(Izvodi iz “Dnevnika 1942-2001”, u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića)

      18. III 1993.
       Sutra letim u Pariz na tri dana, ispunjavajući program koji za mene pravi moje emigrantsko opredeljenje. Sve manje pripadam književnosti na čijem sam jeziku pisao, a ipak, pripadam svetu samo kao pisac te književnosti, makar i kao njen otpadnik. Jer me ona, to jest narod za koji se ona piše, nije pustila da pređem u neku drugu, željeniju. No, sećam se Dositeja, koji je takođe izašao van svoje sredine da bi se ostvario, istina mlad, a ne kao ja u starosti. Zatim Milo Dor, koji sebe krsti kosmopolitom, jer je takođe napustio književnost svog jezika, ne postavši ipak austrijski, još manje nemački pisac, jer njegova jedina prava knjiga “Mrtvi na odsustvu”, ne može se odrediti van sredine o kojoj je pisana. Ima čitava jedna kosmopolitska književnost, književnost pisaca koji su promenili jezik a da to nisu morali zbog promene sredine, jer sredina to ne nameće, što dokazuju emigranti koji ostaju pri svom jeziku. Ali zato drugi uzimaju novi: Conrad, Nabokov, Škvorecki, Kundera, Brodski, dok Gombrovicz ako i ne menja jezik, piše u Argentini toliko ličnu prozu - dnevnik - da ta njena osobina može da posluži kao proširenje jezika na ceo svet, dakle kao njegova promena, ipak. U pitanju su ne emigranti po sudbini, već po karakteru, među koje spadam i ja, koji sam umesto mađarskog, prvog naučenog jezika, uzeo da pišem na drugom, srpskom, ali bih se možda bio rešio da pišem na francuskom da su me pustili napolje, kao što sad pišem ako mi naruče tekst ovde.
      
       Pariz, 19. III 1993.
       Kao da su mi se cele noći u glavi nastavljale ideje o ustanovljivanju jedne kosmopolitske grupe literata (kojoj bih razume se i ja pripadao), još i u autobusu koji me je nosio sa aerodroma u hotel zapisivao sam imena višejezičkih pisaca i onih koji su zamenili svoj maternji jezik za drugi, i zamišljao - bacajući ujedno zadivljene poglede na prolećno svetli Pariz - kako ću ustati i govoriti o njima u diskusiji našeg skupa. Ali diskusije nema, nego okrugli sto, za kojim govore već pripremljeni učesnici, neki profesori jezika. Proveo sam se kao Fraulein, koja negoduje: “Opet bez sjaja i jeke!” Ne, ne pripadam ja nikuda, kao ni ona, sem svojim knjigama; kosmopolitizam je samo nadoknada, i ti profesori koji govore o višejezičnosti ili nisu ono što predstavljaju ili ispoljavaju gorčinu svog nepripadanja.
      
       3. II 2000.
       Pročitao sam na dušak knjigu crtica sedamdesetdevetogodišnjeg Maksa Erenrajha-Ostojića, koju on naziva romanom i koja je dobila NIN-ovu nagradu za roman. Ovo je prva literarna, prva umetnička potvrda moga mešanstva, jer ono što sam ja pisao ispadalo je iz mene naslepo, bez podrške svesti o tome u čije ime pišem. E pa, Erenrajh, polujevrejin kao i ja, to pokazuje i na to ukazuje eksplicitno kroz svog junaka koji nije ni na jednoj strani i ne ume ni za jednu stranu ništa da žrtvuje, pa dakle ni uz jednu stranu da se do kraja ostvari. Ta polujevrejska kolebljivost, nejasnoća, nečistoća nazirali su se kroz moje knjige, ali sad one, i te moje kao njihov izraz, imaju, kao usamljena biljka, jedan tvrd, suv, kočić uz koji mogu da se privežu. Nisam više sam.
      
       21. VII 2000.
       Uprkos tome što život vatreno volim, “svet mi nije dom”, pa tako nemam za čim da žalim sad kada se bolest konstatuje ne na Sa. nego na meni, i ne izlečiva nego smrtna. Jednom se smrt mora desiti, s tim sam se, ne baš tako davno, ipak pomirio, pa sad samo treba prihvatiti da je rok stigao.