Kič-serija i Hamlet govore o istoj dilemi, samo što Šekspir traži malo više naprezanja

      Južnoameričke serije su i dalje najgledanije strane serije kod nas, pokazuje najnovije istraživanje AGB Strategic Research Serbia. Iako je, čini se, latino-euforija prošla, istraživanja pokazuju da su latinoameričke serije gledane bar kao i ranije, samo su sada lepo raspoređene na više kanala, kaže Darko Broćić, direktor AGB-a: “Koliko su popularne, pokazuje, na primer, i podatak da je brazilska serija Zabranjena ljubav koja se emituje svakog radnog dana od šest po podne na BK, gledanija od Telefakta 4 koji ide posle nje. A dobro je poznato šta gledanost informativnog programa znači jednoj televiziji.”
       U vrhu popularnosti, ove serije su u svim bivšim komunističkim zemljama.Tako je u Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj. U zemljama zapadne Evrope, na ceni je domaća, izuzetno jaka produkcija i tu južnoameričke sapunice nemaju šta da traže.
      
       Počelo sa Isaurom
       Da li će ti TV ljubići zauvek ostati ovde? Da li će ih i dalje gledati samo domaćice i penzionerke? Hoće li nam deca zaglupeti od njih? Ko je kriv što ih toliko ima na našim programima, i posle petog oktobra?
       Svemu je kriva politika, piše Bogdan Tirnanić: “Ako nam je politika već takva, bez većih promena u odnosu na prethodni režim, onda to, na jedan poseban način, osnažuje poverenje stanovništva u dramaturšku kilavost srceparatelnih priča.”
       Robert Nemeček, urednik filmskog i serijskog programa TV Pink, za NIN, pak, kaže da je “uspeh latinoameričkih serija kod nas vezan za staru populaciju. Prosek građanstva starijeg od 55, 60 godina, veći je kod nas nego u drugim zemljama. Milošević je upravo te ljude koristio kao sigurnu glasačku mašinu. Pre nekoliko godina sam rekao da moramo da sačekamo da ta generacija najstarijih počne da odumire i onda će i popularnost hispanoprodukcije prirodno opasti. Ispočetka, južnoameričke serije su najviše gledale manjine, Romi su nosili postere, majice, bedževe... Rosa Salvahe i Kasandra su se najviše gledale u siromašnim, ruralnim sredinama, u centralnoj Srbiji. U centru Beograda gledale su ih bakice koje žive same u 150 kvadratnih metara. I, naravno, to je bio patent RTS-a. Sve je počelo sa Robinjom Isaurom.”
       Ljiljana Rupić, urednica stranog serijskog programa na RTS-u, ne poriče da je trend latino-devedesetih nastavljen i poslednjih godina, ali sada su to najkvalitetnije serije ovog tipa: “Najmanji je problem tih 45, 50 minuta latinoameričkog programa, ako ostala 23 sata imaju čime da se ispune. Za Novu godinu samo, imali smo serije britanske, američke, ruske, austrijske, italijanske... a u planu su nam češke, nemačke, australijske serije...”Ali, najgledanija na RTS-u, pored Dnevnika 2 i Slagalice, jeste brazilska serija Sve za ljubav.
       Nemeček veruje da su TV novele prošle dobro kod nas i zato što u Venecueli, Brazilu, Meksiku, Peruu, život podseća na naš pod Miloševićem.
       A, valjda i posle Miloševića.
       Tamo, u Meksiku, scenarija za TV novele pišu i ozbiljni pisci. Od književnosti teško da bi mogli da žive. Enrike Serna je istaknuti meksički pisac srednje generacije, koji preko dana sastavlja sapunske opere za TV Asteka (i kod nas poznatu sa špica omiljenih serija), a noću piše svoju “istančanu prozu sa istorijskim kontekstom”. Mnogi ljudi i ne znaju da gospodin Serna to radi. A publika mu se, na sreću, i ne prepliće. Oni koji čitaju njegove romane, ne gledaju njegove serije, i obrnuto.
      
       Globova ružičasta politika
       U Meksiku, u kojem su drastične socijalne razlike, nije neuobičajeno da u siromašnoj porodici koja školuje muško i žensko dete, dečak bude žrtvovan i sa petnaest počne da radi, a devojčica ode na studije. Ako završi studije medicine, na primer, postoji mogućnost da se uda za nekog doktora iz bogate porodice i tako pređe u bolju klasu, što će biti spas za celu njenu porodicu. Meksički TV ljubići tako, nimalo nisu nestvarni već su jasan model života.
       Novinar Vesna Prlja, pomoćnik direktora RTV Politika, bila je između 1987. i 1991. Tanjugov dopisnik iz Brazila. Ona kaže: “Treba se ozbiljno zamisliti nad hispanizacijom, brazilizacijom, meksikanizacijom u našoj zemlji. Ogroman je jaz koji postoji u zemljama Latinske Amerike, između pet odsto prebogatih i onih 95 odsto siromašnih. A suština problema njihovih serija je kako iz tih 95 odsto uskočiti u onih pet. Sasvim je logično što su te serije ovde postale popularne.
       Samba, karneval, fudbal i serije, čine život u Brazilu, jedinu zabavu za siromašne. Oni žive u favelama, siromašnim četvrtima koje drže narko-dileri i nemaju ništa osim televizora. Glumci TV novela iako nisu veliki umetnici, prave su zvezde, i uloga im je da propagiraju jednakost, da ulivaju veru ljudima da će sve u Brazilu biti drugačije. Angažovani su kao levičari, humanisti.”
       Gospođa Prlja se u Latinskoj Americi uverila u moć televizije. Najmoćnija brazilska medijska kuća u Latinskoj Americi je Rede Globo, koja ima najjaču produkcijsku mrežu, časopis i dnevne novine.
       Globo, inače, zarađuje ogroman novac proizvodeći te serije. Posle ga ulaže u predsedničke kampanje i učvršćuje svoj politički uticaj.
       “Globo je stvorio Fernanda Kolara, bogataško dete od kojeg je napravio predsednika, predstavljajući ga kao lovca na maharadže, profitere i korupcionaše. Posle dve godine Kolar je uhvaćen u najvećoj korupcionaškoj aferi i morao je da podnese ostavku.”
      
       Emotivni obrasci
       Soledad je na Pinku, svaki dan od pet po podne, Zabranjena ljubav na BK od šest, Sve za ljubav na Prvom RTS-a od pola sedam, na Trećem kanalu je Kafa s mirisom žene, od osam uveče, a na Košavi ima tri, od šest, sedam i deset uveče, nazive njihove ko zna - zna... Reprize su u prepodnevnim i ranim popodnevnim časovima. Rečju, ima ih tokom celog dana, za sve radnike i neradnike.
       “Znam savršeno dobro da je to šund, loša gluma, još gora režija, da to ni prošlo nije pored umetnosti”, kaže Ljubica Momčilović, profesor u penziji iz Beograda. “Ali, u zemlji u kojoj čekate u redu za penziju, jer su ubili poštara, u kojoj beda i kriminal napreduju svakodnevno kao u tim južnoameričkim zemljama, u kojoj je udaja za kriminalca san svake devojčice, spusti vam se kriterijum. Ali, imam isuviše godina, pročitanih knjiga, putovanja, da bi mi te latinoameričke serije oštetile duh. Za decu se plašim.”
       Emotivni obrasci, koji se obrću u tim serijama, večni su koliko i ljudi. I uvek će biti popularni. Bajka o Uspavanoj lepotici, Snežani... Dolazi princ i vodi je u lepu budućnost. Te serije recikliraju emotivne večne obrasce, ali recikliraju i stereotipije u odnosima među polovima, kaže za NIN profesor dr Žarko Korać, psiholog i potpredsednik republičke vlade.
       On dodaje: “Problem s tim serijama nije psihološka ravan nego umetnička. Kao psiholog, potpuno razumem ljude koji ih gledaju. Kič-serija i ‘Hamlet’ govore o istoj dilemi, samo što Šekspir traži malo više naprezanja. Za umetnost je potreban napor, a kič se lako konzumira, zavodljiv je.”
       Milica Štetin (30), glumica beogradskog Plato kafe teatra i vlasnica frizerskog salona na Dorćolu, u Beogradu, gleda latinoameričke serije i uvek ih je gledala: “Ceo dan provodim u salonu, uveče imam predstavu, u pauzi gledam te serije. Opuštaju me. Tih 40 minuta mozak mi ne radi uopšte. Gledam i Seks i grad, Prijatelje, obožavam Oliverov tvist.”
       Kao glumicu (diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu), Milicu Štetin vesele “simpatični likovi”, zabavlja je i to što “ne znaju da glume”, a sviđa joj se i jezik: “Lako se uči, melodičan je.”
      
       Nije nam lako
       Televizija može da ima izvesnu psihološku ulogu u nesređenim društvenim sistemima. Doktor Petar Opalić, profesor socijalne patologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i psihoterapeut, kaže: “Može se reći da te serije imaju umirujuću funkciju. To može da bude neka vrsta mentalne higijene. Zanimljivo je da svaki član porodice ima svoju seriju. Svako gleda onu seriju koja bi mogla, eventualno da reši neki njegov problem. Baš kao što umetnička dela mogu da reše neke psihičke dileme.”
       Međutim, dr Opalić primećuje da ove serije mogu da izazovu vaspitni problem, jer ih gledaju mnoga deca, adolescenti. “One formiraju dečiji ukus i to je štetno. Svađe, histerisanja, plač, nesređeni porodični odnosi tipični su za te serije, a to je vrlo nizak nivo kulture komunikacije. A deca ih lako usvajaju. I vrlo brzo primenjuju.”
       Kao psihoterapeut, profesor Opalić nema ništa protiv tih serija: “Bolje i to nego svađe, bensedini... Duhu će one svakako štetiti jer su umetnički bezvredne, duši mogu da pomognu, telo, ako ništa drugo - odmaraju.”
       Profesor Korać se ipak slaže da su te serije bile opijum devedesetih: “Stvarnost nam ni sad nije laka, samo nema ratova i straha. Prosečni puk to gleda, a proći će mnogo stotina godina dok svi ne budu mogli da sa strahovitim interesovanjem odgovore na pitanje: Zašto je kralj Lir bio nepravedan prema Kordeliji, ćerki koju je najviše voleo?”
      
       ZORA LATINOVIĆ
      

Zamena za život Pre pet-šest godina, latinoameričke serije bile su samo jedan od mnogih TV žanrova. Danas situacija jeste drugačija, jer je mnogo gora. To je sada dominantan žanr, koji se nije zadržao na vernim obožavateljkama domaćicama i penzionerkama, već je prisutan u svim životnim sferama. Svi kanali od jutra do večeri su preplavljeni hispano produkcijom. Sada ima mnogo više tih serija i svaka ima svoju ciljnu grupu. Postale su deo programa i ne ističu se kao ekstremi. U tkivu su svake TV šeme. Više nivelišu sam program nego što odstupaju od njega.        Skoro sam sa studentima imala radionice na temu sapunskih opera. Zanimljivo je da ljudi koji ne gledaju TV, u toj meri poznaju karakteristične obrasce i stereotipije vezane za sapunske opere da mogu bez problema da napišu sinopsise za njih.        Mediji, dakle, konstruišu socijalnu realnost i dospevaju do onih koji ih čak i ne gledaju. Te stereotipije se prenose, iz druge, treće, pete ruke. Televizija je odavno učinila da sapunice zamene naš život.               Dr DIVNA VUKSANOVIĆ,        teoretiČar medija

      

Emocionalna pirotehnika Popularnost tih serija je u sprezi s brutalnošću svakodnevnog života, u kome za emocije nema mjesta, tako da ta praznina usisava, sa velikim apetitom, sve oblike “emocionalne pirotehnike”.        Primitivizacija medija je neophodna svakom društvenom sistemu koji je baziran na nelogičnostima. Borba protiv logike i dobrog ukusa je najvažniji zadatak medija u takvim društvima.        Televizija, nažalost, još uvijek ima ogromnu hipnotičku moć. Na još veću žalost, TV kuće su izložene brutalnom tržištu, i kao posljedicu imamo permanentno prilagođavanje programa prosječnom gledaocu. Mene prosječni stanovnik nikada nije zanimao.        Rumba King nikada neće prilagođavati nivo emisije glupljima od sebe. Rumba King ima vjeru da je onih pametnijih sasvim dovoljno. Gledaoci “Total kontakta” su oni koji do sada nisu imali razlog da uključuju televizor.        Međutim, jedan relativno novi medij, na sreću, pruža sasvim novi kvalitet, koji će, nadam se, poslati televiziju iz dnevne sobe u podrum. To je Internet, jedini izum koji se piše velikim slovom.               RUMBA KING,        voditelj “Total kontakta” na BK TV

      

Esmeralda uz večeru Moja ćerka kojoj je sada 11 godina, pre nekoliko godina počela je da gleda Esmeraldu, uz večeru. Nismo joj branili, ali joj nismo dopustili da se bez distance uživljava u sve to: “E, pa vidi kako je to smešno, baš je bez veze...” Na naša zadirkivanja, odgovarala je da joj je zanimljiv zaplet. I sasvim je prirodno to napustila, posle jedne sezone. Sad kaže kako je te serije “guše”. Ali, imala je nas da je usmerimo. Mnoga deca rastu uz roditelje kojima život staje s početkom nove epizode. I deca postaju zavisnici.        Domaće serije su svakako bolje od latinoameričkih. Tu su ipak vrsni glumci. Prvenstveno mislim na Bolji život. Ali, Srećne ljude sam imala prilike da odgledam deset minuta. Ta količina primitivizma u odnosima, komunikacija na nivou svađe, vriske, to me apsolutno ne privlači... Moja alternativa je bioskop.               OLIVERA JEŽINA,        glumica i TV autor