Kompanija je objavila prošle nedelje gubitak od 44,9 milijarde dolara

      Veliko uzdanje u moć medijskih korporacija sve više postaje nerealno. Kada su se, pre dve godine ujedinili AOL, najveći američki provajder, vlasnik kompanije Netskejp i Tajm Vorner, vlasnik Si-En-Ena, magazina Tajm i dela filmske industrije, mnoge američke medijske kuće pozvale su se na antimonopolski zakon, smatrajući da su njihove pozicije ugrožene ujedinjavanjem ta dva medijska giganta. Gubitak Tajm Vornera iznosi 44,9 milijarde dolara. Sa dugom ogranka AOL od 45,5 milijardi dolara, ukupan gubitak ove kompanije iznosi 98,7 milijardi dolara.
       Prošle fiskalne godine gubitak je iznosio samo četiri milijarde dolara. Vrednost deonica kompanije je istog dana po objavljivanju ovih podataka opala za još deset procenata (9,53 odsto).      
       Ted Tarner (64), osnivač Si-En-Ena, vicepredsednik kompanije najavio je ostavku i penzionisanje. Arhitekt ove kompanije i njen predsednik Stiven Kejis dao je ostavku, još pre nekoliko nedelja. Rukovođenje kompanijom je preuzeo izvršni direktor kompanije Ričard Parsons, koji je odmah po preuzimanju dužnosti rekao novinarima da će kompaniji biti potrebno više od tri godine da se oporavi.
      
       Tarnerovo carstvo      
       Ted Tarner je poznat kao čovek koji je uspeo da ozbiljno televizijsko novinarstvo bez komercijalnih sadržaja pretoči u biznis. Od male radio-stanice Turner Broadcasting kojoj se posvetio, po sopstvenom “priznanju”, sa 14 godina, a pre više od dvadeset godina počeo sa kablovskom televizijom i televizijom koja emituje samo vesti 24 časa dnevno, nastao je Si-En-En.
       Novinari Si-En-Ena su bili jedini novinari u Bagdadu kada je on bombardovan 1991. Bili su svakog trenutka na svakom mestu, činilo se da se čeka sa početkom rata ili nekog sukoba u bilo kom delu sveta dok ne stignu izveštači Si-En-Ena. Izmislio je “novinarskog klovna veka” Larija Kinga, kome su i “okrunjene glave” davale intervju. Jednom rečju obeležio je televizijsko novinarstvo dvadesetog veka, ma kako i ma koliko bio osporavan ili osuđivan.      
       Sredinom devedesetih godina prodao je svoje “čedo” kompaniji Tajm Vorner. A novi vek je dočekao brakom sa AOL-om. Međutim tu već Tarner nije bio srećan. Postao je potpredsednik kompanije, a to je, po njegovom mišljenju, “titula bez portfolija” nešto kao “japanski car”. Osećao se razočaranim, mada mu se mlađi personal divio i gledao u njega kao u boga, jer ga niko nije predložio za predsednika, čak ga nisu videli, kad je najavio povlačenje (penzionisanje) ni kao počasnog predsednika.      
       Kada je AOL Time Njarner jesenas počeo pregovore sa kompanijom “Volt Dizni” o sjedinjavanju Si-En-Ena sa ABC Nenjs Tarner je oštro protestovao i promenivši kancelarije praktično počeo da se seli - u penziju i bukvalno iz Džordžije na Floridu.
       Osetio je da mu je vreme isteklo. Najnoviji berzanski slom svojih “naslednika” osetio je kao lični poraz, koji je samo ubrzao njegov odlazak.
       Ljudi bliski Tarneru izjavljuju novinama da on sada želi da se “posveti” svojim restoranima u kojima se služi meso bizona, svojoj privatnoj filmskoj kompaniji i filantropskom radu (poznat je po brojnim donacijama humanitarnim organizacijama - jedna od njih je milijardu dolara jednoj organizaciji UN).
      
       Mediji, rat i novac      
       Kompanija će potražiti spas prvo u prodaji dela koji se bavio izdavanjem knjiga. Pored džepnih knjiga ovaj deo kompanije je izdavao i poslovne i religiozne knjige. Drugi deo kompanije koji će biti prodat, čine tri sportska tima.
       Kad sve ovo sagledamo, veličinu, snagu i raznovrsnost interesovanja kompanije (novine, televizija, internet, filmovi, izdavaštvo, sport..), jasno je što su svi njenim nastankom bili uznemireni. Postavlja se pitanje zašto je, onda, ovako jaka kompanije pala u dugove?      
       Amerikanci su, za razliku od ostalih zemalja, višak radne snage i kapitala preusmeravali u industriju zabave, dok su razvijena Evropa i Japan patili od nezaposlenosti i još više od latentne zaposlenosti. Poslednjih godina ta industrija je bila motor celokupne privrede a to je, pored ostalog, omogućavalo visok nivo berzanskih špekulacija u kojima su učestvovali berzanski špekulanti ali i direktori velikih firmi. Ono što je Ameriku iznenadilo bio je teroristički napad 11. septembra. Iako je američki “odgovor” bio brz, talibani su poraženi, ali borbe još traju, što faktički znači da je Amerika u ratu.      
       Sprema se još jedan veći rat, napad na Irak. A u svakom ratu prvo strada industrija zabave.
       Poučeni iskustvom iz Vijetnama, Amerikanci su svako učešće u ratu “zatvorili” za medije. Naime, mnogi još tvrde da su američke trupe loše prošle i da su oni morali da se povuku iz Vijetnama zbog otvorenog nastupanja medija. U vreme vijetnamskog rata mediji su ušli u novu fazu, bukvalno su “procvali”, od novina, televizije, izdavačke delatnosti i filma do industrije zabave. Taj polet je umnogome učinio da svet postane “amerikanizovan”, što je promenilo i odnos Amerikanaca prema Evropi. Nekad im je Evropa bila samo san, deo zavisti, a sada su počeli da joj se podsmevaju, čak i da je mrze.
       Međutim sada sve manje imaju šta da “prodaju” i Evropi i ostatku sveta i svojim građanima koji su već suočeni s ratom. Industrija zabave, softverske kompanije (glavni izvor zarade) propadaju.
       Ali nemojmo se zavaravati. Kad prođe kriza oni će prvi skočiti na noge.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ