Budućnost nas čeka, da bi nas rastrgala”, pribeležio je jednom Sioran. I tako je, ta budućnost, o kojoj Aleksandar Tišma, kao ni o prošlosti i sadašnjosti, mnogo iluzija nije imao, stigla i učinila svoje. U 79. godini umro je jedan od najznačajnijih prozaista srpske književnosti. Podjednako uspešan kao romansijer i pripovedač, ali i vrstan esejista, memoarista, putopisac, a na samom početku književne karijere i samosvojan pesnik. Takođe, otpočetka bavljenja literaturom, i prevodilac, kao i jedan od dvojice Matičinih urednika, drugi je bio Boško Petrović, koji su, od pedesetih tu novosadsku kuću profilisanjem edicija učinili jugoslovenski prestižnim izdavačem.
       “Kada se piše dugo, napiše se mnogo”, zapisao je u “Nenapisanoj priči” Aleksandar Tišma, u momentima kada je po sopstvenom izboru prestao da se bavi fikcionalnom književnošću i ponajviše priređivao svoja tri dnevničko-memoarska teksta, da to, kako je govorio, posle njegove smrti ne bi činili drugi onako kako im je volja.
       Čitajući pripovedačke knjige Aleksandra Tišme, od “Krivica” i “Nasilja”, preko “Mrtvog ugla” i “Povratka miru”, te “Škole bezbožništva” i poslednje knjige priča “Oko svoje ose”, doći ćemo do zaključka da su Tišmu pripovedača pre svega zanimale studije karaktera i studije sudbina. Zasnovane na socijalno širokom poznavanju savremenika, od uličnih marginalaca do akademika i od diplomata do zločinaca, priče i pripovetke Aleksandra Tišme teže da budu umetničke, realističke studije i predstave pojedinačnih karaktera i sudbina. Tamni i tragični fon nasilne istorije, ratni ili mirnodopski, osnova je na kojoj je posmatrao i prikazivao svoje antijunake, posebno govoreći o onim momentima kada je trebalo da učine izvestan intimni ili profesionalni izbor, svesni ili nesvesni posledica po svoj dalji život. Takođe, Tišmu su privlačile teme u kojima su put njegovih književnih junaka određivali instinkti ili (naizgledni) slučajevi, duboke strasti ili nesrećan sticaj okolnosti. Pošto je pripovedanje po definiciji govor o prošlosti, Aleksandar Tišma je često, spajajući dva pomenuta obrasca, ispisivao priče kao studije sećanja. Otuda čak četiri njegove knjige, iz konačne, nešto šire shvaćene decenije, tematizuju dnevničke beleške i uspomene. Sem poslednje pripovedačke knjige, u tom krugu su i “Dnevnik 1942-1951”, “Sečaj se večkrat na Vali” i golemi “Dnevnik 1941-2001”, za koji se ispostavlja da je piščeva književna oporuka budućnosti.
       U žanr romana je Tišma ulazio polako i oprezno, zahvaljujući kako svom karakteru, tako i uticaju istorije, Drugom svetskom ratu i poratnoj situaciji u Jugoslaviji. Kao dosledni zagovornik individualizma, Aleksandar Tišma je prva dva romana, “Za crnom devojkom” i “Knjigu o Blamu”, posvetio usamljeničkim potragama za smislom. Treba videti kako su najuticajniji kritičari onog vremena pisali o ovim knjigama, pa naslutiti smisaoni bezdan koji je pisca delio od dominantne duhovne matice konteksta. Tišmino bavljenje običnim svetom, psihologijom individualnih strasti suočilo ga je s optužbama da je zagovornik malograđanske književnosti, što će, ma koliko paradoksalno zvučalo, kao udaljeni eho, dočekati i njegove pozne, provokativno iskrene knjige, od pominjanih dnevničkih tomova do poslednjeg romanesknog gesta, knjige “Koje volimo”. Ali, sada su ti glasovi bili farsični, jer je stasala generacija čitalaca i kritičara čija su poetička očekivanja bila bliska Tišminim (i)moralističkim opsesijama.
       Pravi prelom u odnosu javnosti prema Aleksandru Tišmi doneo je formalno najambiciozniji roman, “Upotreba čoveka”, i NIN-ova nagrada koju je dobio. Od tada je on smatran nezaobilaznim imenom savremene srpske literature. To, međutim, nije pomoglo kritičkoj recepciji “Begunaca”, pa čak ni sjajnog romana “Vere i zavere”, remek-dela u žanru građanskog romana i van okvira srpske književnosti. Kao ni provokativnom romanu “Kapo”, studiji o atipičnom dželatu, čije umetničke vrednosti će postati još jasnije ako ga uporedimo sa “Bezsudbinstvom” aktuelnog nobelovca Imre Kertesa. Rat i sredina veka kao magnet su privlačili Tišminu maštu, a ravnica i nacionalno šaroliki Novi Sad, davali prostor za tkanje njegovih nemilosrdnih, precizno tragičnih priča o neizvesnosti ljudskih sudbina. I “Široka vrata” i već pomenuti poslednji roman, posvećen svetu nekadašnjih novosadskih bordela, govorili su o njima, prstenasto zatvarajući jednu od najvažnijih a za budućnost naše književnosti najpodsticajnijih književnih pustolovina.
       “Moj cilj su bili preciznost, preciznost jezika i preciznost razmišljanja” rekao je Tišma u jednom intervjuu. Ta preciznost krasila je njegovo složeno delo, od prvih do poslednjih knjiga, kao naročiti znak zrelosti iskustva i razumevanja realnog života.
       Aleksandra Tišmu je interesovao stvarni svet, njegovom živom pogledu, tamnih vatrenih očiju, nije promicao apsurdni poredak stvarnosti, jedini mogući poredak, u svetu “iskeženih očnjaka i oštrih kandži”, mučitelja i žrtvi, bezbožnika i poniženih. Nije imao nikakvih iluzija o tome da je pisac nacionalni pregalac, tumač nacionalne istorije i tsl. kojim su neki pisci njegove generacije obremenili ne samo svoje delo nego i naš život i dalji opstanak. Iz Tišmine tamne književne vizije života, moguće je poći dalje u pisanje, istrajavati u vlastitim iluzijama, još malo.
       “Život je i inače besmisao”, napisao je jedared taj mudri skeptik.
      
       VASA PAVKOVIĆ