Naslov: “Jagoda u supermarketu”
SCENARIO I REŽIJA: Dušan Milić
ULOGE: Srđan Todorović, Branka Katić, Goran Radaković, Dubravka Mijatović, Danilo Lazović...
PRODUCENT: Emir Kusturica

      Kada se naoružani mladić, koji je zaposeo jedan supermarket, i njegov talac, prodavačica, jedno drugom približe, u tom trenutku, tik pre nego što će se oni poljubiti, mi, gledaoci, rado bismo poželeli da je to ključni momenat filma, ono zbog čega sve to što gledamo upravo i postoji, međutim, u tom trenutku, mi to niti možemo da pomislimo, niti možemo da osetimo, jer nas na to ništa ne navodi, i scenu poljupca, koja sledi, posmatramo ravnodušno. Dovedeni smo u situaciju da ljubavni prizor prihvatamo bez uzbuđenja, nezainteresovano, i to nas frustrira. Ako, naime, prizoru iz filma prisustvujemo ravnodušno, onda smo ravnodušni prema sebi kao gledaocima, naše stvaralačko postojanje je ignorisano, i mi, kao gledaoci, zapravo, ne postojimo.
       Mladić oružjem zaposeda supermarket, kao taoca zadržava prodavačicu, među njima se rađa ljubav. To je siže dostojan ljubavnog filma, komedije ili melodrame - svejedno. “Jagoda u supermarketu”, nažalost, nije ljubavni film, jer, pod balastom pseudomotiva, njegova (sižejna) osnova iščezava.
       Kraljević Marko (to je ime glavnog lica i s obzirom na to, da ne proizvodi željeni komički efekat, to ime ne zaslužuje posebnu pažnju) sveti se jer je u dotičnom supermarketu njegova baka maltretirana (u stvari, po isteku radnog vremena, njoj nije dopušteno da kupuje, te to i nije nikakvo maltretiranje). Reč je o jugo-američkom supermarketu; prema tome i prema onome što osvetnik izgovara, stavljeno nam je do znanja kako je njegova osveta i ideološki zasnovana. Osvetnik je, osim toga, ratnik sa desetogodišnjim iskustvom, pripadnik specijalnih jedinica; dakle, tu je, možda, na delu ratni posttraumatski sindrom. Ali, Marko Kraljević nije istinski ratnik, on je vojni kuvar. Nije nemilosrdan i opasan, niti je ideološki zadrt (sa zadovoljstvom žeđ gasi “koka-kolom”). Iako to nije smetnja da policiju zastrašuje tokom cele noći, vidimo da je on izrazito nespretan. Njegova mentalna kondicija nije na zavidnom nivou, takođe vidimo od samog početka. Šta je, onda, to što je Jagodu (Branka Katić) očaralo kod ovog mladića da se ona u njega zaljubi? Da li je to ideološka bliskost? Ona se divi njegovoj hrabrosti i muževnosti? Ona je “maltretirala” staricu, njegovu baku, i sada je prema njemu nežna zbog osećanja krivice? Najzad joj se ukazala prilika da ostvari svoja uporna nastojanja da privuče nekog muškarca (uvodni deo filma podrobno nam predočava ova njena neuspešna nastojanja, iako smo, u istom delu filma, obavešteni da ona ima zakazan sastanak sa nekim koga naziva dečkom)? Ovom kompleksu pseudomotiva autor dodaje još jedan, pseudopolitički.
       Dok traje opsada supermarketa, čujemo okupljene građane kako skandiraju, pružajući osvetniku podršku. Zašto građani podržavaju jednog anonimnog čoveka koji iz oružja puca u supermarketu, kao taoce drži najpre desetinu žena, i koji se ne bori za izvesna (politička) prava koja su i onim građanima što skandiraju uskraćena? Zato što su protiv američkih supermarketa? Zato što su protiv američke međunarodne politike? Protiv napada na Irak?... Američka spoljna politika svakako da zaslužuje i jedan kritički, politički film (to ne bi bilo ništa novo), no da bi se to ostvarilo, neophodno je, pre svega, napisati adekvatan scenario.
       Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, pažnju treba obratiti na svetlu tačku ovog filma. To je uloga mladog policijskog inspektora koju je ostvario Goran Radaković. Ona nam svedoči o starom pravilu da ozbiljna gluma ne zna za vanredne okolnosti.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ