NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Deset na Karlu

“Nepoverenje u Haški tribunal stalno je dominantno raspoloženje građana, ali nikad nije imalo tolike razmere.” Konkretno: “62 odsto građana nema nikakvo poverenje u Haški tribunal, a 16 odsto uglavnom nema poverenja”. Ukupno 78 odsto antihaški raspoloženih

      Nikad Ratko Mladić nije imao toliko branilaca u Srbiji. Ni u vreme svog vojevanja. Prošle nedelje su gledaoci državne televizije telefonski glasali da li su za to da general bude isporučen Hagu. Na jedno “za” bilo je deset “protiv”. (Deset ovde nije stilska figura pozajmljena iz poznate pesme). Isti RTS objavio je istraživanje javnog mnjenja po kojem je gotovo polovina građana ove zemlje spremna da po cenu uvođenja sankcija, ne isporuči srpske vojnike koje traži Karla del Ponte.
       Pre petooktobarskih događanja 2000. ovakvo reagovanje jednostavno bi se opisalo kao srpska ksenofobija čiji je nesumnjivi proizvođač “kasapin sa Balkana”. Šta danas da se kaže? Upravo objavljeno istraživanje beogradskog Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje pokazuje da nikad nije bilo manje građana u ovoj zemlji (8 odsto) koji imaju nekakvo poverenje u Tribunal.
       Istraživači zaključuju: “Nepoverenje u Haški tribunal stalno je dominantno raspoloženje građana, ali nikad nije imalo tolike razmere.” Konkretno: “62 odsto građana nema nikakvo poverenje u Haški tribunal, a 16 odsto uglavnom nema poverenja”. Ukupno 78 odsto antihaški raspoloženih! I u ono najgore vreme izolacije i strašnih sankcija neuporedivo se više verovalo u postojanje pravde izvan nacionalnih granica.
       Kako je moguće posle toliko potrošenih dana radio i TV programa i toliko odštampane hartije gde su nesumnjivi izabranici građana, toliki eksperti i dobronamerni savetnici govorili da je bolje da se isporuče ti koje “oni” traže - pa neka tamo lepo na fer i poštenom suđenju dokažu svoju nevinost - da se sud shvata kao kaznena ekspedicija? Odnosno, da je “nepoverenje u Haški tribunal opšte - dominira u svim socijalno-demografskim i profesionalnim grupama i među pripadnicima svih relevantnih stranaka”. Odnosno: “Izuzetak su Muslimani-Bošnjaci i Albanci, među kojima je raširenije poverenje od nepoverenja.” (Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje.) Među Srbima, u Hag veruju očigledno izuzeci koji po starom načelu - potvrđuju pravilo.
       Narod nešto “oseća” za šta zapadni politički pragmatičari neće da pokažu bilo kakvo razumevanje. A suđenje u koje se nema poverenja da će “zadovoljiti pravdu”, odvojiti zlo od dobra, uplašiti buduće potencijalne prekršioce zakona postaje goli “pritisak odozgo” koji se mora trpeti i - ništa više. I tu se kazna doživljava ne kao pravedno plaćanje za greške, nego kao organizovano nasilje.
       Preti opasnost da osuđenici, i kad to nema veze sa onim što je njihov stvarni učinak, postanu nacionalni heroji i legende. Preti opasnost da se ovde ponekad pominjana analogija sa kinjenjem poražene Nemačke posle Prvog svetskog rata pretvori u predstavu o izvesnoj budućnosti. I to bez obzira na to što je svima jasno da se bilo kakvo ponavljanje velike istorije u maloj, perifernoj, slabo uticajnoj Srbiji može odigrati samo kao farsa.
       Pokretači ljudske istorije čovekove su potrebe za pravdom i slobodom, pisao je Frederik Hajek. Okolnosti su učinile da Hag, posle dramatičnog preokreta 5. oktobra 2000. godine, sada postaje glavni pokretač srpskog nepoverenja u dobronamernost sveta prema ovom narodu. Čak i NATO koji nas je surovo bombardovao i razarao zemlju uživa nešto veće poverenje (10 odsto) građana Srbije.
       U osnovi, posle velikog poverenja u svet 5. oktobra 2000, naivnog tumačenja namera međunarodne zajednice, preteranog politikantskog rabljenja velikih narodnih očekivanja - “prema međunarodnim institucijama dominira nepoverenje”. Uglavnom se ne veruje ni OUN-u, ni OEBS-u, ni Partnerstvu za mir. Jedino je Evropska unija nešto što ima kredibilitet kod Srba.
       Nema ničeg dobrog u ovakvoj istini. Jer, ne radi se ovde o zdravoj i promišljenoj sumnji i logičkom razumevanju da niko nama ne može pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Veliko neumereno i podgrevano očekivanje se polako pretvara u duboko razočaranje. U budućnosti to ne može a da ne ostavi ozbiljne posledice na političku preraspodelu snaga i uticaja kao i na rizična društvena kretanja.
       Slaba će uteha biti što ni u svetu stvari ne idu pravim putem i što se ostale bivše socijalističke zemlje,koje su pre nas umarširale u Evropu, u kontekstu iračke krize, nazivaju “novim vazalima” (“Gardijan”) koji su svoju neupitnu lojalnost Sovjetskom Savezu sada istim načinom preneli na jedinu preostalu svetsku supersilu.
       Rešenje nisu ni “demokratske vlade” u Srbiji koje će takav epitet zadovoljavati za spoljne posmatrače ali neće moći da dobiju legitimnost na izborima. Čitava zemlja mora biti “deo sveta”. A, kako kad je Hag uslov za sve?
      
       SLOBODAN RELJIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu