Više nije bitan rat već fotoreporter koji ga snima. Osim toga, od čitaoca se više ne traži da zaključi šta je ono što vidi već mu se servira gotova priča

      “Moj Hrvat, moj Srbin, moj Bošnjak...” naziv je izložbe fotografija Mihalja-Miše Moldvaja, koja se održava u Etnografskom muzeju u Beogradu. Ova izložba je prvobitno postavljena u Hamburgu 2002. godine na kongresu studenata Hamburškog univerziteta. Moldvaj je rođen u Beogradu 1938. godine a kao fotoreporter nemačkog “Šterna” pratio je jugoslovensku krizu od samog početka pa sve do NATO bombardovanja. Prema njegovim rečima ovu izložbu treba posmatrati kao njegov prilog obnavljanju veza među nekadašnjom braćom da bi “bivši Jugosloveni mogli ponovo da se poštuju kao ljudi”. Izložba se održava pod pokroviteljstvom Komisije za istinu i pomirenje i Moldvaj se nada da će izložba biti shvaćena kao njegov prilog radu ove komisije čiji rad smatra veoma važnim.
       Moldvaj je iskusan ratni fotoreporter koji je slikao prizore ratova u Somaliji, Mozambiku i Libanu. Dobitnik je nagrade njorld press photo za 1984. godinu.
      
       U čemu je suština ratne fotografije?
       - Ona treba da prikaže ljude koji pate a nisu krivi zbog toga.
      
       Da li vas je “Štern” poslao da izveštavate o ratu u Jugoslaviji ili ste to sami tražili?
       - Ja sam to želeo. Shvatio sam da moje kolege ne razumeju o čemu se radi. Video sam fotografiju ispod koje je pisalo da je to Muslimanka koja plače na grobu svog jedinca. Natpis na spomeniku bio je ispisan ćirilicom. Shvatio sam da je neko video slova koja ne poznaje, da se setio da Arapi pišu čudnim pismom i na osnovu toga je potpisao fotografiju.
      
       Bili ste na svim ratištima i to kod svih zaraćenih strana. Da li ste lako stizali do svih?
       - Tokom rata u Sloveniji, slovenačaka strana je bila veoma predusretljiva. U sledećim fazama sukoba lakše je bilo doći do Muslimana i Hrvata nego do Srba. Srbi su smatrali da su svi zapadni reporteri neprijateljski raspoloženi prema njima i izbegavali su kontakt, zbog čega su reporteri mislili da oni nešto kriju. Naravno, ni jedno ni drugo nije bilo tačno.
      
       Da li vam je, dok ste snimali na ratištu, život bio u opasnosti?
       - Kada sam snimao pokolj u Ahmićima, Hrvati nisu želeli da se sazna šta se tamo desilo. Da se tamo nisu zatekla dva britanska tenka nisam siguran da bih živ otišao odande.
      
       Kakve su bile reakcije na vaše fotografije?
       - Dobijao sam telefonske pozive tokom kojih su mi psovali srpsku majku. Inače, ja sam Mađar.
      
       Fotografije uništenog Vukovara koje su objavljene u zapadnim listovima liče na razglednice ruševina, iz njih se ne vidi užas koji su preživeli oni koji su se krili u tim ruševinama. Anri Kartije Breson je govorio ratnim reporterima: “Ako vaša fotografija nije dobra to znači da niste bili dovoljno blizu.”Da li su zapadni reporteri bili dovoljno blizu?
       - Zapadni reporteri nisu mogli da priđu gradu bliže od desetak kilometara jer im to nije bilo dozvoljeno. Domaći fotoreporteri su to mogli i skupo su to platili. Mnogi od njih su bili ranjeni. Bresonova rečenica koju ste citirali danas više ne važi jer u savremenim ratovima više nema linije fronta i nikada se ne zna odakle može doći metak koji vas može ubiti ili još gore pretvoriti u invalida.
      
       Svaki rat obeležen je nekom fotografijom koja ga simboliše, kao što je to fotografija koja prikazuje američke vojnike koji podižu zastavu na Okinavi ili ona na kojoj vijetnamska devojčica beži od napalm bombi. Rat u eh Jugoslaviji nema takvu fotografiju.
       - Odluku o tome koja fotografija simboliše neki rat donosi vreme i ono će i ovde pronaći takvu fotografiju.
      
       Šta mislite o ratnim fotografijama Rona Haviva?
       - Jedan moj kolega i ja smo snimili istu scenu - grupu Muslimanki koje plaču u izbegličkom logoru. Kada je njegova fotografija objavljena, ispod njegove fotografije je pisalo da su to silovane Muslimanke. Pitao sam kolegu zašto je to učinio a on mi je kazao da su fotografiju potpisali u redakciji. Ne znam da li je Haviv sam potpisivao svoje fotografije. Ukoliko jeste, nije mi jasno šta je njima hteo da postigne i da li je znao koliko je opasno to što radi.
      
       Da li ratna fotografija treba da bude dokument ili treba da izazove reakciju kod posmatrača?
       - Fotografija treba da bude dokument jer mi moramo znati šta se događalo u Staljingradu, ali ona mora i podstaći ljude da shvate šta je rat. Onaj ko gleda ratnu fotografiju mora shvatiti da se u rat ne sme ići zbog toga što treba srušiti Miloševića ili Sadama, jer su oni prolazni a mrtvi su mrtvi zauvek.
      
       Da li je ratna fotografija izgubila oreol posebnosti i tretira li se kao fotografija koja prikazuje neku filmsku zvezdu?
       - Tome su doprineli i neki ratni fotoreporteri koji žele da snimaju ratove da bi se proslavili. Više nije bitan rat već fotoreporter koji ga snima. Osim toga, od čitaoca se više ne traži da zaključi šta je ono što vidi već mu se servira gotova priča. Hvala bogu, nisu svi krenuli tim putem.
      
       VLADAN STOŠIĆ