tea time pod vedrim nebom.
       Srpska groblja su, uglavnom, neuredna, zapuštena, pa, ipak, ona su jedine osmišljene ekološke oaze u Srbiji; tu je “srpski ljudski materijal” propisno uskladišten i recikliran.
       Prošlog petka, išao sam na sedmu godišnjicu majčine smrti.
       Fuljam se, na poledici, u klompama po Grobljanskoj ulici i, prisećam se kako je mati umrla; kao juče da je bilo. Južnoafrički virus gripa sišao joj na srce i ode žena, zdrava i prava, za tri dana. Tog dana, 7. februara 1996. godine, umrle su tako četiri žene u bolnici na Bežanijskoj kosi. Otac me, danima, kljucao u mozak: “Majku su ti ubili, to da znaš!” I, šta sad? Da ispituješ uzrok smrti, da ubiješ direktora bolnice, čemu to? Ispašće da si pristrasan. A pravda je spora, ali dostižna, pod uslovom da ne stopiraš na Ibarskoj magistrali.
       Na glavnoj kapiji Novog groblja srećem Slobodana Mašića, izdavača, ide iz grobljanske kapele. Izmenjamo neme poglede, on zadovoljan što je već oposlio, a mene tek čeka...
       Pođem ka parceli 119, grobno mesto 116. Prođem pored grobljanske crkve; unutra nema nikog, a sveće za pokoj duši, gore li, gore. Kao da su mrtvi ustali da sami sebi zapale sveće, pa se vratili i legli gde im je mesto, da im neko ne zauzme. Frka je u Beogradu za grobno mesto, kao i za parking. Penjem se, gore, ka grobu vojvode Putnika. Glavna aleja očišćena od snega. Pohvalno, braćo grobari! Ako Putnik nije zaslužio, ko je?! Ali, na grobu vojvode, na belom mermeru grafit: petokraka okrenuta naglavačke i dva krsta pored nje?!. Neka nova heraldika. Satanisti ili rukotvorina “Obraza”? Dosmanlije, dosmanlije, dići će se i kuka i motika, samo da ojuži. Ili će, opet, da se ide na Gazimestan? Jer, evo, Đinđić zove. Srpska se truba iz Beograda čuje...
       Skrenem levo od vojvode Putnika; očišćeno i kod Aleje velikana. Švajcarska, nema šta! Ali, nešto mi sumnjivo. Sve što više idem ka parceli 119, ka grobnom mestu 116, srećem ljude - sa lopatama!? A, vidi se, nisu grobari, ne liče! Recimo, gospodin, univerzitetski profesor u penziji, drži se dostojanstveno, a nosi lopatu! Za njim ide gospođa, bunda astraganska, predratna, šeširić altmodiš i - lopata pod miškom. Pa onda mladi bračni par, japijevci, i oni prte - lopatu! Nestvarno, kao kod Pirandela. Idu mi u susret sa lopatama, a ja ne vidim poentu! Prolazi pored mene i prpošna bakica, sa lopatom, naravno. Okreće se za mnom, gleda me nemo, začuđeno. Kao, vidi budalu, ide bez lopate.
       Toliko su me sludeli sa lopatama, da nisam ni primetio da gazim sneg do kolena! Kao po komandi vojvode Putnika forsiram Drinu, Cer. Ne primetim, čak, da sam promašio parcelu 119, da sam zabasao u parcelu 120. Izviđači znaju, za to se u ratu strelja, brale!.
       Vraćam se sa kote 120 na kotu 119. Vojvoda Putnik, ljut, psuje. Psujem i ja grobare, državu. Psujem što sam se rodio u Skoplju, na aerodromu, što od tolike zemaljske kugle, ja, baš, našao da živim tu, na ušću dveju reka ispod Avale.
       Prtim stazu do majčinog i očevog groba.(On je umro dva meseca posle nje. Zdrav, prav, kraljev pilot, do poslednjeg dana lakše je od mene dizao xak cementa. Umro je u fotelji, uz jutarnju kafu i “moravu”.)
       Elem, stignem do roditelja gazeći sneg do kolena, kao da im je grob na Himalajima, a ne na obroncima Karaburme. A grob zavejan, ušuškan u sneg, samo se fotografije vide. Gledaju me, zdravi i pravi: Ona blago nasmejana, a On srdit, ljut. Srbin, takvo seme. I, isplačem se tu. Onako, dobro, srpski. Groblja, pre svega, za to služe. Za mentalnu higijenu. Za duhovne seanse.
       I, odjednom, lakne mi, ne smeta mi što je Novo groblje zavejano, što staze nisu očišćene, što nema više države. Ako grobari Srbije ne rade dobro svoj posao, zašto bi grobari sa Novog groblja bili toliko prilježni?
       Kad, po parceli 120 šunja se jedan grobar sa - mistrijom!? Nešto će da malteriše po suvomrazici!? Da staneš da se krstiš i levom i desnom. Mada, znam odranije, Srbi mnogo vole da malterišu zimi pa se posle čude što im ispuca i malter i država i što se surinu kao da su od blata pravljeni.
       I viknem: Bre, prijatelju, gde se sad malteriše? A on će:”Aaaa, pa sad se malter najbolje vata, ko mače za drvo.” Tu odmah shvatim da je mason iz Crne Trave, a njih ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep. Pa, opet, zeznem se, pitam: Što se ne uhvatite malo za lopate da ne gazimo po groblju sneg do kolena? A mason Crnotravac će: “Pa gospodine, evo i Sombor je zavejan, a i u Crnu Goru pola biračka mesta zavejalo..Će propadnu izbori...”
       Diplomata, načitan, ubedi me sa tri reči.
       Jer, da je, recimo, staza za parcelu 119 očišćena, možda bi neko, opet, ukrao mermernu vazu. Možda bi Cigani, kao lane, ukrali suvo cveće iz vaze. I nije mi za cveće nego što uzmu i - plastičnu kesu. A nije mi ni za kesu nego se vaza napuni kišnice ili snega i, kad stegne mraz, cak, pukne mermer ko staklo.
       Jedan gavran kruži mi iznad glave. Navikli se i gavrani na srpske daće, kao i Solana što se navikao i, malo-malo, pa ga evo u Palatu federacije.
       Daće, daće, ali šta da iznesem na groblje?
       Majčine vanilice, njene salčiće, ko da mi to napravi? Pitu od njenih sukanih kora? Koh, rolat! Takve žene više se ne rađaju...A da li sam mogao paklu “morave” za njega? Ne! Dosta me je za života trovao “moravom”. Ne mora i sada, na Novom groblju. Poljubim fotografije, pustim još neku suzu, pa napustim grobno mesto 116. Žurim u NIN, na redakcijski.
       Idem ka vojvodi Putniku, a zevam u nadgrobne ploče, čitam imena umrlih, to me relaksira. Ima divnih imena kao stvorenih za literaturu.(Savet mladom piscu: tražiti po groblju imena i prezimena za junake romana.)
       I šta primetim? Pravoslavci se sve više - kremiraju! Budi li se to u nama ono naše staro pagansko, vidovsko? Spremaju li se naši stari bogovi da uzvrate udarac? Udarac “Milosrdnom anđelu”? Da li ćemo to dočekati, doživeti?
       Na izlazu iz Novog groblja susrećem neku novu gospodu sa lopatama. Idu kod svojih mrtvih, a kao da idu u obnovu i izgradnju srušene nam države. Oj Srbijo, među šljivama, oj Srbijo među lopatama!
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ