Zajedničko suprotstavljanje Francuske, Nemačke i Rusije američkom ratnom pohodu na Irak pored ostalog otkriva da se Putinova nova strategija sastoji u jačanju partnerstva sa Evropom, ali ne po cenu ozbiljnijeg pogoršanja odnosa sa Amerikom

      Pridruživanje Rusije Francuskoj i Nemačkoj u suprotstavljanju Americi povodom njenih namera da ratom reši krizu u Iraku nagoveštaj je nečega što nije lako odrediti i momentano, sa kratke vremenske distance i bez vremenske potvrde, vrednovati.
       Po nekim euforičnim tumačenjima u francuskoj štampi, na pomolu je nova antanta koja će možda dokazati da je De Golov san o Evropi od Atlantika do Urala ostvariv. Po drugima, ovo je prvi put od kraja hladnog rata da su dve evropske velike sile, koje su uz to američke saveznice, zajedno sa Rusijom napravile neku vrstu ujedinjenog fronta protiv Sjedinjenih Država, što je začetak nove političke geometrije u Evropi. Po trećima, više se radi o kratkoročnoj podudarnosti nacionalnih interesa tri velike evropske sile, nego o rađanju nove strateške konstelacije. Postoje, najzad, i oni koji ocenjuju da je Rusija, posle dužeg perioda popuštanja pod američkim pritiskom i mirenja sa činjenicom da je izgubila status supersile, protrljala oči i najavila svoje aktivnije delovanje na svetskoj sceni.
       Kad je stigao u posetu Francuskoj, predsednik Putin je sticajem okolnosti upao u tuđu svađu. Zbog mogućeg rata u Iraku došlo je do sukoba između Sjedinjenih Država i dela Evropske unije, a raslojeni NATO se našao pred najdubljom - ili bolje reći pred javno najizraženijom krizom od svog nastanka. Ruska diplomatija je odavno imala izgrađen stav o Iraku. U Ujedinjenim nacijama i u kontaktima sa Vašingtonom i čitavim nizom evropskih i azijskih prestonica Rusija se suprotstavljala ratnoj opciji, ali nije izričito pretila vetom u Savetu bezbednosti. U Parizu je Putin taj stav zaoštrio: izjavio je da bi i Rusija, kao Francuska, mogla u Savetu bezbednosti da uloži veto na američku vojnu akciju, “ako bude potrebno”.
       Izjava je različito prezentirana i interpretirana u francuskoj i ruskoj štampi. Francuzi su u ruskoj podršci i spremnosti na veto videli dokaz da Francuska i Nemačka nisu izolovane kao pripadnice “stare Evrope”, kako to tvrdi Vašington, dok ruska štampa piše da su francuski novinari bili “saterali predsednika Putina u ugao” i da su od njega iznudili izjavu o vetu.
       Upitan da li će Rusija uložiti veto poput Francuske, Putin je, prema pisanju ruskih dopisnika, odgovorio da je Rusija to činila u prošlosti, pa da će se tim pravom koristiti ponovo, “ako bude potrebno”. Dodao je da ne smatra neophodnim da se to pitanje “u polemici zaoštrava, jer će se onda teže postići dogovor sa ostalim članicama Saveta bezbednosti koje sada ne dele to mišljenje”, a potom je istakao: “Primenu sile u sadašnjem unipolarnom poretku Rusija smatra apsolutno neprihvatljivom.”
       Dvostruki veto, dakle, nije sasvim izvestan, pa je logičnije pretpostaviti da se čvrstina francusko-nemačko-ruske antiratne koalicije zasniva na sličnim procenama političkog raspoloženja u svetu u pristupu američkom ratnom planu. To je izraženo u konstataciji u zajedničkom saopštenju da se stav ove tri sile “podudara sa stavovima velikog broja zemalja, posebno u Savetu bezbednosti”. (Nemačka, kao nestalna članica, sada predsedava Savetom bezbednosti). Na saopštenje su se nadovezale izjave državnika. “Ništa ne opravdava rat - istakao je predsednik Širak. - Rusija, Nemačka i Francuska su odlučne da učine sve što je moguće za mirno razoružanje Iraka.”
       Očigledno je da saopštenje nije izričito najavilo stvaranje nekog organizovanog antiameričkog ujedinjenog fronta, nego je pre bilo upozorenje Americi da njena ratna opcija može da bude blokirana. Sudeći po malom publicitetu u američkoj štampi i odsustvu značajnijih reagovanja Bele kuće i Stejt dipartmenta, Vašington se nije mnogo uzrujao ni zbog upozorenja ni zbog solidarisanja Rusije sa Francuskom i Nemačkom.
       Naslućuje se da se Putinova nova strategija sastoji u jačanju partnerstva sa Evropom, pa u tom kontekstu i u solidarisanju sa evropskim kritičarima američke globalne politike, ali ne po cenu ozbiljnijeg pogoršanja odnosa sa Amerikom. Putin je uspeo da se približi dvema najvažnijim evropskim silama i da s njima, posle ekonomskog, začne i tešnje političko partnerstvo, a da se ipak previše ne udalji od Amerike, sa kojom već duže vreme postupa u skladu sa oprobanom pragmatičnom izrekom: “Ako nekoga ne možeš da pobediš, pridruži mu se.”
       Rusija je sada podigla sebi rejting u Evropi, a ipak nije - pogotovo ne u Vašingtonu - ostavila utisak da igra na kartu suprotstavljanja Evrope Americi niti da se okoristila tuđom svađom. Okoristila se realnim okolnostima. Ovo je jedan od najpromišljenijih i najuspešnijih poteza koji je predsednik Putin, posle izvesne stagnacije i pometnje u ruskoj spoljnoj politici, napravio na međunarodnom planu u korist očuvanja nacionalnih interesa svoje zemlje.
       Dva dometa su već uočljiva: Francuska i Nemačka su prigušile svoju kritiku načina na koji Moskva rešava problem Čečenije i izgledaju naklonjenije, nego do sada, učlanjenju Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Pretpostavka je da će bolji politički odnosi Rusije sa Francuskom i Nemačkom podsticajno delovati na unapređenje njenih odnosa sa Evropskom unijom u celini.
       Sem toga, samim tim što je poboljšala svoju poziciju u složenoj igri velikih sila Rusija je predočila Americi da se neće, bilo kako da svet izađe iz iračke krize, lako lišiti svojih značajnih ekonomskih interesa u nekom razoružanom Iraku posle Sadama. Ne radi se samo o naplati sedam milijardi dolara koje Irak duguje Rusiji, nego i o obezbeđenju dugoročnog ruskog učešća u proizvodnji i kontroli iračke nafte.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ