NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rasipanje miliona

Pančevačka Azotara bi, po tvrdnjama inženjera Vuksanovića, samo na jednom pogonu mogla godišnje da uštedi i do 18 miliona evra; međutim to izgleda nikoga ne zanima

      Ako biste nekom strancu, slučajno zalutalom u Srbiju, rekli da jedan posrnuli privredni gigant i dalje nemilice rasipa milione evra, pri tom uništavajući životnu sredinu, pomislio bi verovatno da je u pitanju neka šala, koju kao mnogo štošta ovde baš i nije najbolje razumeo. Ali, kao i mnogo puta do sada kad smo mi u pitanju, ispostavilo bi se da stranac nije u pravu jer, tvrdi penzionisani inženjer metalurgije Sreten Vuksanović, u pitanju je sadašnja situacija u fabrikama Hemijske industrije “Pančevo”, koja nije nimalo smešna.
       Reč je o Azotari, Petrohemiji i Rafineriji, na čije pominjanje mlađi Pančevci obično odmahnu rukom. Propalo! Ako, pak naletite na nekog starijeg, koji je ako ne on sam, imao nekoga ko je radio u nekoj od ovih fabrika, spremite se za dugu i iscrpljujuću priču, koja obiluje lopovima, mutivodama, ulizicama, banditima...
       Vuksanović kaže da se on i inženjer tehnolog Sava Solomun ne rukovode takvim motivima u želji da “isprave krivu Drinu”. “Mi ne tražimo krivce, niti bilo koga pozivamo na odgovornost. Mi samo želimo da iznesemo istinu, podatke koji neumoljivo pokazuju da se mora promeniti poslovna politika ako želimo da fabrika ima budućnost.”
       A njihova istina glasi: ako bi, na primer, Azotara radila po projektovanim vrednostima, koje su uradile američke i španske inženjering kuće, otpad bi, uz iste utroške sirovina i energije bio manji za tromesečnu proizvodnju. Takođe, ako bi se pogoni osavremenili imali bi čak mogućnost da otpad bude manji za petomesečnu proizvodnju. Samim tim, naravno, zagađenje životne sredine bilo bi neuporedivo manje. Naravno, valja znati da se otpad pretvara u proizvod i samim tim što je otpad manji, proizvod je veći i veća je rentabilnost fabrike.
       Jezikom brojeva rečeno, ako uzmemo u obzir proizvodnju KAN-a (krečni aluminijum-nitrat) iz 1996. godine, utrošeno je nešto više od 155 miliona kubika gasa a proizvedeno je blizu 264 hiljade tona KAN-a. Da se radilo po projektu uz isti utrošak gasa, kategorični su Vuksanović i Solomun, proizvelo bi se 373 hiljade tona KAN-a, što ako uzmemo minimalnu cenu na tržištu, stvara finansijsku razliku od približno 11 miliona evra. Eventualna modernizacija pogona stvorila bi razliku od 180 hiljada tona što preračunato u evropsku valutu iznosi čitavih 18 miliona.
       U štetu ulazi svakako i enormno zagađivanje životne sredine. Samo Petrohemija, navodi Vuksanović, emituje više od dve tone otpada žive u životnu sredinu što je četiri puta više nego što je projektom predviđeno a čak 30 do 40 puta više nego što se ostvaruje u sličnim pogonima za koje se smatra da dobro rade. A živa je ,podsetimo, jedna od najopasnijih supstanci, koja će se u svetu baš zbog toga, do 2010. izbaciti iz upotrebe.
       Vuksanović je sve ovo želeo da iznese i premijeru Zoranu Đinđiću, međutim iz njegovog kabineta uputili su ga na Ministarstvo rudarstva i energetike, koje ga je, kako kaže, sa velike visine otkačilo. “Onda smo se obratili ministru finansija gospodinu Božidaru Đeliću, računajući da je on najpametniji čovek u ovoj vladi, međutim on izgleda nije mogao da učini ništa.”
       Generalni direktor Azotare Radivoj Nikočev kaže da je jedno teoretisanje a drugo stvarni život, ističući da čak i da može da se proizvede tih 400 hiljada tona KAN-a pitanje je šta bi sa tim. “Mi smo u prošloj godini jedva prodali 160 hiljada tona KAN-a i to, uz 30 hiljada koje je uzela Republika. Kome bi mogli da prodamo 400 hiljada tona?” - pita se Nikočev.
       On kaže da Azotara čeka investicije da bi realizovala svoje projekte od kojih je najvažniji novi pogon za proizvodnju karbamida (uree), koji je skoro gotov.
       Vuksanović kao razloge slabe prodaje KAN-a navodi previsoku cenu, koja je takva zato što se rasipa, ali i to što se fabrika okreće proizvodnji karbamida što može biti pogubno. “Valja znati da je kod karbamida 30 odsto manje iskorišćavanje aktivne materije nego kod KAN-a, kao i da karbamid traži intenzivno navodnjavanje i duži vegetacioni period, što jeste idealno ali za Indoneziju i Kinu i njihova pirinčana polja” - smatra Vuksanović.
       On kaže da ako se proizvodnja karbamida ispostavi kao prioritet, pitanje je da li će iko biti zainteresovan da kupi tu fabriku. “Zato pod hitno moramo promeniti ovakvu poslovnu politiku koju izgleda podržava i naša neuka vlada.”
      
       GORISLAV PAPIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu