Ušteđevinu slavnog pisca, zna se, pojela je inflacija, ali je nepoznato kolika je danas cena autorskih prava na njegovo delo i da li i nju “jedu” izdavači

      Ime Miloša Crnjanskog, danas se, nažalost, koristi kao jedan od simbola opšteg siromaštva koje nas je snašlo. I to preko Zadužbine sa ovim zvučnim imenom.
       Zadužbina Miloša Crnjanskog nastala je 1978. godine, na osnovu testamenta piščeve supruge Vide Crnjanski, koja je, da bi ispunila želju svog supruga (preminulog 30. novembra 1977. godine), za tu namenu zaveštala svu svoju i Miloševu ušteđevinu, koju su činili 1 346 739 dinara tadašnjih, oko osam hiljada maraka, dve hiljade dolara i sedamsto švajcarskih franaka. Sabrano u jednu valutu, bilo je to oko sto pedeset hiljada nemačkih maraka.
       Bio je to početni kapital Zadužbine, osnovane s namerom da trajno čuva uspomenu na Miloša Crnjanskog, uglavnom objavljivanjem njegovih dela, ali i dodeljivanjem nagrada “Miloš Crnjanski” za najbolju prvu knjigu iz svih onih oblasti u kojima se ogledao i sam pisac čije ime ova nagrada nosi (roman, pripovetka, poezija, drama, esej, putopis...), kao i nagradu “Stražilovo” za najbolje studentske (seminarske i magistarske) radove o delu Miloša Crnjanskog.
      
       Osipanje izdavača
       Ovaj fond punio bi se novčanim sredstvima ostvarenim od autorskih prava na piščeva dela. Testamentom je zapoveđeno da se glavnica ne dira, a da se nagrade i drugi izdaci podmiruju od kamata.
       Izgledalo je da će sve biti tako kako je i zamišljeno: od 1981. počela je svake druge godine da se dodeljuje nagrada “Miloš Crnjanski”. Do 1998. dodeljeno je 37 nagrada!
       Ali, s obzirom da su devedeset odsto zaostavštine činila dinarska sredstva ona su, početkom devedesetih, postala nezaobilazna hrana za tada surovo proždrljivu inflaciju, tako da 1994. godine na računu Zadužbine više nije bilo ni petnaest hiljada maraka, što u dinarima, što u devizama, tako da se sa kamatom od tog novca nije moglo gotovo ništa da uradi.
       Ipak, 1993, povodom stogodišnjice piščevog rođenja, Zadužbina je krenula, zajedno sa izdavačkim kućama “Naš dom”, Srpskom književnom zadrugom i BIGZ-om, da objavljuje kritičko izdanje dela Miloša Crnjanskog. Planirano je da se objavi do 20 tomova, a do sada je objavljeno 10. Za dalja objavljivanja Zadužbina nema novca, a i ova dosadašnja izdejstvovana su s teškom mukom (u dva navrata pomoć je davalo Ministarstvo kulture Srbije, u vreme mandata Nade Popović-Perišić, kao i Fond za otvoreno društvo).
       Posle osmog toma, kao izdavači otpali su SKZ i BIGZ, jer su zapali u materijalne nevolje, tako da su kao izdavači Dela ostali samo Zadužbina, u svojstvu izvršnog izdavača, i “Naš dom” iz Lozane.
       - Zadužbina je jedini nosilac, u zemlji i inostranstvu, autorskih prava na sva objavljena i neobjavljena dela Miloša Crnjanskog. Autorska prava Zadužbine u inostranstvu zastupa g. Vladimir Dimitrijević, koji vodi izdavačku kuću “Laž dom” “L’ AGE D’ HOMME” u Lozani, kao i izdavačku kuću i knjižaru “Naš dom” u Beogradu, a inače je član Upravnog i Uređivačkog odbora Zadužbine, kaže Dimitrije Tasić, takođe član Upravnog odbora, koji od pre tri godine vodi sve tekuće poslove Zadužbine.
      
       Bez stalne adrese
       Osim što i sama učestvuje u objavljivanju kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog, Zadužbina je, kako ističe Dimitrije Tasić, u poslednjih pet godina nekima od beogradskih izdavača omogućila štampanje i nekoliko pojedinačnih dela pisca čija autorska prava zastupa. Ali, ni to ne podmiruje bogzna koliko njene izdatke.
       - U poslednjih pet godina, za tih nekoliko pojedinačnih izdanja, Zadužbina je na ime autorskih prava dobila tek nešto više od sto hiljada dinara, ni dve hiljade evra, a da bismo objavili samo jedan tom kritičkog izdanja, bilo kojeg naslova, u tiražu od hiljadu i po primeraka, potrebno nam je deset hiljada evra! - objašnjava Tasić.
       Ali i napominje da svi oni koji vode Zadužbinu, i njen predsednik i članovi Upravnog i Uređivačkog odbora “rade bez ikakve novčane nadoknade, osim kada je u pitanju konkretni autorski rad: priređivanje, autorski tekstovi...”
       Zadužbina nema ni svoju stalnu adresu: najpre je koristila jednu prostoriju u Narodnoj biblioteci Srbije namenjenu za spomen-sobu Miloša Crnjanskog, potom je neko vreme delovala iz advokatske kancelarije Mikijelj-Janković, a pre tri godine Udruženje književnika Srbije ustupilo joj je jednu sobu od 12 kvadrata, bez telefona.
       Tako je to tamo - gde inflacija prođe!
       Nameće se, nekako samo od sebe, pitanje: Ima li osnova da država nadoknadi Zadužbini ono što je inflacija pojela? Ali i izdavači dela Miloša Crnjanskog ne preštampavaju po inflatornoj ceni?!
      
       JOVAN JANjIĆ