NAZIV: Smetenjakov crtež
AUTOR: Duško Novaković
IZDAVAČ: Otkrovenje, Beograd 2002.

      Da čovek, naročito mlađi, ne poveruje: još nedavno (po književnoistorijskim merilima), domaća kritika je lamentirala nad prozom nespremnom da se uhvati u koštac sa tzv. savremenim temama. U ovom času, takav prigovor ne bi bio opravdan ni kad je o poeziji reč! Smislen razgovor može da se vodi samo o prirodi odnosa spram savremenosti - čak je i termin angažovani pesnik ponovo u upotrebi - o načinima posredovanja rečenih tema. Smetenjakov crtež, deseta pesnička knjiga Duška Novakovića, može u tom smislu da posluži kao podsticajan povod. A i kao uzorit primer.
       Sklopljena iz četiri ciklusa pesama, Novakovićeva zbirka fokusira vreme ovdašnjih društvenih i političkih promena. “Otvara” se demonstracijama, da kažemo prvom etapom tranzicije, pojave za nju vezane će je premrežavati. Biće čitalac uveden u razrešavanje moralne dileme: govorni subjekt, naime, drži da je od “sobnog blejanja na papiru” hrabrije “u pištaljku kad dunem, štektalo kad zavrtim i vilicama/Klapčući razmahnem zrakom”. U stihovima će se susresti sa “odnegovanom lopovskom klasom tranzicije” i sa pokojim mafijaškim tipom. Ni pesnikove strepnje, da li su promene suštinske, neće biti lišen. Isto tako, gotovo do opipljivosti čitalac će osetiti dejstvo NATO bombardovanja. I, s njim u vezi, razloge za osudu “licemernih targetaša”, kao i televizije koja je imenovana kao “krematorijum za sagorevanje stvarnosti”. Završnica zbirke poentira jedno od ključnih pitanja: da li će nam pomagači sa raznih strana, ako ništa drugo, doneti bar “makaze za kidanje tiranije”?
       Novakovićeva nova zbirka je odista sjajno izveden i sugestivan, kritički angažovan dijalog sa savremenošću. Ali, svakako, ne samo sa njenim političkim aspektima. Zahtevi autentičnosti pesničkog doživljaja u nešto bukvalnijem značenju (ne treba zaboraviti, autor je svrstavan među veriste i postveriste) nalagali su koliko-toliko vernu sliku vremena. Novakovićeve pesme, tako, posreduju opštu moralnu, socijalnu i duhovnu klimu, bave se mentalnim sklopom markantnih aktera epohe, govore o tipovima koji je reprezentuju, ili su njene žrtve. Ali, koliko god složen i obuhvatan bio njegov govor o aktuelnom vremenu, Novaković je i “korisnik” jednog u trajanju učvršćenog iskustva istorije i kulture. (To, dabome, nije prvi put ovim povodom uočeno.) On ga u tekstu neprestano konsultuje, ili preispituje. To će reći da su pojave o kojima ide govor egzemplarno ovovremene, ali priključene pojavama već potvrđenog trajanja. Na delu je “priča” o čoveku tranzicije, koliko i o antropološki proniknutom ljudskom biću. Problemi pevanja su od nje nedeljivi.
       Pesma po kojoj je zbirka naslovljena - uzmimo samo jedan, ali ilustrativan primer - lako može da se ubroji u poetičke, mada je o likovnom stvaranju reč. Govorni subjekt, naime, sledi poteze olovke, s početka jednostavne, a onda (usled autorovog kolebanja, koncepcijskih mena i usložavanja) sve komplikovanije. Podjednako, transponovanje različitih motiva, likova i prizora rezultuje grananjem iskaza na psihološkom, socijalnom, umetničkom i kakvom sve ne smeru. Čini se da pojave koje ulaze u njegovo vidno polje pesnik raščlanjava, prepušta se asociranju i digresijama, istovremeno vodi i upliće nekoliko misaonih tokova. Novakovićevi stihovi su, dakako, najvećma razuđeni i uvek slojeviti, ugrađuju se u mozaičke predstave. Ali, prividnoj amorfnosti uprkos, njegov se iskaz sliva u jedinstvenu celinu.
       Pesnička zbirka Smetenjakov crtež svedoči da je put na kome je mogućno prevladati omeđenosti isečka vremena i lokalnog događanja i te kako dobro nađen. Hrabrost da, ne vodeći računa o vremenskoj distanci navodno neophodnoj za poetsku sublimaciju, kroči u sam epicentar razdešenog života, ispoljio je jedan intelektualno sve samosvesniji pesnik. Autor koji se sa stvaralačkim pokrićem oslanja na erudiciju... Da je drugačije, bilo bi isuviše rizično.
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ