|
Ako bude želeo da na to troši vreme, Slobodan Milošević imaće priliku da osporava autentičnost svojih dvanaest godina starih telefonskih razgovora čije je snimke Tužilaštvo emitovalo u novembru prošle godine u sudnici Haškog tribunala. Kada u drugoj polovini ove godine počne sa izvođenjem svedoka odbrane, Milošević na klupu za svedoke može da izvede eksperte koji bi se upustili u akustičko-fonetske analize njegovog glasa i sintakse, zabeleženih na trakama i u transkriptima, i tako možda doveli u sumnju valjanost snimaka i transkripata. No to bi po svoj prilici bio zaludan posao. Snimci i prepisi prisluškivanih komunikacija bili su izuzetno važan deo dokaznog materijala na suđenju generalu Radislavu Krstiću za genocid u Srebrenici (osuđen 2. avgusta 2001. na 46 godina zatvora, presuda još nije postala pravosnažna). Krstićeva odbrana osporavala je pouzdanost uhvaćenih poruka između pripadnika Vojske Republike Srpske u leto 1995. godine, ali je Pretresno veće prisluškivane poruke ocenilo kao “pouzdan izvor dokaza”, prihvatajući da je Tužilaštvo “doista revnosno proverilo i usporedilo materijale u okviru ‘projekta prisluškivanje’” (citat iz presude generalu Krstiću).
Deo naše javnosti živi u uverenju da snimci prisluškivanih razgovora ne bi mogli biti uvršteni kao dokaz ni na jednom čestitom zapadnom sudu. To je zabluda. Tačno je da policija u Americi, na primer, nema pravo da prisluškuje ukoliko za to nema sudsku dozvolu, i da američki tužilac ne bi ni pokušao da kao sudski dokaz unese magnetofonsku traku koju je policija neovlašteno snimila. Ali je tačno i to da u većini američkih država svako ima pravo da snima sopstvene razgovore (zakon zabranjuje snimke telefonskih razgovora o kojim “strane” nisu obaveštene, ali ako snimate sopstvene razgovore sa drugim ljudima, barem je jedna strana uvek obaveštena, a to ste vi), kao i da ih iznese kao dokaz pred sud. Štaviše, mnogo je sudskih slučajeva dobijeno tako što je optuženi poricao nešto za što se posle ispostavilo da se snimkom može dokazati. To je često tako snažan udarac kredibilitetu optuženog da se u očima porote od njega više ne može oporaviti. Takođe, mogućnost krivotvorenja ili montaže snimaka zaista postoji, ali se da utvrditi i ne koristi se ni blizu tako mnogo kao što javnost pretpostavlja.
Posmatrače suđenja Slobodanu Miloševiću nije iznenadilo uvođenje tajnih snimaka koje je Tužilaštvu ustupilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine, već mnogo pre činjenica da Tužilaštvo nije prilikom dokazivanja kosovske optužnice u dokazni materijal unelo navodne snimke prisluškivanih razgovora o kojim se mnogo pisalo u pripremama bombardovanja Jugoslavije u januaru 1999. godine. Vašington post je posle Račka pisao da američka strana raspolaže snimcima razgovora na kojim se Nikola Šainović navodno dogovara sa komandantima srpske policije o uklanjanju tragova masakra u ovom albanskom selu. O tome se spekulisalo kao sa “pištoljem koji se dimi” u slučaju Račak, da se poslužimo omiljenom američkom frazom. Čim je, međutim, bombardovanje prestalo, dim se razišao: šef posmatračke misije na Kosovu Vilijam Voker je porekao da je bio izvor za informacije o tim snimcima, o kojim navodno ništa nije ni znao, a na suđenju Miloševiću takvi snimci nisu se pojavili među dokazima.
To je utoliko neobičnije što je američka administracija u vreme kada je podignuta prva optužnica protiv Slobodana Miloševića, ona za Kosovo u maju 1999. godine, sebi otvoreno pripisivala zasluge za taj čin tako što je obelodanila da je za dizanje optužnice bilo ključno to što su dan ranije tužiteljici Haškog tribunala isporučeni dugo traženi američki obaveštajni podaci koji su (kako je 28. maja 1999. pisao Vašington post iz pera Vilijema Branigina) Miloševića lično teretili za komandnu odgovornost za zločine. Službenici administracije pohvalili su se uglednom prestoničkom listu da su u avionu, koji je tadašnjoj tužiteljici Luiz Arbur odneo obaveštajne podatke na osnovu kojih je već sutradan potpisala optužnicu protiv Miloševića, nalazili i elektronski snimci koje prikupljaju sateliti ili avioni za nadziranje tipa RC-135 “Rivet Joint”. Materijal je sakupila grupa u CIA, Interagencdž Balkan Task Force, u kojoj su i predstavnici Odbrambene obaveštajne agencije (DIA, Defense Intelligence Agencdž), Nacionalne obaveštajne agencije (NSA, National Securitdž Agencdž), kao i pripadnici obaveštajnog sektora Stejt departmenta. To je, doduše, sve objavljeno u istom članku u kojem je Dejvid Šefer, prethodnik Pjera Rišara Prospera na funkciji ambasadora za ratne zločine, ponovio svoju tvrdnju da Amerikanci znaju da “nedostaje” 225 hiljada “kosovskih muškaraca”. Obaveštajne agencije retko i nerado dele svoju bazu podataka sa bilo kim, a u slučaju Haškog tribunala pristali su samo zbog postojanja famoznog haškog pravila 70. To pravilo štiti izvore informacija, odnosno garantuje vladama da će njihovi obaveštajni podaci biti korišćeni samo kao osnovni materijal u istrazi i da se bez dozvole vlade koja je ustupila dokumentaciju neće obelodaniti njihovo poreklo. Pravilo 70 je inače jedna od stvari po kojim se Haški tribunal razlikuje od redovnih sudova u zapadnim državama. U Americi bi, na primer, tužilac mogao da predoči neki kompromitujući snimak na sudu, pod uslovom da je snimak pribavljen zakonitim putem. No, ne bi se mogao ograničiti na to da sudu pokaže samo jedan snimak, već bi bio prinuđen da i optuženom i sudu predoči sve što je FBI, primera radi, prikupio prateći ili snimajući optuženog ili svedoka - uključujući i one snimke koji bi eventualno išli na ruku optuženom. U slučaju Račak, na primer, sud bi imao na raspolaganju ne samo eventualne snimke komandira srpske policije ili srpskih političara, već i sve ostale snimke koje je CIA prikupila u istoj obaveštajnoj operaciji - uključujući tu, eventualno, i snimke razgovora komandanata UČK kako se dogovaraju po odlasku srpskih trupa iz Račka.
Cela stvar sa američkim dokazima je utoliko misterioznija što se u pretpretresnom podnesku za Kosovo izričito navodi ime izvesnog Skota Bredoka, istina u fusnoti u kojoj se Bredok pominje uz tvrdnje da postoji bar jedan snimljeni telefonski razgovor Nikole Šainovića sa Sretenom Lukićem, u kom oni razgovaraju o tome da se leševi poginulih u Račku “predstave” kao leševi poginulih u borbi. Retkost je već to što je ime svedoka našlo put do pretpresnog podneska, ali neobično je to što Skot Bredok nikad nije svedočio, mada su bar u dva navrata zakazivane, i održavane, zatvorene sednice na kojim se navodno razgovaralo o njegovom svedočenju, odnosno o odobrenju koje prethodno moraju da daju američke vlasti. Misteriozni snimak nikad nije emitovan.
Bivši predsednik Republike Srpske Krajine bio je utoliko dragoceniji svedok za Tužilaštvo što je poslužio kao most za unošenje veoma opsežne dokumentacije iz rubrike “projekt prisluškivanja”. Slobodan Milošević se u sudnici bezuspešno opirao odluci da se prisluškivani razgovori uvedu u dokazni materijal posredstvom Milana Babića, koji nije učestvovao u telefonskim razgovorima o kojim je svedočio. Babić nije samo prepoznavao glasove za tužilaštvo, već je i tumačio situacije. Tako se, na primer, u jednom od emitovanih razgovora pominju “Joca” i “Aca” za koje se tvrdi da su dolično procenili i organizovali “briljantne akcije” u obezbeđivanju pravaca kojima su konvoji sa oružjem iz Srbije, preko Bosne, išli za Krajinu. Milan Babić je objasnio da je “Joca” bio nadimak za Jovicu Stanišića, tadašnjeg šefa SDB Srbije, dok je “Aca” bio Aleksandar Vasiljević, tadašnji šef vojne kontraobaveštajne službe.
Na trakama na kojim je Ministarstvo unutrašnjih poslova BiH snimilo 50 razgovora Radovana Karadžića, osim Slobodana Miloševića Milan Babić prepoznao je još i Milana Martića, Momčila Krajišnika, Biljanu Plavšić, Nikolu Koljevića, Mihalja Kertesa, Gojka Đoga i nekoliko lokalnih funkcionera.
Katkad se u sudnici čini da je emitovana sadržina prisluškivanih razgovora relativno beznačajna, i da ne može da posluži kao ozbiljniji dokaz protiv optuženog. Tu zabludu razbija pažljivo čitanje presude generalu Krstiću, kom je za zlo uzeto i to što se u intervjuima (časopis Srpska vojska) služio “jezikom punim nacionalističkog naboja” i što je upotrebljavao izraz “ustaša”. Sudsko veće je obratilo pažnju i na činjenicu da je Krstić u dopisu koji je 30. oktobra 1995. godine uputio Zvorničkoj brigadi, čestitao borcima te brigade na naporima uloženim “u cilju oslobađanja vjekovnih srpskih teritorija od mrskog neprijatelja i u cilju sprečavanja daljeg genocida nad srpskim narodom”. Zabeležilo je i da je Krstić u časopisu Drinski koristio izraz “balija” govoreći o Muslimanima u Drugom svetskom ratu. U razgovorima koje je Armija BiH uhvatila prisluškivanjem u julu 1995. godine, čulo se kako general Krstić govoreći o bosanskim Muslimanima koristi pogrdne izraze. I zaključuje: “Iako Pretresno veće prihvata da je taj tip emocionalno nabijenog izražavanja rasprostranjen među vojskom za vreme rata, za primetiti je da je general Krstić, svedočeći pred Pretresnim većem, porekao da je ikada koristio pogrdne izraze poput ‘Turci’ ili ‘balije’ govoreći o bosanskim Muslimanima. Pretresno veće to, s obzirom na predočene mu dokaze, ne može prihvatiti.”
LJILJANA SMAJLOVIĆ
STENOGRAM TELEFONSKOG RAZGOVORARADOVANA KARADžIĆA I MIHALjA KERTESA - 24. 6. 1991.
Karadžić Radovan: Halo.
NN ženska osoba: Da.
Karadžić Radovan: Dobar dan.
NN ženska osoba: Dobar dan.
Karadžić Radovan: Eee, da li je Braco tu? Radovan Karadžić ovde.
NN ženska osoba: Jeste momenat.
Karadžić Radovan: Kako ste vi. Dobro?
NN ženska osoba: Dobro. Vidjela sam vas. Malo ste se šišnuli. Ha, ha...
Karadžić Radovan: Jeste, jeste. Ha, ha. Pa spremali su priloge... jesu dali do...
NN ženska osoba: Da, da, da. Komplet.
Karadžić Radovan: Kol..., kol’ko su dali ovo?
NN ženska osoba: Gledala sam i na “DžUTEL”-u i evo, bilo je dosta. Bili ste prvi put u životu onako malo izašli, što ja kažem “izašli iz futrole”.
Karadžić Radovan: Aha.
NN ženska osoba: Ha, ha. Izvolite.
Karadžić Radovan: E, hvala.
(Razgovor nastavljaju Karadžić Radovan - Braco)
Karadžić Radovan: Zdravo.
Braco: I tebi hiljadu puta.
Karadžić Radovan: Kako si?
Braco: Evo, radim.
Karadžić Radovan: Dobro, a reci mi imaš li posla puno?
Braco: Imam, mnogo.
Karadžić Radovan: Mnogo, posla je li?
Braco: Jer jutros, mogu da ti kažem poslije Samaranga (?) mnogo bolje.
Karadžić Radovan: Je li?
Braco: Do..., dole nisam stigao, jer tu su iz Crne Gore, prvi i drugi.
Karadžić Radovan: Aha.
Braco: Otiš‘o sam, nisam stigao, al’...
Karadžić Radovan: Ja vidim, zauzeto.
Braco: Al’ s ovima sam raspravio...
Karadžić Radovan: Aha.
Braco: S onima, sa “zvezdicama”.
Karadžić Radovan: A je li?
Braco: Jest. Jebo sam im i oca i majku.
Karadžić Radovan: A šta mislite, mamu vam jebem?
Braco: Ma, rek’o sam sve.
Karadžić Radovan: Da, da.
Braco: Reko’ sam sve, tako da sad će biti, konvoja i konvoja.
Karadžić Radovan: Dobila mi je ovaj, potrebna, ova debelo, ova...
Braco: Da, da, da, da, da. Sve sam ja to i preneo i rek’o. E sad sam zvao jednog prijatelja, zemljaka iz saveznog i tako.
Karadžić Radovan: E tu mi treba u ovoj metropoli, jer ako ti ne osvojiš poslovni prostor u metropoli i ako ne otvoriš radnju u metropoli...
Braco: Jeste, mora biti i brašna, treba biti i soli, mora se...
Karadžić Radovan: Treba, treba fine tehnike, treba ovoga onoga.
Braco: Kompletno treba da bude opremljena, da to bude k’o dragstor.
Karadžić Radovan: Ako ti metropolu izgubiš u trgovačkom smislu i ako je ne osvojiš...
Braco: Jasno, jasno.
Karadžić Radovan: Tu se bije bitka glavna i ako tu ne uspiješ, to...
Braco: Ma jasno i znaš šta, najbitnije su lokacije budu atraktivne.
Karadžić Radovan: Da, da tačno. Pje..., pješačka zona, gdje narod...
Braco: Ma jasno i kad se farba i da se zna šta je žuto je belo i polako.
Karadžić Radovan: Tako je odlično! Dobro je. Inače? Znači bolje si raspoložen, danas, je li?
Braco: Jesam. Inače, u subotu sam ‘teo samoubistvo da izvršim.
Karadžić Radovan: Da, ooo, onda je li?
Braco: Pa, teško mi je ljudi moji. Ti nemaš pojma koliko mi je teško.
Karadžić: Da, da.
Braco: Ja znam, mislim ljudski mi je teško.
Karadžić Radovan: Da, da.
Braco: Ja vidim potrebe, ja vidim sve. To postoji u Vojvodini, žito, brašno, sve...
Karadžić Radovan: Jeste.
Braco: Ostalo tamo bez veze na zalihama.
Karadžić Radovan: Da, da, a ništa ne kleepa (?)
Braco: A, jebi ga, čim je na zalihama, onda je skupa.
Karadžić Radovan: Da, da. Jasno. Ja, samo uskladištenje je skupo!
Braco: Jeste.
Karadžić Radovan: Poskupljuje ga, bez veze.
Braco: Jeste.
Karadžić Radovan: miševi...
Braco: Jesi se ti čuo sa šefom?
Karadžić Radovan: Nisam, nisam.
Braco: Robnih rezervi, nisi?
Karadžić Radovan: Nisam, nisam, ovaj bio je zauzet, ovaj, pa...
Braco: Daa, ovaj, ti samo na tome insistiraj i samo insistiraj da se samo, da, da ja prov... (?) razumeš?
Karadžić Radovan: Da, da. I da se robne rezerve obnavljaju, pa...
Braco: Jest.
Karadžić Radovan: Sve što će mu isteći rok, neka nam odma daju.
Braco: Jeste.
Karadžić Radovan: A nek oni novo sebi, aaa...
Braco: Tako je.
Karadžić Radovan: Novu hranu sebi tamo skladište.
Braco: Tako je, tako je.
Karadžić Radovan: Mislim da tu možemo narodu da..., ovaj podići, naš ugled.
Braco: Pa znaš kad narod nije gladan i žedan, onda je...
Karadžić Radovan: Lakše.
Braco: Aaa, lakša politička situacija.
Karadžić Radovan: Jest. I vidi da, da stranka nešto radi, da.
Braco: Tako je.
Karadžić Radovan: Na tim običnim ljudskim poslovima, to je...
Braco: Tako je...
Karadžić Radovan: A ovaj...
Braco: To treba i novina, malo treba i...
Karadžić Radovan: Da, da.
Braco: Svega.
Karadžić Radovan: Da. Reci mi kakva je politička situacija, znaš li, šta?
Braco: Pa da ti kažem, aaa, neko čudno, čudna mi... mirnoća.
Karadžić Radovan: Pa, da. Ovaj ‘oće ovi da idu stvarno, ovi da...
Braco: Ja vjerujem. Imam od jutros informacija, da svaka kuća će dobiti po bateriju. Što je vrlo interesantno. Znači ide se na zamračivanje.
Karadžić Radovan: Aa, njihova kuća je li?
Braco: Da, da, da, da.
Karadžić Radovan: A neće ih niko napasti, u pičku materinu.
Braco: Ne, ne.
Karadžić Radovan: Gde. U Sloveniji ili u Slavoniji?
Braco: Uuu, govorim ti za Hrvatsku.
Karadžić Radovan: Aa, za Hrvatsku?!
Braco: Da.
Karadžić Radovan: Znači njihovi da pod..., da dobiju, da podjele baterije.
Braco: Da će im podeliti HDZ - svakom po bateriju.
Karadžić Radovan: Otkud im tolko baterija (smjeh) u pičku materinu.
Braco: Nemam pojma.
Karadžić Radovan: Ha, ha. Pa ko će ih napast? Jesu oni normalni.
Braco: Pa ne, ja mislim da oni da, da svako ovaj, da ovo ostoji u kino pa da oni napadaju, a sa baterijama je lakše nego bez nje.
Karadžić Radovan: Aaa, tako, tako.
Braco: ...znao...
Karadžić Radovan: Da, da. Znači oni bi ipak napali t....?
Braco: Oni imaju, oni imaju plan siguran. Sve je to razrađeno i svaćaš, ovo kad ti uradiš, pa da vidiš šta si uradio, onda ti treba baterija.
Karadžić Radovan:
Braco: Najdalje Vidovdan.
Karadžić Radovan: Mamu im jebem.
Braco: Ja verujem Vidovdan, jer će onda Srbi da se opuste.
Karadžić Radovan: Da, da.
Braco: I tako dalje, ja to, ja to trubim svuda i...
Karadžić Radovan: Trebalo bi novinama dati, trebalo bi novinama dati to.
Braco: I poručujem sve moguće, Srbi na Vidovdan dostojanstveno, al’ ne odvajajte se od svega.
Karadžić Radovan: Da, da. Da, da.
Braco: Od porodica itd, itd., da.
Karadžić Radovan: Jebi ga. To je obeshrabrujuće, al’ ovo sa hranom je sada, je ohrabrujuće.
Braco: Jesi ti, jel’ ti radiš, na radnom mestu si?
Karadžić Radovan: Radim, al’ uzeću odmora 2-3 dana ova.
Braco: Uzećeš odmora?
Karadžić Radovan: Uzeću malo odmora, jer ja imam politički, moram malo i da smirim. Krajina, ovaj hoće da se otcjepi i da se pripoji onoj Krajini.
Braco: Ama, bože, bože, to je...
Karadžić Radovan: Moram da smirujem budale, pa...
Braco: Pa to je...
Karadžić Radovan: Donesu neke odluke, al’ ne mogu da provode tu sad i tako.
Braco: Pa jebem im boga, jesu li ludi?!
Karadžić Radovan: To je samo za slučaj da se, da neko izlazi iz Jugoslavije i...
Braco: Ma jasno je. A onog trenutka kad izađu, onda je jasno.
Karadžić Radovan: Jasno, jeste.
Braco: I onda ne smemo čekat’.
Karadžić Radovan: Da, da. Ne...
Braco: Onda ne sme.
Karadžić Radovan: Mi, mi onda izlazimo iz Jugoslavije i gotovo.
Braco: Tako je bilo... ostatke Jugoslavije.
Karadžić Radovan: Koliki je da je. Bolje da je veliki, ali...
Braco: Pa, aa, mi se za veliku borimo, za ovu što jeste, a ako ne bude, ne bude.
Karadžić Radovan: Da. Biće bar mala i...
Braco: Tako je.
Karadžić Radovan: Znači dobro je krenulo. Je li?
Braco: Jeste.
Karadžić Radovan: Aaa, dobro. Dolje kod šefa robnih nisi bio pa ćeš ti, ovaj...
Braco: Da, da, nemoj brige, ja idem kod šefa za robne rezerve da vidim samo, razumeš.
Karadžić Radovan: Da, da.
Braco: Da, on ove referente požuri i oko zahteva.
Karadžić Radovan: Pa s’vati ozbiljnost, jer ako glad krene gotovo ti je.
Braco: Jeste. Za mene je, vidi nešto, meni ovo sad ovo se raspravlja. Imam preko pet hiljada tona ovog trenutka...
Karadžić Radovan: Odlično.
Braco: Brašna.
Karadžić Radovan: Odlično.
Braco: Imam nešto šećera itd. Sad je to već lakše. Samo još malo ulja da nabavimo.
Karadžić Radovan: E, dobro. Tu bi mi, upravo toliko treba za metropolu ovde.
Braco: Jasno mi, jasno mi, jasno mi je.
Karadžić Radovan: Dobro.
Braco: ‘Ajde, molim te pozdravi svoje.
Karadžić Radovan: Ako čuješ šta politički značajno javi mi, na telefon.
Braco: Nemaš ti brige, ja imam sve agente da ti se javim.
Karadžić Radovan: E, hvala ti.
Braco: Ćao. Pozdravi tvoje.
Karadžić Radovan: Prijatno. A, samo momenat, aaa, ‘oće, aaa, do...evo ti Jovan, ‘oće, ‘oće, navratiće i on gore pa će te vidjet.
Braco: ‘Ajde.
Karadžić Radovan: Evo.
Braco: Daj mi ga.
Jovan: Alo.
Braco: Eee.
Jovan: Dobar dan kako je...
Braco: Ej, zdravo.
Jovan: Da pozdravim samo.
Braco: Pa, da ti kažem, daj bože i zdravlje da ostane ovako 100 godina, na nesreću naši’ neprijatelja.
Jovan: Je li? Ha, ha. Dobro je onda.
Braco: Nego da je.
Jovan: Imam nameru malo da dođem gore kod tebe, pa neka ne znam kako ću te videti?!
Braco: Nema problema kad dođeš ova moja i sekretarica, a ako ne onda moja deca znaju gde sam.
Jovan: Dobro.
Braco: Jesi razumeo?
Jovan: Aaa, odlično.
Braco: E, tako da znaš.
STENOGRAM TELEFONSKOG RAZGOVORARADOVANA KARADžIĆA I SLOBODANA
MILOŠEVIĆA - 1. 7. 1991.
Karadžić Radovan: Dobar dan.
Milošević Slobodan: E, zdravo Radovane.
Karadžić Radovan: Čujem jutros ste do, do tri radili.
Milošević Slobodan: Pa otprilike. Pa im’o sam sa Demikelisom posle sastanak, znaš, pa zbog to, i on hteo da porazgovaramo malo o, o našoj saradnji i razvoju odnosa Srbije i Italije, itd.
Karadžić Radovan: Da, da. Kako je bilo ovo?
Milošević Slobodan: On je predložio... pa vidi kako je, ja mislim da smo što se kaže najskuplje moguće ovaj, uradili.
Karadžić Radovan: Aha.
Milošević Slobodan: Jer je EZ prihvatila, i to ima i u ovom saopštenju, oni su u razgovoru sa mnom ovaj, (kod Slobodana u prostoriji zvoni druga telefonska linija na kojoj se javlja NN ženska osoba i obavlja razgovore, tako da Slobodan zastajkuje u započetom razgovoru)
Karadžić Radovan: Halo.
Milošević Slobodan: Vidite ovo su, ovo su dali samo bez veze, nisu dali naše saopštenje. Oni su prihvatili da garantuju, da garantuju ovaj, da će Hrvatska i Slovenija ispuniti svoje obaveze i izvršiti suspenziju ovih akata...
Karadžić Radovan: Pa to, to su njihove obaveze. Ima li još nešto obaveza njihovih? Nema?
Milošević Slobodan: Pa i da se prekine to nasilje, itd., to su sve njihove obaveze, sve tri tačke.
Karadžić Radovan: Aha.
Milošević Slobodan: Oni su garant i oni su se izjavili, tako da videćemo, videćemo kako će taj tok događaja dalje da ide. Ali ja mislim da smo ovim izašli iz onog obruča pritisaka da Srbija rastura Jugoslaviju, a s druge strane nama garancija ove EZ mnogo više vredi od garancije Sabora Hrvatske.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Sabor Hrvatske može da laže, EZ ipak preuzima veoma krupne političke obaveze.
Karadžić Radovan: Da, da. Kako će se ova stvar odvijati, nama... meni... ja, tri mjeseca su mi vamo opasna jer...
Milošević Slobodan: Ma koja tri meseca, daj Bože da se stvar može... i tri nedelje, a ne tri meseca.
Karadžić Radovan. Jel da?
Milošević Slobodan: Ma kakvi tri meseca, ja mislim da treba radikalno sad neke stvari da se promene, radikalno.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: I da u toj vojsci koja je za Jugoslaviju ne može da budu oni koji im pucaju u leđa.
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: E, to je to.
Karadžić Radovan: Da, da. Samo još šta je problem mi smo odlučili (?) da ovdje zadržimo, da, da zakasne toliko da ne mogu da se priključe njima nigdje, ovaj, mislim sad imaju predah od tri mjeseca, i tu će Gligorov i ovaj da ponovo rade tako tu.
Milošević Slobodan: Nemaju oni šta više da rade, sad smo mi na potezu, sad smo mi na potezu. Mogu Gligorov i ovaj da rade šta god ‘oće, neće oni... tu je jasna stvar, ne možemo sad da to detaljno da raspravimo. Oni ‘oće da se odcepe.
Karadžić Radovan: To je jasno.
Milošević Slobodan: To je jasno i treba ih pustiti da se otcepe.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Sad je samo pitanje odcepljenja po liniji koja nama odgovara.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Ništa više.
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: Ništa više.
Karadžić Radovan: Dobro. A oni nemogu da čekaju ovoga više, jer im se žuri jel?
Milošević Slobodan: Koga da čekaju?
Karadžić Radovan: Pa ovoga našega.
Milošević Slobodan: (tišina)
Karadžić Radovan: Bosnu.
Milošević Slobodan: Pa oni ne smeju da ga čekaju, ne, što se Slovenije tiče ja bih pustio odmah.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Da idu odmah, a ovi drugi kad se s nama razgraniče, i vašeg ne mogu, jer vas ne može ni da donese do vas.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Nedate mu vi.
Karadžić Radovan: Da, da. A, i jeste, to je za sada jeste tako, ali ako... evo večeras su nam, nam pucali po, po prozorima ujaka... ovaj, rafal od deset metaka su mu sasuli u prozor. To su već ovako neke probne akcije, privikavanja itd. Tako da je tu je, tu bi, tu bi dobro bilo da stvari idu veoma brzo.
Milošević Slobodan: Sad mi moramo stvari da radikalizujemo i ubrzamo, to je potpuno jasna stvar.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Da stvari radikalizujemo i ubrzamo, a videćemo ‘oće li EZ biti na nivou svojih garancija, da oni prestanu s tim nasiljem i da oni izvrše suspenziju svojih odluka.
Karadžić Radovan: Da li, da li da to u vezi sa srpskim nasiljima u Hrvatskoj, da li je to uslov?
Milošević Slobodan: Sve je unutra, da se svako nasilje mora prekinuti.
Karadžić Radovan: Da. Da, da. Dobro, ja mislim da bi sad bilo neophodno sutra ili prek’sutra da sjednemo odavde, odozdo Milan, i, i, ako treba odozdo Momir i šta ja znam, da sjednemo jedno sat, dva vremana, do...
Milošević Slobodan: Sutra bi to bilo najbolje.
Karadžić Radovan: Došao bi i Nikola.
Milošević Slobodan: Sutra bi bilo najbolje.
Karadžić Radovan: I Krajišnik, i ja mislim da bi se, da bi to morali, onda bismo morali dole ustanovit jednu kancelariju, tamo gdje smo ono nas dvojica bili.
Milošević Slobodan: Da.
Karadžić Radovan: Jednu kancelariju koja bi stalno radila.
Milošević Slobodan: Da, da.
Karadžić Radovan: Tu više...
Milošević Slobodan: Sutra bi, sutra bi to bilo najbolje.
Karadžić Radovan: U koje će... u koje doba?
Milošević Slobodan: Kad ti možeš da dođeš?
Karadžić Radovan: Pa ako krenem ujutro rano, mogu oko jedan’est, dvan’est.
Milošević Slobodan: ‘Ajde da preciziramo u dvanaest.
Karadžić Radovan: U dvan’est, ‘oćemo li, ‘oćul ja zvati ovoga Milana ili neko drugi?
Milošević Slobodan: Zovi ga ti.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Zovi ga ti.
Karadžić Radovan: Dobro. A odozdo iz Crne Gore treba li.
Milošević Slobodan: Dogovorit ću se ja s Momirom.
Karadžić Radovan: Dobro. Odavde ko, Nikola i Krajišnik, dosta.
Milošević Slobodan: Pa uzmi njih dvojicu, dosta ti je.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Dosta ti je to.
Karadžić Radovan: Dobro, dogovoreno onda.
Milošević Slobodan: ‘Ajde važi.
(Nastaviće se)
STENOGRAM TELEFONSKOG RAZGOVORA RADOVANA KARADžIĆA I SLOBODANA MILOŠEVIĆ - 8. 7. 1991.
NN ženska osoba: E, doktore.
Karadžić Radovan: Da.
NN ženska osoba: Evo predsednik vas treba, ali evo uze sam neku vezu dok vas ja dobih, nešto teško vas dobijam tu, isključuje, pa mi dadoše vaši kućni ovaj.
Karadžić Radovan: Ovako, imate li sve brojeve ovde, 270-951, 270-952, 270-572.
NN ženska osoba: Da, sve te imam.
Karadžić Radovan: Sve imate te.
NN ženska osoba: Ovaj prvi nikako nisam mogla dobiti.
Karadžić Radovan: A, zauzeto verovatno bude.
NN ženska osoba: Ma nije, da nešto je...
Karadžić RAdovan: Molim vas Jovica ako je negdje u blizini, ako ga... nek mi se javi.
NN ženska osoba: ‘Oću, ‘oću, nema problema. ‘Oćete saćekati ili da vas zovem posle.
Karadžić Radovan: Čekam, čekam ja.
NN ženska osoba: Važi. E, izvolite.
Karadžić Radovan: Da.
NN ženska osoba: Halo.
Karadžić Radovan: Halo.
NN ženska osoba: E, samo momenat.
Karadžić Radovan: Dobro.
NN ženska osoba: Halo, halo.
Karadžić Radovan: Halo.
NN ženska osoba: I on je prekinuo, još jednom.
Karadžić Radovan: Dobro.
(Karadžić Radovan dok drži telefonsku slušalicu obraća se u prostoriji NN osobi) Neka dođu. Momci jestel’ šta uradili?
NN muška osoba: Ja sam svojim javio da je obavezno to.
Karadžić Radovan: Jesul’ obavili?
NN muška osoba: Obavljaju.
Karadžić Radovan: Obavljaju.
NN muška osoba: Da.
Karadžić Radovan: Ja ne mogu uputiti 150 na Kupres, za kol’ko mogu uputiti.
NN muška osoba: Pa ja ako im javim, mogu za sat vremena ako imaju čim da pođu.
Karadžić Radovan: Dobro, molim te, da ti kažem, daj neka se, neka vam vrate TO (teritorijalnu odbranu) sad ću ja da dogovorim ti, vrti oružje TO, da ono što ostane tamo može da štiti, štiti.... Jestel’ vi šta uradili Vukojeviću?
Vukojević: Evo 170 ima, dignuto.
Karadžić Radovan: Dignuto.
Vukojević: Da.
Karadžić Radovan: I jesu li upućeni prema Kupresu.
Vukojević: Nisu upućeni prema Kupresu nego su tu, ali čekaju poziv iz Kupresa, sa Radivojem su tu ušli neki.
Karadžić Radovan: A jel’ tu Radivoje?
Vukojević: Nije.
Karadžić Radovan: Radi... Duvnjak.
Vukojević: Ah?
Karadžić RAdovan: Duvnjak, tu je Duvnjak, ‘ajde kordinišite to molim vas, vidite, kordinišite pa se vratite, ja čekam.
(Vukojević i NN muška osoba izlaze iz prostorije)
(Na otvorenoj liniji javlja se Milošević Slobodan)
Karadžić Radovan: Halo.
Milošević Slobodan: Radovane.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Ja sam razgovar’o sa najvišim mestom.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Molim te, ovo treba da razumeš jer što se kaže ne mor... ne mogu da ti sve objašnjavam.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Od strateškog značaja je za budući RAM, znaš šta je RAM?
Karadžić Radovan: Da, sve znam, sve znam.
Milošević Slobodan: Da Banjalučka grupacija bude sposobna i mobilna.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Zato moraš pod jedan, obezbedi da ona bude sposobna i mobilna, i da nema nikakvih problema. I dva, za jedan sat se javi Uzelcu sa pozivom na dogovor.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Na najvišem mestu.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Sve koliko ti daš ljudi dodatnih.
Karadžić Radovan: Da.
Milošević Slobodan: Koji treba da ostanu da čuvaju kuće i teritoriju, i blokiraju te HDZ-ove centre, itd. Sve će ih naoružati, sve će im obezbediti, helikoptere ćemo doterati, i sve to.
Karadžić Radovan: Odlično, molim vas istu da...
Milošević Slobodan: Prema tome ja te molim broj jedan, i broj 2, lično moraš regulisati. A, ovo drugo Kupres jako je važno.
Karadžić Radovan: Dob...
Milošević Slobodan: A ono treće što sam ti rekao miting, zbog međunarodne javnosti izuzetno važno.
Karadžić Radovan: Ide, ide to. Nego ovo mi recite možemo li istu stvar urediti da, da mi vrate oružje TO u Šipovu, i u Mrkonjiću.
Milošević Slobodan: Ma to je sitnica bre.
Karadžić Radovan: Pa dobro, nek mi naoružaju tamo, evo ja sam... mi smo spremili 170 u Mrkonjiću, i 150 u, u Šipovu, i oni su spremni da idu na Kupres.
Milošević Slobodan: Jel’ to, jel’to isto nadležan taj Uzelac.
Karadžić Radovan: Ne, ne, ovo je, ovaj, ja mislim da jeste on, jeste, jeste.
Milošević Slobodan: Kaži mu i to brate, nema problema...
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Ne možemo za svaku sitnicu da raspravljamo ovako...
Karadži Radovan: Dobro, dobro. Ova, ovih 150 i 170 ići će na Kupres, a na Kupresu imamo 750 ljudi od...
Milošević Slobodan: Ma i nama je bitno da taj bataljon koji je digla vojska, na Kupresu bude, bude tamo i da bude kako treba.
Karadžić Radovan: Biće, ali ako dobiju. Ovi nek se stave pod njihovu komandu, ovi koji ostaju jer je Kupres užasno... to je 50, 50. I tu su stradali tokom rata užasno Srbi.
Milošević Slobodan: Da ti kažem nešto, čak je i ovaj ludi Šešelj jebo je mater juće opoziciji.
Karadžić Radovan: Vidio sam, čuo sam.
Milošević Slobodan: Znaš šta im je rek’o, kaže pa zar se sad, kaže kad JNA treba da brani srpski narod, rešili da napadate JNA.
Karadžić Radovan: Da, da, to je...
Milošević Slobodan: Što onaj kaže što ima kravatu Cimermanovog kelnera.
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: Jebo te Bog.
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: I da je i njemu jasno...
Karadžić Radovan: Jasno, jasno, sigurno.
Milošević Slobodan: A, ovim izdajnicima nije jasno.
Karadžić Radovan: Vidio sam to, vidio sam.
Milošević Slobodan: Juće u direktnom kontaktu sa Mesićem.
Karadžić Radovan: Imate li slučajno Uzelcov telefon?
Milošević Slobodan: Nemam ja to, ali, ali naći ćeš to, nek ti nađu ovi tvoji.
Karadžić Radovan: Da, da, dobro.
Milošević Slobodan: Nek ti nađu, i molim te za sat...
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: Sad je jedan, u dva mu se javi.
Karadžić Radovan: Dobro.
Milošević Slobodan: I reci molim vas ja želim da bezbedim maksimalnu političku podršku...
Karadžić Radovan: Hoće li, hoće li on primiti i još naših mladića ako mu treba, ili samo ono, što je, što je već...
Milošević Slobodan: Primiće ako treba, ali dajte vi kol’ko god odredite da vam treba tu da ostane, biće helikopterima prebačeno za njih sve da imaju, da ostanu, to da čuvaju.
Karadžić Radovan: Dobro, dogovoreno.
Milošević Slobodan: Prema tome imaš sve.
Karadžić Radovan: Dogovoreno.
Milošević Slobodan: Ali ovo je sad biti ili ne biti, prema Krajini jer oni ‘oće da odseku Krajinu.
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: Neće da idu na Knin jer bi ih mnogo izginulo, al’ oće okolo da prođu.
Karadžić Radovan: Da, da. Dobro, sad ćemo mi...
Milošević Slobodan: ... u JNA, to njih tamo ne zaustavi. Kako će da ih zaustavi samo oklopom ako nema tu brigade.
Karadžić Radovan: Dobro, dogovoreno. Sve će biti u redu.
Milošević Slobodan: Kad, mislim sad je što se kaže rat je i ovo je jedna strana.
Radovan Karadžić: Nema nikakvih problema.
Milošević Slobodan: Molim te vodite o tome računa.
Karadžić Radovan: Samo mi, da ako me brojevi posluže, mislim da će to biti gotovo.
Milošević Slobodan: Imaš... mora te poslužiti sve.
Karadžić Radovan: Hoću, hoću, dobro. Hajd’ ‘čut ćemo se, javite se opet.
—————————-
STENOGRAM TELEFONSKOG RAZGOVORA RADOVANA KARADžIĆA I SLOBODANA MILOŠEVIĆA - 26. 10. 1991.
Milošević Slobodan: Evo me, Radovane.
Karadžić Radovan: Dobar dan, kako ste?
Milošević Slobodan: Dobar dan.
Karadžić Radovan: Jeste se malo odmorili?
Milošević Slobodan: Pa, jesam se malo odmorio, nego me sekiraju, ovi, ovi naši... ova naša braća.
Karadžić Radovan: Koji?
Milošević Slobodan: A, znaš koji.
Karadžić Radovan: Ovi dole?
Milošević Slobodan: Pa jeste...
Karadžić Radovan: Pa, šta je? On stvarno zaglibio toliko?
Milošević Slobodan: Pa, izgleda. Znaš, on hoće da potpuno on nekakav suverenitet i nezavisnost. K’o ova, ko’ Makedonija, jebo te Bog.
Karadžić Radovan: Pa, nevjerovatno je to. Pa, kako će mu narod tamo, ovaj odgovoriti? Sutra ima tu u Sava centru veliki skup Crnogoraca.
Milošević Slobodan: Je li?
Karadžić Radovan: Da. Da.
Milošević Slobodan: Pa, ajde da vidimo i to nekako.
Karadžić Radovan: Pa, vidi se. De Mikelis je priznao da je Italija tu presudnu ulogu odigrala.
Milošević Slobodan: Da. Da.
Karadžić Radovan: To, oni su kupljeni onda. Je li?
Milošević Slobodan: Da. Da.
Karadžić Radovan: Nevjerovatno. Mi nismo ih... poštedjeli smo ih u onom našem, proglasu, mada je, proglas je do... sad’ ćemo da ga štampamo, i da ga bacio u Crnu Goru. 50 000 komada, tamo, narod da čita.
Milošević Slobodan: Oni su to pročitali na Skupštini, čuo sam. Nisu oni pročitali, nego neki diskutant...
Karadžić Radovan: Ma, narodna stranka. Mi smo tu, onda, pogrešno ulagali, vjerujte.
Milošević Slobodan:
Karadžić Radovan: Mi smo trebali Novaka pomagati.
Milošević Slobodan: Da, da.
Karadžić Radovan: Jer, Novak to nikad ne bi uradio.
Milošević Sobodan: Nikad, dobro.
Karadžić Radovan: Nevjerovatno.
Milošević Slobodan: Kako ti ide ovo sa, sa ovim tvojim... prijateljima?
Karadžić Radovan: Pa, ide sa plebiscitom dobro i s narodom. A, sa ovim se ni ne viđam. Ne... je li on rek’o tamo nešto, da smo mi...
Milošević Slobodan: Nije...
Karadžić Radovan: On je meni obavezu preuzeo da će kazati da Srbi dru... drugačije misle.
Milošević Slobodan: Ta... ne znam da li je nešto promrmljao u tom smislu, ali ja mislim da ništa, nikako...
Karadžić Radovan: Da, da.
Milošević Slobodan: Specijalno bilo. A, ti probaj s onim drugim klipanom da malo sedneš, i porazgovaraš.
Karadžić Radovan: Da, da. Pa, dao, dao sam mu danas i neki za “Slobodnu Hrvatsku”, neki novi list, sam dao intervju u tom smislu. Ali, ovaj, nema problema predsjedniče, mi ćemo sigurno ovo dobiti. Jedino, imam vijesti iz Amerike. Svi su za vas, apsolutno. Ovi ljudi koji su tu bili, ali su užasno razočarani što Skupština gnjavi sa tim simbolima.
Milošević Slobodan: Pa, Skupština je sve donela odluke...
Karadžić Radovan: Pa, znam. Ali, ide na referendum. Bez veze.
Milošević Slobodan: Pa mora po Ustavu, da ide to nema veze.
Karadžić Radovan: Slabo, slabo vas čujem, malo jače, možete li?
Milošević Slobodan: Kažem, mora da ide na referendum po Ustavu, ali to veze nema nikakve.
Karadžić Radovan: Ma, mnogo su tu razočarani. Inače, su potpuno prozreli i Vuka i sve. I apsolutno su za, za ovu našu koncepciju, i potpuno će nam pomoći. Onog treba kad se stvar završi, oni će sa silnim kapitalom da krenu u Srbiju.
Milošević Slobodan: Pa, nek’ se završi što pre što se toga tiče, ali... dobro, to ćemo da idemo svojim tokom. Reci mi, Nikola je nešto javljao da dolazi sutra, je li?
Karadžić Radovan: Je. On ide u “Foren Ofis”.
Milošević Slobodan: E, fino.
Karadžić Radovan: I moramo da ga pripremimo, i tu da se pripremi on, da izloži tamo u teze, 10 teza i gotova stvar. Recite mi ovo, da li ste vi sa Smiljom Avramov razmatrali mogućnost? Ako nema Jugoslavije, da mi idemo na Londonski ugovor?
Milošević Slobodan: ........... mogućnosti. Ali, možemo i to da..................
Karadžić Radovan: Pa, ne. Mi..., mislim da bi tu bila velika stvar, jer, tu, tu je potpis ja mislim i Francuske, i Engleske, i svih.
Milošević Slobodan: Da. Pa, treba to da vidimo šta je.
Karadžić Radovan: Ako se oni igraju toga, gospodo, ili ćete priznati legalitet Jugoslavije, ako ga ne priznajete, onda se vraća na stanje koje je prethodno tome.
Milošević Slobodan: Da. Da.
Karadžić Radovan: A...
Milošević Slobodan: Treba da vidimo i to drugo, ja sad’ treba sa Amerikancima da se vidim u 01,00. Treba da svi uđu, evo. Samo sam ček’o da obavim ovaj razgovor s tobom, pa da kažem da mogu da uđu.
Karadžić Radovan: Aha.
Milošević Slobodan: Da vidim šta je, i kako...
Karadžić Radovan: Hoću vas ja onda zvati oko tri sata?
Milošević Slobodan: Pa, zovi me ti malo ispred 03,00, jer ja posle u 03,00 počinjem opet sastanak, pa možeš posle da me zoveš oko 05,00.
Karadžić Radovan: Aha.
Milošević Slobodan: Zovi između 02,45-03,00, ili me zovi npr. Ispred 05,00.
Karadžić Radovan: Aha.
Milošević Slobodan: Dobro predsedniče, dobićemo sigurno, vjerujte! Ne smijemo nigdje popustiti.
Karadžić Radovan: Ama, problem su mi ovi, ovi idioti, jebem ti Boga, oni, oni... vidim da sad’ Branka Kostića nešto talte... da oni nešto dovode u pitanje predsjedništvo...
Milošević Slobodan: Da. Pa, ako to krenu, onda će krenuti dole nemiri, pa će oni da lete. Ali, mi ovde moramo, isto tako, dole Hercegovinu, dokod Dubrovnika obezbjediti itd. Treba ići na to, fatičko stanje, Jugoslavija brani svoje teritorije, pa, kako se pogodimo.
Karadžić Radovan: Ma, mi moramo, da mi moramo da zaštitimo taj naš narod da, narod živi na teritorijama na kojima živi. Ništa tuđe uzimati nećemo. To je za nas bitno.
Milošević Slobodan: Da. Ako su, a...
Karadžić Radovan: To je nama bitno i to nam niko ne može...
Milošević Slobodan: Ako su oni dole zaglibili, mi imamo načina... neka “Savacentar”... mada su ovi u Sa.... za “Sava centar” sutra rekli da neće poimenice njih napadati. Ali, ako je zaista potrebno, onda neka ih i napadaju.
Karadžić Radovan: Ne znam ja uopšte za taj “Sava centar”.
Milošević Slobodan: to su c... ovaj, Radoslav Petrović.
Karadžić Radovan: Slušaj, javi se kako smo se, znači, dogovorili, pa ćemo se čuti.
Milošević Slobodan: Malo prije 03,00. Dogovoreno.
Karadžić Radovan: Važi.
Milošević Slobodan: Prijatno.
|
U novembru 2002. godine Tužilaštvo Haškog tribunala je u procesu protiv Slobodana Miloševića na klupu za svedoke izvelo Milana Babića, bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine. Ovog krunskog svedoka u dokazivanju optužnice za ratne zločine počinjene tokom sukoba u Hrvatskoj, Tužilaštvo je iskoristilo da u dokazni materijal uvede 50 snimaka i transkripata telefonskih razgovora “presretnutih” i snimljenih početkom devedesetih godina. Babić u tim razgovorima nije učestvovao, ali je za potrebe Tužilaštva identifikovao glasove i objašnjavao kontekst u kom su razgovori vođeni. U svih pedeset razgovora Babić je prepoznao glas Radovana Karadžića, a u 24 razgovora kao Karadžićevog sagovornika označio je Slobodana Miloševića. Tužilaštvo je odabralo da iz ovog obilja materijala u sudnici emituje ukupno pet razgovora snimljenih 1991. godine u režiji obaveštajnih službi Bosne i Hercegovine. NIN će objaviti integralne transkripte tih razgovora koje je Radovan Karadžić vodio sa Mihaljom Kertesom (24. juna 1991), Slobodanom Miloševićem (1. jula, 8. jula i 26. oktobra 1991) i Gojkom Đogom (12. oktobra 1991), u originalnoj verziji u kojoj ih je na molbu redakcije dostavilo Tužilaštvo Haškog tribunala, uključujući pravopisne i štamparske greške.
|
|
