Kao što je nekada bila poslednji evropski bedem pred turskom najezdom, Srbija bi danas ponovo trebalo da brani Evropu, ovoga puta od krijumčara heroina i ostalih narkotika. Ako prethodno i sama ne potone u pakao droge

      Premijer Srbije Zoran Đinđić znao je šta priča kada je nedavno najavio “šokantne rezultate” u borbi protiv narko-mafije. Rezultati koje je policija objavila posle prošlonedeljne akcije “Beograd”, sprovedene u Staroj i Novoj Pazovi, Šimanovcima, Vrčinu i samom Beogradu, zaista, šokirala je širu javnost koja nije ni slutila da joj se tu, u komšiluku, nalaze najveće fabrike sintetičkih droga u Evropi. Akcija “Beograd” je, ipak, nešto manje impresionirala one bolje upućene u policijsko-kriminalna zbivanja, te su stoga upozorili da pravi posao tek predstoji. Prokomentarisali su i da je zanimljivo što su se januarsko-februarski uspesi policije u obračunu sa krijumčarima raznih narkotika poklopili sa direktivama iz Evropske unije, ali i sa medijskim razračunavanjem Ljubiše Buhe Čumeta sa svojim nekadašnjim saradnicima Dušanom Spasojevićem i Miloradom Lukovićem Legijom koje je, nekako iznenada potisnuto u drugi plan...
       Operacija “Beograd” trajala je godinu dana i to je, kako je saopštila policija, najveća operacija ikada sprovedena u Srbiji. U njoj je učestvovalo 312 policajaca beogradskog SUP-a, 98 pripadnika Bezbednosno-informativne agencije i njih 30 iz Specijalne antiterorističke jedinice. Pomoć su pružili i Interpol i američka DEA, kao posebno dostignuće navedeno je to što policijska akcija, i pored velikog broja uključenih, nije “procurila”.
       Upravo je DEA našoj policiji i dala informaciju o nabavci sirovina koje bi mogle da budu upotrebljene za proizvodnju sintetičkih droga, potvrdio je u razgovoru za NIN pukovnik Mile Novaković, pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije za opšti kriminal MUP-a Srbije. Srpska policija krenula je, onda, tragom papira i faktura...
       U sinhronizovanoj akciji otkrivene su laboratorije za proizvodnju sintetičkih droga u Vrčinu, Staroj i Novoj Pazovi, kao i skladišta tableta i sirovina za njihovu proizvodnju na više mesta u Beogradu i njegovoj okolini. Vrednost zaplenjene robe procenjuje se na oko deset miliona evra, a tek malo manja je i vrednost otkrivenih “farmaceutskih” mašina. Među tridesetak privedenih, kao glavni igrači u poslu označena su dvojica - lekar Milan Zarubica, vlasnik firme “Lenal farm” i još nekoliko preduzeća ovlašćenih za trgovinu i proizvodnju lekova (zajedno sa svojim ocem Filipom), te navodni poslovni saradnik ove porodične manufakture Ljubiša Lindo zvani Čombe, vlasnik preduzeća “Hemrad”, auto-transportnog preduzeća “Belmag”...
       Njihovo zajedničko preduzeće radilo je punom parom tokom poslednje tri godine i donelo im zaradu koja se procenjuje na pedesetak miliona evra. Bili su povezani, tvrdi policija, sa narko-bosovima u Evropi, na Bliskom i Dalekom istoku - taj deo posla je, kažu dalje u policiji, bio Lindovo zaduženje, baš kao i nabavka sirovina, iz čega se vidi da su Zarubice bile samo neposredni izvođači radova, a da je pravi bos ovog “narko-kartela” neko drugi.
      
       Čombetov lik i delo
       Poenta je, u stvari, upravo u nabavljanju sirovina koje su pristizale iz uvoza, iz Zapadne Evrope, gde je izdavanje izvoznih dozvola, baš zbog moguće zloupotrebe, pod direktnom nadležnošću vlada. Bitno drugačije nije ni kada je reč o izdavanju dozvola za uvoz ovih hemikalija u Srbiju, tako da će biti zanimljivo da se vidi kuda će dalje istraga otići.
       Na stovarištu Ljubiše Linda Čombeta kod glavne autobuske stanice, dodajmo, policija je otkrila 116 kanistera s anhidridom sirćetne kiseline, koja je bila namenjena proizvodnji “sintetike”.
       Čombetov lik i delo, inače, pojavili su se na stranicama štampe posle pucnjave u Birčaninovoj ulici u Beogradu 29. novembra prošle godine, kada su ranjeni biznismen Dejan Caričić Car i prolaznik Nedžad Demiri. Za Lindom je bila raspisana poternica zbog sumnje da je umešan u ovu pucnjavu, ali je on negirao te optužbe tvrdeći da je u tom trenutku sa suprugom bio u Prijedoru. Tek, za ranjavanje Cara i Demirija osumnjičena su dvojica Lindovih telohranitelja, policajaca. Postoje vrlo pouzdane tvrdnje da je Čombe povezan sa zemunskim klanom, međutim, načelnik SUP-a Beograd Milan Obradović odbacio je ove navode rekavši da “ova operacija nema nikakve veze sa nekim drugim ljudima”. “U javnosti se stalno spominju samo dva-tri imena, kao Čume i Spasojević, i tako se vrtimo ukrug. Pokazalo se da ima ljudi koji rade, organizovano i po celom svetu, sa enormnim zaradama, a za koje niko nije čuo”, kazao je Obradović.
       Ljubišu Linda od sadašnjih nevolja sa zakonom brani advokat Nikola Đugumović, koji u nekim drugim procesima zastupa i Spasojevića i Legiju.
       Milan Zarubica pak, bio je u dobrim odnosima makar sa opštinskim vlastima u Staroj Pazovi, koje su mu izdale potrebne dozvole za izgradnju tobožnje fabrike penicilina. Ovaj Zarubica nije u rodbinskim vezama sa onim Zarubicom, Milivojem, koga policija traži zbog učešća u trgovini belim robljem.
       Nikakvo iznenađenje nije što su fabrike “penicilina” počele da niču diljem divljeg istoka Evrope, po zemljama u tranziciji, gde je kontrola kontrolisanih supstanci daleko slabija nego na Zapadu. “Zbog kontrole rada farmaceutskih kuća i prometa sirovina, proizvodnja se prebacuje u zemlje u tranziciji”, kaže policijski pukovnik Mile Novaković. Transport sličica potopljenih u LSD i tabletica ekstazija, dodaje, predstavlja vrlo mali problem, pošto je “‘sintetika’ na granici najteža za otkrivanje”. “U LSD se, jednostavno, umoče dečje sličice, ili razglednice, ili obične novine...”, objašnjava.
      
       Ništa čudno
       A, zarada je ogromna. Marko Nicović, prvi potpredsednik borda direktora Međunarodnog policijskog udruženja za borbu protiv droge, za NIN kaže da ova organizacija - u kojoj sede predstavnici više od 160 zemalja - procenjuje da je tokom prošle godine u trgovini drogom zarađeno hiljadu i petsto milijardi dolara, od čega na “sintetiku” otpada čitavih 25 do 30 posto. Ništa čudno, jer je proizvodnja i jednostavna i jeftina, desetak puta jeftinija od spravljanja prirodnih narkotika. U posao su, tvrdi Nicović, umešane i multinacionalne farmaceutske kompanije, koje kupuju fabrike lekova na tranzicionim područjima i u njima, koristeći iste sirovine, navodno proizvode i obične lekove i sintetičke droge - modus operandi sličan onome duvanskih kompanija, koje se počesto optužuju da su i same umešane u falsifikovanje i šverc sopstvenih proizvoda.
       Svesne opasnosti koja im preti iz Srbije, ovog puta ne njenom voljom, evropske policije i, pogotovo, američka DEA (koja još od 1973. godine ima posebno odeljenje za kontrolisane supstance) odlučile su da intenziviraju saradnju koja “nikada stvarno nije ni prekidana, naročito kada je droga u pitanju”, kako kaže pukovnik Novaković. Nicović očekuje i da će DEA i FBI u narednih godinu - godinu i po dana otvoriti i kancelarije u Beogradu, a u policiji najavljuju i pomoć u tehnici, pogotovo za granične prelaze. Takođe, “vratiće se ponovo i zajedničke policijske kombinacije, kada policije iz Zapadne Evrope ‘navuku’ krijumčare da se primopredaja droge izvrši ovde”, napominje pukovnik Novaković prisećajući se brojnih uspeha iz osamdesetih godina prošlog veka.
       Pošto su devedesete konačno prošle, osamdesete su se vratile i međupolicijska saradnja postala je utoliko nužnija što se odavde u razvijeni deo Evrope sada ubacuju i “sintetika” i heroin. Srbija je, naime, sve do uspostavljanja sankcija bila glavni most, čvorište preko koga je heroin sa Bliskog i Srednjeg istoka, iz Pakistana, Avganistana i Irana, pa kroz Tursku, ulazio u Evropu. Stari put heroina, koji je tokom prošle decenije skrenuo u Bugarsku i Rumuniju, sada se ponovo uspostavlja.
       Uostalom, i najnoviji podaci iz “International Police Revienj” kažu da 80 posto ukupne količine droge i belog roblja koji idu ka Zapadnoj Evropi “tranzitira balkanskim putevima”.
       Heroin ka Evropi kreće iz Istanbula, ide kroz Bugarsku da bi kod Dimitrovgrada, na prelazu Gradina, ušao u Srbiju. Jedan krak, zatim, odlazi ka Nišu, a onda autoputem kroz Beograd i Suboticu ka Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, odakle ide ka Nemačkoj, Holandiji i skandinavskim zemljama. Drugi krak preko Kruševca ili Kraljeva vodi ka Novom Pazaru do Crne Gore ili Bosne, dok treći, preko Kosova, vijuga put Albanije ili Crne Gore sve do Italije.
       Srbija je važna i zato što se baš ovde droga pretovaruje u kamione, kako bi dalje ka Zapadu, na graničnim prelazima, izgledalo da roba i kamion stižu iz Srbije, a ne iz Turske što “automatski pobuđuje sumnju”.
       Za krijumčarenje heroina, priča pukovnik Novaković, koriste se i automobili, i to oni najmanje upadljivi, “gastarbajterski”: stari mercedesi, “kršine” opeli, golfovi, pasati... Heroin se pakuje u pregrađene rezervoare, rezervne gume, sajtne, tapacirunge vrata, a pronalažen je i u pregrađenim kamionskim kutijama za alat, postolju za dizalicu kamiona, u šipci za vuču... “Mogućnosti skrivanja su, praktično, bezbrojne, i heroin je vrlo teško pronaći čak i kad imamo pouzdanu dojavu”, kaže Novaković.
       Marko Nicović napominje i da 95 posto heroina koji ide ka zapadu Evrope prolazi kroz Srbiju i Crnu Goru; mesečno, ukupna količina heroina u tranzitu je oko jedne tone, tako da su sve ovogodišnje zaplene ove droge - a godina je započela izuzetno plodno - tek “kap u moru”.
       Glavni krijumčari droge su Albanci i Novopazarci koji žive u Istanbulu, a imaju dobre veze kod svojih sunarodnika u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, severnoj Italiji, govori Novaković. Spona u Srbiji su domaće kriminalne bande, koje naročitu saradnju imaju sa Albancima s juga Srbije (selo Veliki Trnovac kod Bujanovca postalo je opšte mesto svake heroinske priče). Pukovnik Novaković: “Albansku mafiju gotovo je nemoguće ‘provaliti’, što zbog njihovog specifičnog etičkog kodeksa, što zbog rodbinske povezanosti i nepoznavanja jezika. Narko-mafija otkriva se, najčešće, prisluškivanjem, ali zapadnoevropskim policijama gotovo da ne polazi za rukom da pronađu adekvatne prevodioce. Ako ih i pronađu, dešava se da namerno ne prevode sve ili da ‘otkucavaju’ svojim sunarodnicima da im je policija na tragu.”
      
       Srpski kumovi
       Glavnog organizatora i pokrovitelja trgovine heroinom Marko Nicović, međutim, vidi u “crvenoj”, ruskoj mafiji, čija je “taktika da na lokalnom nivou angažuju lokalne mafijaške grupe. Ubacuju ih u posao preko mešovitih firmi ili predstavništava stranih kompanija”. Tako je, kaže, sa srpskim kumovima, isto i sa albanskim.
       NIN-ov sagovornik napominje i da “policija još nije ni napipala prisustvo ruske mafije”, a pukovnik Novaković i sam kaže da nema indicija o njenom delovanju na ovom prostoru. Nicović, svejedno, ide i korak dalje: “Glavni čovek za jugoistočnu Evropu i Bliski istok sedi u Budimpešti i zove se Sejmon Moglijevič. On kontroliše heroin, pranje novca, trgovinu belim robljem, oružjem, nuklearnim materijalom... Preko njega je išla i prodaja pet ruskih vojnih podmornica južnoameričkim kartelima.”
       Od ovih pet podmornica Amerikanci su otkrili samo jednu, koja je na relaciji Južna Amerika - Španija u samo jednoj turi nosila po 200 tona kokaina.
       Kada je već o kokainu reč, i ove “droge bogatih” sve je više u Srbiji, naravno u visokim krugovima koji sebi mogu da je priušte. “Kokain se koristi među kriminalcima, sportistima, na estradi...”, navodi pukovnik Mile Novaković. Ipak, “belo” koje u Srbiju stiže iz Južne Amerike, dolazi ovde prvenstveno da bi se napravio “presek u putu”, slično kao kada je reč o heroinu. Samo je iz tog razloga u Beograd, na surčinski aerodrom, prošle nedelje sleteo Argentinac Alberto Hugo Rodrigez; u rutinskoj kontroli njegovog ranca i dve manje kožne tašne otkriveno je 2,469 kilograma kokaina.
       Dobar pokazatelj smera kojim idemo biće već i istraga “slučaja Zarubica”, čiji bi logičan sledeći korak trebalo da bude otkrivanje onih koji sede negde u vlasti a dozvolili su Čombetu da uveze sporne hemikalije.
      
       NIKOLA VRZIĆ
      

Šešeljeve optužbe Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj govorio je na prošlonedeljnoj konferenciji za novinare i o “slučaju Zarubica”. Milana Zarubicu Šešelj je označio kao “poznatog masona” koji “sedi u istoj loži” sa nekadašnjim šefom RDB-a Srbije Jovicom Stanišićem i nekadašnjim komandantom “crvenih beretki” Frankom Simatovićem Frenkijem. Ova dvojica, prema Šešeljevoj tvrdnji, stoje iza otkrivenih fabrika sintetičke droge, a taj posao “nisu mogli da obavljaju bez zaštite u vrhu režima”. “Zašto policija ne otkrije ko su glavne gazde?”, upitao je Šešelj, optužujući srpskog premijera Zorana Đinđića da “stvar hoće da zaustavi na Zarubici, umesto da istraži do kraja”.        Jovica Stanišić demantovao je u sredu optužbe koje je na njegov račun uputio Vojislav Šešelj.