Opera “Ero s onoga svijeta” koja nije ni srpska ni hrvatska a potpuno je naša, zbog obilja naših muzičkih motiva balkanskog - mediteranskog podneblja, može dostojno da nas predstavi u Evropi

      U operi rediteljski uspesi su retki zbog niza ograničavajućih specifičnosti i sužene slobode dejstva. Uz to, problem su neupotrebljiva ili nedovoljna savršena libreta. Drama dozvoljava dramaturške prepravke, u operi ih ne može biti jer bi to značilo i prepravku muzike. Zato je potrebna izuzetna rediteljska dovitljivost da bi jedno opersko delo postalo “verovatno i moguće” na način dramskog pozorišta, ili na neki sebi svojstven - kaže Savin nakon svog rediteljskog operskog prvenca “Ero s onoga svijeta” na sceni SNP u Novom Sadu.
       Za svojih 48 godina života Savin je režirao oko 60 dramskih predstava diljem Jugoslavije (prošle i pretprošle), predaje režiju na FDU u Beogradu i Cetinju (kao gost), a dobio je sve značajnije stručne nagrade i priznanja (pet najprestižnijih samo na Sterijinom pozorju)... Kuriozitet je da se jedan superuspešan dramski reditelj opredelio da režira klasičnu komičnu operu, ali je činjenica da je to uradio sjajno, uostalom onako kako to on jedino i zna.
      
       Za početak, jedno nužno pitanje: Otkud to da vi režirate operu, ko vas je na to nagovorio, kako i zbog čega ste pristali?
       - Nema značajnog reditelja koji se nije oprobao u radu na muzičkoj formi (opera, mjuzikl, opereta), kao što u bogatijim kinematografijama pozorišni reditelji često prenose svoje režije na filmsku traku. Pored rediteljskog zanata, za režiju opere potrebno je imati sluha, muzičkog obrazovanja i ljubavi prema operi. Ja imam od svega navedenog pomalo, i tako sam se našao na režiji opere. Naša sredina ne obiluje dobrim operskim režijama. U više navrata pozivali su me na saradnju direktori opere u Beogradu i Novom Sadu znajući za moju sklonost. Presudio je naslov “Ero s onoga svijeta”.
      
       Ako je dramska režija dramatizacija već napisane drame, šta je režija opere - uopšte vaše poimanje režije sa akcentom na specifičnosti i vaš senzibilitet u režijama dramskog i operskog dela?
       - Zaista je teško uopšteno govoriti o razlikama u režiji drame i opere. Zato što u dramskoj literaturi postoje dela koja imaju određenu literarnu vrednost ali su gotovo nemoguća za scensku realizaciju. Neki romani primereniji su sceni od mnogih dramskih komada (romani Dostojevskog ili Dikensa). Za operu bi se moglo reći da veći deo uopšte nije podoban za suvislo scensko izvođenje. Ta dela tek čekaju rediteljske talente. Za sada to su kostimirani koncerti u više-manje skupim dekorima. U tome je osnovna razlika: dramsko pozorište je rediteljska umetnost pre svega i njome definišemo savremeni teatar. U operi rediteljski uspesi su retki zbog niza ograničavajućih specifičnosti i sužene slobode dejstva. Uz to, problem su neupotrebljiva ili nedovoljno savršena libreta. Drama dozvoljava dramaturške prepravke, u operi ih ne može biti jer bi to značilo i prepravku muzike.
       Zato je potrebna izuzetna rediteljska dovitljivost da bi jedno opersko delo postalo “verovatno i moguće” na način dramskog pozorišta, ili na neki sebi svojstven način.
      
       Ulazeći u ovaj posao - šta su bili vaši (pred)uslovi SNP, šta ambicija a šta - sada na kraju svega - ostvaren cilj i stečeno iskustvo?
       - Preduslova nije bilo. Ambicije su naravno bile velike, a rezultat - zadovoljavajući. Nešto je očigledno urađeno, mnogo ili malo neka presuđuju drugi. Manje od željenog, više od očekivanog - tako se osećam posle premijere. Iskustvo ovog posla svodi se na jedno: bolja muzička priprema, i više režijskih proba... To verovatno neprestano ponavljaju operski reditelji širom sveta i bez uskakanja alternacija za jednu ili dve probe. To su stresovi koji obesmišljavaju radni proces i oduzimaju neophodnu radost poslu.
      
       Slažete li se sa, u poslednje vreme, često isticanim mišljenjem da opera ako nije novost, ona ne samo da stagnira nego i zastareva?
       - Apsolutno se ne slažem s tom konstatacijom. Opera je preživela svoje krize i vratiće se uskoro u pozorište na velika vrata. Budućnost pripada operi. Sedamdesetih godina prošlog veka kada je dramsko pozorište rušilo okoštale forme i pronalazilo nove puteve do publike, opera kao da nije postojala.
       Preživljavala je u kulturnom getu, za mali broj gledalaca. Osamdesetih - eksperiment u pozorištu oživljava pokret, ples, balet. Svetske festivale je preplavio tzv. neverbalni teatar i doneo mnogo neumetničkog ekstremizma u pozorište, oterao mnogo ljubitelja klasičnog teatra. Na sreću, “avangarda” se brzo zamara i pretvara u provincijske, prepisivačke stereotipe.
       Trendovi u evropskom pozorištu brzo prolaze, ali se po periferiji dugo zadržavaju, pod znakom “originalnosti i genijalnosti”.
       Devedesetih opera uz pomoć velikih tenora prodire na televiziju a ubrzo i na stadione. Operski festivali doprinose popularizaciji opere i zapošljavaju najbolje evropske reditelje. Mislim da je Evropa sa idejom ujedinjenja, u operi pronašla svoj zajednički kulturni imenitelj. Mi bismo mogli sa operom pronaći svoje mesto u Evropi - naravno, ako nadležna ministarstva budu adekvatno stimulisala takve napore. Dakle, opera ne zastareva i ne stagnira već zauzima dominantno mesto na kulturnoj pozornici Evrope.
      
       U operi je dirigent oduvek imao apsolutnu, ne samo horsku nego i scensku vlast. Kako ste vi - koji ste navikli na vlastiti apsolutizam u dramskim režijama - funkcionisali režirajući operu gde je dirigent bio staromodni a sjajni Slovenac Boris Švara?
       - U pozorištu nema apsolutne vlasti i ne može je biti jer je pozorište kolektivna umetnost. Postoji samo podela uloga. U toj podeli neko je akter neko je reditelj, neko upravnik a neko dirigent itd. Ali ako se ta podela ne dokaže u praksi, mora brzo da se menja ili pozorište propada. Onaj ko sastavi dobar tim, taj pobeđuje. Reditelj predlaže delo, i izlaže koncepciju predstave, a autorski tim ga prati. Ja sam uvek težio najboljem mogućem sastavu autorskog tima. Ne razumem reditelje koji svojataju tuđe napore. Ja sam ponosan na svoje saradnike, njihove visoke domete smatram pomalo i svojom zaslugom. U “Eru” se odmah primećuje izuzetan domet scenografije M. Tabačkog i kostima M. Mauric. Dirigent ima svoju muzičku koncepciju i predstava nastaje na razmeni ideja, na sluhu i poštovanju za tuđi rad. Sa dirigentom B. Švarom se ništa nisam dogovarao ali izgleda da smo se dobro razumeli jer smo posle zajedničkog dvomesečnog rada izveli uspešnu premijeru.
      
       Kao profesor režije na FDU studentima predajete da je uloga hora u pozorišnim predstavama da bude komentator zbivanja. U ovoj predstavi ste ga stavili u ulogu aktera zbivanja. Da li je to lični eksperiment ili avangardni trend - jer činjenica je da to odlično funkcioniše?
       - U antičkom teatru hor je imao izuzetno važnu ulogu - pratio je, komentarisao, presuđivao i vrednovao događaje - radnju. Hor je narod, i on publici nameće svoj stav. Antički hor je teško rešiv zadatak u današnjem disperzivnom svetu. Iako je nastala na ideji obnove antičkog pozorišta, opera je donela savremeniju koncepciju hora. To je hor kao masa koja često staje na stranu ludila i zla da bi u trenutku gubljenja moći tom zlu okrenula leđa. To je elizabetanska, šekspirovska koncepcija hora koja otvara novu epohu u istoriji pozorišta. Kada kažem šekspirovski, ja mislim da je savremeni - makijavelistički odnos prema masi. Pokušao sam od hora da napravim dramsko lice. Hor ima svoj ukus, pamet i volju. Dejstvuje u akciji i na taj način zbivanje postaje zanimljivo i dinamično. Reditelj koji reši i postavi hor - rešio je operu.
      
       Mnogo se govori i piše o savremenom pozorištu. Imate li vi svoju odrednicu za to pozorište - treba li ono da postavlja pitanja, igra odgovore ili nešto drugo - šta? Ovo vas pitamo zbog vaše nedavne izjave da “nam je pozorište u ozbiljnoj krizi jer je postalo zabavljačko, da se igra za osmeh i aplauz na otvorenoj sceni”, ali i zbog u našem listu nedavno prenete izjave Biljane Srbljanović da su upravo zabavljačko i komercijalno osnovni savremeni trendovi pozorišta u SAD. Dakle - možemo li mi i treba li u ovoj krizi da istrajavamo samo na umetničkom, a ne i komercijalnom i zabavnom?
       - Sigurno je da se ništa epohalno trenutno ne događa u svetskom pozorištu. Poteklih decenija bilo je mnogo eksperimenata na planu forme i pozorišnog izraza i zamorili smo se od besomumučnog eksperimentisanja.
       Filozofski gledano, zaokružene estetike u pozorištu nema još od Brehta, Beketa i Sartra. Naravno da pozorište treba da postavlja pitanja i daje kakve-takve odgovore shodno svojoj sposobnosti da tumači svet. Čini mi se da su ljudi danas više nego ikad, zbunjeni i željni da čuju odgovore na osnovna pitanja: ko smo? odakle smo, kuda idemo? šta znači ovaj naš kratkotrajni boravak na svetu? Savremeno pozorište kao da je diglo ruke od sopstvene namene. Okupirano je zabavljanjem publike, tj. profitom kao svrhom i smislom svog postojanja. Sve je u funkciji zarade, a vrednost je određena tržištem.
       To je zloupotreba pozorišta od strane profiterske vlasti koja nema smisla za umetnost niti razume svrhu pozorišta. Uskoro će u foajeima otvoriti kockarnice, a u bifeima restorane brze hrane. Tako ćemo i mi po uzoru na Brodvej ili Njest End, ali na naš palanački način. Možda bi opera mogla biti željeni model savremenog pozorišta: zbog svoje sklonosti stilizaciji, zbog poetičnosti i svakovrsne umetničke ekskluzivnosti. Vi u svom pitanju suprotstavljate umetničko komercijalnom i zabavnom. Ja se ne slažem s tom podelom. Najbolje predstave dokazuju da umetničko i zabavno nisu suprotstavljeni. Često na sceni postaju sinonimi. Komercijalizacija je nešto drugo. Ona uvek srozava umetničku vrednost i pokušava uvesti pozorište u industriju zabave. Sa filmom je to već učinjeno.
       Film je postao deo te industrije i definitivno umro. Nije istina da je evropski film alternativa. On je takođe isključivo zabava ali na neamerički način. Naša palanka je u tranziciji. Kod nas su pojmovi profita, tržišta i privatizacije u velikoj modi. Kao prateća nužnost društvenih promena. Ono što pouzdano znamo, poučeni svetskim iskustvom, jeste da te promene u pozorištu i umetnosti nigde nisu donele ništa vredno ni dobro.
      
       Po uspesima koje ste do sada postigli na Sterijinom pozorju vi ste mu živa legenda. A kako se govori o potrebi njegovog reformisanja, da li vas je na tu temu neko nešto pitao, a ako nije - kako biste ga vi reformisali?
       - Kada slušam o nezadovoljstvu naših pozorišnih ljudi Sterijinim pozorjem, onda pokušavam da zamislim - šta li tek misle o festivalima u Užicu, Jagodini, Požarevcu i sl. Pomislio bih da tamo i ne idu. Ali idu, igraju, pišu, dele nagrade “da se sve praši” i svi se slažu da jedino Sterijino pozorje treba ako ne ukinuti, ono bar reformisati.
       Sterijino pozorje kakvo je da je, najbolji je, takoreći jedini, naš festival od značaja. Od svih pozorišnih festivala u Srbiji i Crnoj Gori, Sterijina nagrada još uvek nešto vredi. Naravno da ovaj festival može i mora biti još bolji.
       “Pozorje mladih” gde se prikazuju najbolji studentski radovi izuzetno je važno za kontinuitet pozorišne umetnosti, kao i prikazivanje najboljih produkcija susednih, na primer balkanskih zemalja. To bi omogućilo proveru vrednosti onog što radimo i nagrađujemo, umesto zatvaranja u regionalna geta, gde se automatski srozavaju kriterijumi.
      
       Šta još smatrata bitnim za rad na ovoj predstavi?
       - Što se tiče rada na predstavi “Ero s onoga svijeta” želim da kažem da ova opera koja nije ni srpska ni hrvatska a potpuno je naša, zbog obilja naših muzičkih motiva balkanskog - mediteranskog podneblja, može dostojno da nas predstavi u Evropi. Pored “Prodane neveste” to je najbolja slavenska komična opera, izvođena i na evropskim jezicima. “Ero s onoga svijeta” je mudra, bezbrižna i neobuzdana priča o tome kako ljubav mora biti lukava da bi opstala i okrutna da bi trijumfovala. U tami naše svakodnevice koja potvrđuje tačnost svih preteranih prognoza i naučnofantastičnih vizija, ova gotovo socrealistička opera u obilju naših pozorišnih avangardizama deluje istinski dekadentno. Ima još takvih dela u našoj baštini i treba ih izvesti na svetla pozornice.
      
       DRAGAN PEJIĆ