U kakvoj su vezi NIN-ova nagrada i poništavanje glasanja za ovogodišnju nagradu “Meša Selimović”

      Direktor i glavni urednik Kompanije “Novosti” Manojlo Vukotić poništio je nedavno glasanje za ovogodišnju Nagradu “Meša Selimović” da bi “zaštitio legitimnost i vrednost nagrade” koji su, kako se može shvatiti, ugrozile neprincipijelne koalicije lako potkupljivih ili nazovikritičara i samoproglašenih književnih genija, “halapljivih” pretendenata na svako a posebno ovo, uprkos svemu, još uvek visoko kotirano književno priznanje. Postojala je, sugeriše Vukotić, opasnost da se za dobitnika izglasa pisac koji je najuspešniji i najbezobzirniji u autolobiranju i pritiscima na pojedine članove žirija.
       Gledajući stvari iz perspektive NIN-ove nagrade, naslućujemo da je to mogao da bude onaj čijem romanu njen žiri nije našao mesta čak ni u najširem izboru od tridesetak knjiga. Pošto ga je tako šutnuo na književnu marginu, uskrativši mu nagradu za koju “odavno zna(m) da je lobistička i mondijalistička”, takav žiri je, hteo-ne hteo, najviše diskreditovao samog sebe. Jer, njegovi članovi, po nesuđenom NIN-ovom laureatu, “jesu profesorski mediokriteti, koji eventualno mogu da ocene znanje studenata, ali nikako književna dela”. Posebno ne pisca, “književnika čija reputacija prevazilazi granice ove zemlje”, kako to dijagnosticira bulevarski dnevnik koji se oseća pozvanim da pokreće polemiku “oko relevantnosti književnih nagrada” a čiji novinari i urednici ne znaju ni kako se zove NIN-ov roman godine, pošto ga naslovljavaju kao “Smrt oca”.
       Izvisivši, dakle, kod jednog tako nekompetentnog žirija, našem piscu nije bilo preostalo ništa drugo nego da se pouzda u “Mešu”, o kojem odlučuje, ni manje ni više, nego stotina “eminentnih” kritičara, među kojima oni s najvećim koeficijentom koruptivnosti najbolje znaju prepoznati “velikane našeg pera i njihova dela”. Samo ih treba malo pritisnuti, nečim potkupiti i slično.
       Metoda se zaista pokazala efikasnom i naš samozvani književni velikan bio je već na domaku nagrade. Ali, kako je nedostajao još koji glas, “obrada” se protegla i na neke na pritiske preosetljive članove žirija koji su se odmah, kao najgore tužibabe, požalili organizatorima. I tako je našem nasrtljivcu izmakao i “Meša”, nagrada u čiju je odbranu, ako ćemo pravo, trebalo ustati još davno, makar onda kada je za pisca Prve proleterske imala priliku da glasa i svastika, koja nema veze sa književnom kritikom.
      
       S. D.