Nemačka, Francuska i Rusija, uz podršku Kine, pokušavaju da obuzdaju Ameriku, ali sve govori da bi je pre mogli isprovocirati da i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN krene u rat protiv Iraka. Mogu li UN i NATO postati prve žrtve iračke krize

      Dok čemerni stanovnici Bagdada - zaokupljeni svojim jadom - pripremaju skloništa i žure da nabave zalihe vode i hrane za predstojeće crne dane, sa druge strane pretećeg horizonta pomalja se neki novi svet. Na vidiku je, naime, izmenjen raspored snaga među velikim i ostalim silama, izmenjena politička karta Evrope, novi raspored prioriteta u svetskoj politici i potpuno nova hijerarhija zvanično proklamovanih vrednosti u međunarodnim odnosima. Možda taj svet neće biti bolji, ni lepši, pa čak ni pravedniji od postojećeg, manje-više utemeljenog na ishodu velikih ratnih i ideoloških sukoba u prošlom veku. Ali, biće svakako drugačiji. Zato se u zloslutnim ili previše smelim i vizionarski nastrojenim glavama već rađa misao da bi Irak mogao odigrati ulogu Etiopije, zbog koje se svojevremeno raspala Liga naroda i čitav nekadašnji svetski poredak utemeljen na Versajskim mirovnim formulama iz 1919, nemoćan ili nespreman da se blagovremeno suprotstavi agresivnim apetitima Nemačke, Italije i Japana i garantuje mir u svetu...
       Drugim rečima, sada se više niko ozbiljan i ne bavi samo traženjem odgovora na pitanje - hoće li Sadam Husein preživeti još jedan rat, šta će se posle toga dogoditi sa njegovom zemljom i kako bi ishod tog rata mogao uticati na cene nafte na svetskim berzama? - budući da su na videlo već izašle i neke mnogo krupnije dileme. Recimo: hoće li Ujedinjene nacije preživeti američki pohod na Irak, a potom i na neke druge zemlje (Koreju, Iran, itd.) već svrstane u “osovinu zla”? Ili, hoće li se NATO, koji je zahvaljujući Slobodanu Miloševiću još neko vreme nakon rušenja Berlinskog zida uspevao da nađe kakvu-takvu zanimaciju, uskoro zbog Iraka, ili zbog naglašenog američkog povlađivanja ambicijama Turske, potpuno raspasti? I, kako će sutra - u svetlu tih novih podela - izgledati Evropa? Hoće li se, pod uticajem američke politike i Evropa ponovo deliti, možda na neke “stare” i “nove” zemlje, na bespogovorne sledbenike američkog vođstva, na jednoj i sve ostale na drugoj strani? Konačno, da li je sve doskora bilo ko mogao i da pomisli da bi neke bivše komunističke države, poput Poljske ili Bugarske, Amerikancima mogle da postanu draži i vredniji saveznici od Francuske ili Nemačke? Odnosno, da će glavnu osovinu otpora novoj američkoj globalnoj dominaciji jednog dana udruženim snagama činiti Berlin, Pariz i Moskva?
       Odmah po okončanju prošlonedeljne multimedijalne predstave američkog državnog sekretara Kolina Pauela u Savetu bezbednosti UN, sve je postalo očigledno: zemlje koje su se i ranije protivile američkom pohodu na Irak, poput Nemačke, Francuske ili Rusije, oceniće da izneti dokazi o navodnom postojanju sakrivenog zabranjenog oružja u Iraku, ipak, nisu ubedljivi. A one druge, poput Velike Britanije ili nekih bivših sovjetskih satelita na istoku Evrope, koji se sada utrkuju u bespogovornoj podršci američkim ratnim planovima, ne samo što su bile oduševljene ubedljivošću američkih “otkrića” (Džek Strou), koja bi trebalo da posluže kao opravdanje za rat, nego su ratnim naporima svog glavnog saveznika svojski priložile i sopstveni istraživački i obaveštajni doprinos, u vidu nekih - kako će se kasnije ispostaviti - studentskih seminarskih radova pokupljenih sa Interneta...
      
       Bez dokaza
       Nesrećni Iračani su, u očajničkom nastojanju da izbegnu rat, najpre rekli da ništa od onoga što im se pripisuje nije tačno, a potom su ponovo pristali na sve što je od njih traženo: dali su nove podatke o uništavanju starog zabranjenog oružja i dozvolili sve moguće vrste inspekcija. Uključujući i neometano nadletanje i snimanje teritorije svoje zemlje američkim špijunskim avionima U-2.
       Pažljivim posmatračima verovatno nije promaklo da su u samom Iraku proteklih dana utihnuli i povremeni ratoborni ispadi i junačenje, kakva je bila nedavna pretnja o mogućoj masovnoj odmazdi muslimanskih “kamikaza” protiv američkih ciljeva širom sveta ukoliko ova zemlja bude napadnuta. To, istina i dalje radi Bin Laden, ali - po svemu sudeći - na svoju ruku, jer nije dokazano da on ima neposredne veze sa Sadamom Huseinom. Bagdad je, naime, sve napore usredsredio na aktivnu diplomatiju i njegovi izaslanici su se rastrčali na sve strane, hvatajući se za svaku slamku. Irački ministar spoljnih poslova dr Nadži Sabri je u nedelju ponovo bio i u Teheranu, nastojeći da od svog jedinog islamskog suseda koji nije pod neposrednim američkim uticajem i protiv kojeg je Irak nekada sa američkim blagoslovom vodio krvavi rat, ishoduje eventualnu pomoć i podršku. Na drugoj strani, irački ambasador u UN Muhamed Alduri je u brojnim nastupima na američkoj televiziji uporno ponavljao kako ljudi u njegovoj zemlji “gaje prijateljska osećanja prema američkom narodu” i kako je američki predsednik Buš, po svemu sudeći, “pogrešno informisan” o namerama zvaničnog Bagdada... Dok je u samom Bagdadu, neposredno uoči velikog muslimanskog praznika Kurban-bajrama, koji umnogome simbolizuje veze islama i judeo-hrišćanstva (slavi se, zapravo, odluka biblijskog Avrama/Ibrahima da žrtvuje svog sina Isaka/Ismaila) potpredsednik vlade Tarik Aziz, inače hrišćanin, raširenih ruku dočekao mirovnog izaslanika svetog oca Jovana Pavla II, kardinala Rodžera Ečegaraja...
       Ipak, zvanični Vašington je na sve to odgovorio: “suviše malo, suviše kasno”. Sam američki predsednik Džordž Buš je Bagdadu poručio: “Igra je završena!”
       Rat je, znači, gotova stvar. Amerika je, u dogovoru sa Britanijom, rešila da napadne Irak, da iskali svoj bes na Sadamu Huseinu i njegovim podanicima. Ostalo je još samo da se odluči - kako će to učiniti? Uz blagoslav Saveta bezbednosti UN, ili bez njega? I, sa kojim sve saveznicima: onim starim, tradicionalnim, doskorašnjim članicama NATO-a, koji su uz nju tokom više decenija hladnog rata stajali na jednoj strani “gvozdene zavese” u Evropi, sa kojima je poslednji put ruku-pod-ruku bombardovala Srbe na Balkanu, ili sa nekim uglavnom novim prijateljima..? O tome, uostalom, najbolje svedoči činjenica da je u vašingtonskim političkim krugovima već izbrisana svaka razlika između tradicionalih “jastrebova” (ministar odbrane Donald Ramsfeld) i “galebova” (državni sekretar Kolin Pauel) i sada svi duvaju u istu trubu, ponavljajući da - ako bude potrebno - mogu i sami da ratuju. Mogu, kažu, da ratuju i na dva fronta: protiv Iraka i Severne Koreje istovremeno...
       Dobro je, inače, znano da je Pauel, koji u privatnom životu ne važi za osobu naročito blisku predsedniku Bušu, svojevremeno morao najpre da ubedi savetnicu Bele kuće za nacionalnu bezbednost Kondolizu Rajs, da zajedno izvrše pritisak na predsednika da u vezi sa iračkom krizom prvo barem pokuša da se pridržava propisane procedure u Savetu bezbednosti UN. Sada se, međutim, čini da je njegov glavni problem - kako pronaći izgovor za izvlačenje iz lavirinta procedure u Savetu bezbednosti UN, gde se Amerika suočava sa sve više neplaniranih prepreka i - bez obzira na tradicionalna pravna pravila - krenuti u akciju protiv Iraka ?
      
       Mirovni izazov
       Iako je, barem za trenutak, izgledalo da su svi već zauzeli svoje strateške pozicije - ko s Amerikom, ko po strani od njenih ambicija - zvanični Berlin je uoči proteklog vikenda izašao iz dugotrajne diplomatske senke i povukao odlučujući potez, kojim je Ameriku i njene nove saveznike stavio na velika iskušenja. Pošto je prvo pušten probni balon, u vidu nezvanične najave u nedeljniku “Špigl”, Nemci su konačno obelodanili svoj mirovni plan: znatno povećati - ako treba i utrostručiti - broj inspektora za naoružanje u Iraku i u tu zemlju odmah uputiti odgovarajući kontingent “plavih šlemova” koji će garantovati da inspektori mogu na miru da obavljaju svoj posao... Ispostaviće se, naravno, da iza tog plana stoje Šreder, Širak i Putin.
       Lideri Nemačke, Francuske i Rusije su izdali zajedničku deklaraciju u kojoj kažu da “još postoji alternativa ratu”, uz napomenu kako njihovo mišljenje deli “veliki broj” zemalja članica Saveta bezbednosti UN koje žele da se Irak “mirno razoruža”. Logično je pretpostaviti da su, pre svega, imali u vidu Kinu, koja je u međuvremenu i sama zvanično potvrdila da podržava mirovni plan Nemačke, Francuske i Rusije. Znači: Americi je poslato upozorenje da za svoje ratne ambicije, barem dok inspektori na terenu ne otkriju koliko-toliko opipljiv dokaz iračkog kršenja postojećih rezolucija UN, ne može računati na “zeleno svetlo” u Savetu bezbednosti, odnosno na valjano pokriće za legitimitet planirane akcije. Na kraju krajeva, Francuska i Rusija su (kao i Kina) stalne članice Saveta bezbednosti UN, sa pravom veta, a Nemačka je - sticajem okolnosti - ovog meseca predsedavajući u tom telu.
       Amerikanci su, naravno, odmah skočili kao opareni: kakvi “plavi šlemovi”, to je obično zamajavanje! Za njih, naime, tako sročen plan znači samo mogućnost da se Sadam Husein još jednom izvuče i politički preživi sadašnju krizu, a jedina preostala supersila nakon svega doživi poniženje i gubitak kredibiliteta... Među ljutitim američkim reakcijama na ovakav plan svakako najslikovitija bila je karikatura na kojoj trapavi francuski inspektor Kluzo (Piter Selers) traži zabranjeno oružje po Iraku...
       Potom je usledio i novi zaplet u političkom vrhu (Savetu) NATO-a u Briselu. Pošto je Turska - u dogovoru sa Amerikom - zatražila pomoć od svojih evropskih saveznika u modernoj vojnoj opremi (rakete “patriot”, špijunski avioni “avaks” i još ponešto), pozivajući se na član IV Statuta ove odbrambene organizacije, s obrazloženjem da joj je to neophodno za odbranu od eventualnog napada Iraka, Nemačka, Francuska i Belgija su odbile da učestvuju u takvom poduhvatu. Ministar inostranih poslova Belgije Luj Mišel je bez okolišenja rekao: “Obrazloženje predloga za pomoć Turskoj, koje su dali Amerikanci, nije pravo. To verovatno ima neke veze sa moći i sa naftom. Činjenica je, takođe, da je njima uvek potreban neprijatelj, jer još nisu pronašli Bin Ladena, a sada žele da dobiju još jednog. Ima više zemalja, članica NATO-a spremnih da podrže ulazak SAD u rat. Mi nismo među njima.”
       Veliki razlaz se, naravno, više nije mogao prikriti. “Ja sam razočaran”, saopštio je predsednik Buš. “Mislim da je to sramota”, odbrusio je njegov ministar odbrane Donald Ramsfeld. A, general Džems Džons, komandant američkih snaga u Evropi je tim povodom izneo mišljenje da bi Amerikanci ubuduće trebalo značajno da smanje broj svojih vojnika sa ove strane Atlantika (sada oko 100 000) i da razmisle da ih eventualno premeste (iz Nemačke) u neke druge zemlje (možda u Poljsku), gde će biti bolje primljeni...
       “Vašington post” je u ponedeljak objavio autorski tekst Henrija Kisindžera u kojem se govori o “najtežoj krizi u Atlantskoj alijansi od njenog postanka”. - Ukoliko ne dođe do promene režima u Iraku, kredibilitet američke sile u borbi protiv terorizma i u međunarodnim odnosima biće teško, verovatno nepopravljivo narušen. A, ako Sadam Husein ostane na vlasti, UN će doživeti debakl, ocenio je Kisindžer. “Njujork tajms” je u utorak, u sklopu izveštaja o razgovorima Širak-Putin, objavio gledište direktora francuske Fondacije za strateška istraživanja Fransoa Heisburga, koji kaže: “Dobrodošli na kraj Atlantske alijanse.” Ovaj francuski stručnjak ističe da se razlaz Evrope i Amerike očito nije mogao izbeći, napominjući da je to posledica rastuće američke sklonosti da odlučuje na svoju ruku. Inače, od kako je NATO, nakon nestanka “sovjetskog bloka”, izgubio svoj pravi razlog postojanja, došlo je do velikog narušavanja ranijeg balansa: sve evropske zemlje su značajno skresale svoje ranije vojne budžete, dok su Amerikanci nastavili da jačaju svoje borbene potencijale, dodao je Heisburg.
      
       Neobuzdana sila
       Profesor Danijel Nekson, specijalista za evropsku politiku na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu misli slično: “U uslovima kad je Amerika postala toliko dominantna, bilo je razumno očekivati da će ostali pokušati da uspostave nekakva balans i da joj se suprotstave.” Međutim, ima i onih koji već upozoravaju na moguće posledice najnovijih događaja. Recimo, Robert Kagan, autor knjige Amerika i Evropa u novom svetskom poretku, kaže: “Ako Evropljani pokušaju da obuzdaju Ameriku i to im ne pođe za rukom, šta će postići? Možda će samo, za neko vreme, usporiti neke američke poteze. Ali, oni rizikuju da nateraju Ameriku da deluje izvan okvira Ujedinjenih nacija, što je jedini preostali način da se ta sila efikasno obuzda...”
       Kako bilo da bilo, klupko je počelo da se odmotava i kraj još nije na vidiku. Za ponedeljak je zakazan i vanredni samit Evropske unije sa istom temom: iračka kriza i mogućnost da Evropljani nastupe sa jedinstvenim stavom. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana je, valjda u želji da malo umiri javnost i smiri uzavrele strasti, poručio da će jaz među pojedinim članicama NATO biti “premošćen”, mada se još ne zna kada, jer je to proces za koji treba više vremena.
       “Turska može biti spokojna, jer ako bude potrebno ona će biti branjena”, poručio je Solana. Međutim, turski ministar inostranih poslova Jašar Jakis precizira da ovde nije reč samo o odbrani Turske za slučaj rata, nego o nekim drugim, mnogo krupnijim stvarima...
      
       STEVAN NIKŠIĆ