Uočljiv je nedostatak istraživačkog novinarstva. Ali, da li se takvo novinarstvo isplati u zemlji gde se afere štampaju brže od kompakt diskova?

      Zbog čega ono beše ubijen Momir Gavrilović? O čemu se radilo u “aferi Delimustafić”? I je l’ se utvrdilo na kraju odakle je glasao onaj poslanik Novaković, iz Soluna ili iz poslaničke klupe?
       Pa onda novi set pitanja: da je vrh prethodnog režima uoči 5. oktobra spremao likvidaciju više od 50 funkcionera DOS-a? Da li su posle 5. oktobra lideri DOS-a pravili sličan spisak za bivšu vlast? Da li je republički premijer povezan sa kriminalnim klanom iz Surčina, pa da li su predsednik Jugoslavije i članovi njegovog kabineta pripremali upad pripadnika VJ u prostorije republičke vlade? I da li je vlada, opet prema pisanju medija, prisluškivana iz prostorija Biroa za komunikacije? Da li je pripreman atentat na Čedomira Jovanovića? Naravno, iz naših medija nećete saznati šta je od svega toga zaista istina.
       Ovakvoj konfuziji znatno doprinosi i to što u sferi informisanja trenutno gotovo da i nema nikakve zakonske kontrole, ali i pravosudni sistem u kojem prosečna parnica traje koliko i studiranje, što omogućava velikom broju likova sa javne, a pre svega, političke scene, da u javnost iznose najfantastičnije tvrdnje, za koje nisu obavezni da pruže ama baš nikakve dokaze.
       Deo krivice, međutim, snose i sami mediji, koji se nekako nisu previše bavili istraživanjem motiva onih koji takve informacije iznose, niti pak proverom tačnosti svih tih informacija. Otuda ključno pitanje, kada je reč o medijima u Srbiji posle 5. oktobra, nije da li su oni slobodni, već koliko su profesionalni.
      
       Novinari megafoni
       U najvećem broju slučajeva vrhunac profesionalizma predstavlja objavljivanje stava druge, prozvane strane, najčešće uz kontraoptužbe, koje se, takođe, ne proveravaju. Objavljivanje stavova i jedne i druge strane jeste pomak u odnosu na period Miloševićeve vladavine, kada je značajan deo medija forsirao samo jednu stranu, ali to još nije dovoljno da bi se moglo reći da su srpski mediji sredstvo kontrole vlasti u službi građana. Problem je u tome što i jedna i druga strana mogu, ali i ne moraju da govore istinu, a konzument određenog medija nema načina da to utvrdi.
       “Mediji u celini nisu ostvarili poziciju autonomnog izvora informacija, znanja i analize koja je ključna za demokratsko društvo. Oni mnogo više servisiraju potrebe upravljačke elite nego potrebe javnosti”, smatra analitičar medija sa Instituta društvenih nauka mr Jovanka Matić.
       Prema njenim rečima, profesionalni angažman novinara danas je usmeren na minimalna dostignuća - prenošenje izjava, saopštenja, govora, konferencija za novinare raznih nosilaca moći, ili pak na tek nešto složeniji - njihovo intervjuisanje, pri čemu se u oba slučaja daje mogućnost ovim akterima da oni odrede društvene prioritete i definišu probleme i njihova rešenja. Time se, kako kaže, novinari pretvaraju samo u megafon autora ovih izjava i saopštenja, umesto da budu istraživačka sonda građana u zamršena zbivanja na koja se ove izjave i saopštenja odnose, i u kome su javno najvidljiviji govornici samo jedan od aktera.
       Ipak, postoji i nekoliko okolnosti, koje bi se, uz malo dobre volje, možda mogle nazvati olakšavajućim. Naime, ako uporedimo srpske medije sa sredstvima informisanja u nekim uređenijim zemljama, pokazuje se da je pad Miloševićevog režima bio rešenje samo prvog u nizu problema sa kojima novinari u Srbiji moraju da se suoče.
       Naime, iako je 5. oktobra 2000. godine došlo do promene vlasti, javni nastupi političara i dalje neodoljivo podsećaju na neka stara vremena, za koja se sadašnja vlast kune da su zauvek prošla. Ipak, količina afera koje se lansiraju sa govornice parlamenta i na partijskim konferencijama za novinare, ukazuje da je i aktuelna vlast prihvatila strategiju svojih prethodnika po kojoj se jedan skandal najbolje zataškava novim, a niz skandala odvraća pažnju od suštinskih problema građana.
       Brzina kojom su devedesetih godina prošlog veka u Srbiji evidentirani “špijuni” i “izdajnici” proporcionalna je brzini kojom se danas otkrivaju “pljačkaši naroda”, “antireformisti”, oni koji “rasprodaju Srbiju” i oni koji “naručuju ubistva”. Tako je prvu godinu tranzicije obeležila poplava informacija o krivičnim delima funkcionera prethodnog režima, a drugu uzajamne optužbe nekadašnjih koalicionih partnera, a da građanima nije dat odgovor šta se u međuvremenu desilo s prvooptuženima. U nemogućnosti da prate takav tempo, mediji često biraju najlakšu i, što je još važnije, najjeftiniju varijantu - objavljuju gotovo sve što zvaničnici izjave, valjda smatrajući da odgovornost za izrečeno snose samo oni koji izriču, a ne i oni koji prenose. Možda to pravilo važi i u nekim sređenijim zemljama, ali za većinu srpskih političara se teško može reći da imaju odgovornost prema onom što izgovore, budući da vrlo često olako izriču optužbe “teške” i po nekoliko godina robije (recimo, umešanost u organizovanje atentata, šverc droge i cigareta, privredni kriminal...).
      
       “Spin doktori”
       “U zemljama etablirane demokratije postoje zakonske garancije odgovornosti za javnu reč. Uvreda i kleveta nisu dozvoljene u javnoj komunikaciji i podležu finansijskim sankcijama. U novinskim redakcijama uobičajeno je da osetljivije tekstove pregledaju pravnici koji su stručnjaci za pitanja uvrede i klevete, kako bi na vreme upozorili na mogućnost da se neki medijski sadržaj može od nekoga protumačiti kao uvreda ili kleveta. Na ovaj način čuva se tolerantnost u javnom komuniciranju i etičnost javnog govora. Naravno da i političari o tome veoma vode računa, a mediji zajedno sa raznim akterima civilnog društva neprestano podsećaju javne ličnosti koje su granice prihvatljivosti njihove tzv. političke korektnosti. Ovakva kultura, međutim, gradila se veoma dugo, a Srbija nije još ni na početku ovog procesa, ni u pravnom, ni u političkom, ni u kulturnom pogledu”, objašnjava mr Jovanka Matić.
       U Velikoj Britaniji se, recimo, takođe dešava da poslanici optužuju jedni druge, ali ne toliko kao prethodnih godina, jer postoji parlamentarna procedura koja se odnosi na takve optužbe, kaže za NIN Nikolas Džons, britanski publicista i dugogodišnji novinar Bi-Bi-Sija. Džons je ujedno i autor nekoliko knjiga o “spin doktorima”, odnosno medijskim savetnicima britanskih političara, a pre svega premijera Tonija Blera, čiji je posao prevashodno da brinu o tome da javnost dobije samo onaj deo istine koji će je zadovoljiti, a neće naškoditi rejtingu vlasti.
       “U Britaniji postoji komesar za parlamentarne standarde (iza kojeg stoji parlamentarna komisija) koji može da istražuje navode bilo kog poslanika ili javnosti. Najveći deo ovih optužbi odnosi se na poslovne i finansijske afere. Recimo, kad neki poslanik ne prijavi svoj finansijski interes”, objašnjava Džons.
       Prema njegovim rečima, udarna snaga takvih priča su upravo štampani mediji, koji plaćaju ogromne sume novca za informacije o finansijskim skandalima. Istine radi, britanska štampa mnogo više preferira seks skandale od finansijskih, ali kada se jednom otkriju, afere se ne ispuštaju dok se ne završe na jedan ili drugi način. Neretko i priznanjem i izvinjenjem, pa čak i smenom ili ostavkom krivca.
       Primera radi, “Mejl on sandej” je svojevremeno otkrio da je Šeri Bler, suprugu britanskog premijera, savetovao osuđeni prevarant koji joj je pomogao da kupi dva stana u Bristolu (gde Blerov sin pohađa univerzitet). U početku je premijerov kabinet demantovao ovu priču, ali je onda “Dejli mejl” pribavio (čitaj, platio informaciju) elektronsku poštu koju je gospođa Bler slala prevarantu i njegove odgovore, što je i objavio. Na kraju je gospođa Bler morala da se izvini zbog početnog obmanjivanja medija. Demantovala je da je imala posla s tim prevarantom, Piterom Fosterom, ali je onda ipak priznala.
       Nikolas Džons napominje da je prodaja informacija novinama u Britaniji veliki posao, te da čak postoje i agencije koje se time bave. Plasiranje na ovakav način pribavljenih informacija često se obrazlaže tvrdnjom da je to u interesu javnosti. Međutim, interes javnosti je ujedno i jedan od glavnih razloga što, ukoliko se ispostavi da je neki vladin službenik učestvovao u slučaju prevare ili zloupotrebe vlasti, dolazi do pokretanja krivičnog postupka protiv tog službenika i on obično podnosi ostavku, umesto da se, kao u Srbiji, tužilac bavi identitetom izvora medija. Čak je i nekoliko britanskih ministara bilo primorano da pod pritiskom medija podnese ostavku.
       “Na primer, jedan od čelnih britanskih funkcionera je upravo optužen da je Internet koristio kako bi posećivao sajtove sa dečjom pornografijom. Pre nekoliko godina, jedan od glavnih pravnika u vladi morao je da podnese ostavku, jer je otkriveno da je posetio prostitutku”, kaže Džons.
      
       Jevtine reči
       Ovakvi primeri su gotovo nezamislivi u Srbiji. Najpre, teško je zamisliti da bi srpski mediji mogli da plaćaju informacije. Ne samo zato što nemaju novca, već i zato što imaju jeftiniju varijantu - političari im sami dostavljaju svakojake skandalozne informacije, koje garantuju visok tiraž i gledanost. I to potpuno besplatno. A kako se “poklonu u zube ne gleda”, to se ni tako dobijene informacije najčešće ne proveravaju. Englezi, pak, budući da svoju robu plaćaju, dobro gledaju šta pazare, kako u slučaju objavljivanja neistine ne bi plaćali i visoke novčane kazne zbog klevete. Naravno, ne treba zaboraviti da britanski “spin doktori” takođe nastoje da davanjem nekih ekskluzivnih informacija pojedinim listovima, pridobiju te medije za sebe, ali čak i oni moraju da vode računa da daju tačne informacije, jer bi u suprotnom postigli kontraefekat.
       Što se izvinjavanja tiče, bilo bi zanimljivo videti da li bi se, recimo, neki domaći političar izvinio medijima kada bi se, na primer, otkrilo da odela kupuje kod “šanera”, a da je prethodno tvrdio da je izgubio kontakt sa tom “slobodnom trgovinskom zonom”. Treba li pominjati da su primeri da je neko podneo ostavku zbog toga što su mediji objavili neko njegovo nepočinstvo retki gotovo koliko i slučajevi da javni tužilac pozove političara iz redova vlasti da proveri tačnost optužbi koje je ovaj izneo za skupštinskom govornicom.
       Reči su u Srbiji postale veoma jeftine. Svako može da kaže bilo šta i da ga to ništa ne košta. Ni njega ni onog koga je optužio. Osim možda blagog pada rejtinga. I svi imaju alibi. Političari će izvaliti prvo što im padne na pamet i dodati da nije na njima da traže dokaze za to, jer postoje nadležni organi. Nadležni organi će reći da, kada bi proveravali svaku optužbu koju političari iznesu, ništa drugo ne bi ni radili, što zaista i nije daleko od istine. Mediji su “pokriveni” činjenicom da imaju obe strane (jednu koja optužuje i drugu koja demantuje), a sutra će ionako da se pojavi nova afera, pa će jučerašnja izgubiti od aktuelnosti, te nema potrebe za ozbiljnijim istraživanjem.
      
       Dostupnost informacija
       Ono na šta svi zaboravljaju, jeste pomenuti interes javnosti. U interesu je javnosti da se pouzdano zna ko je iz vlasti povezan s kriminalom, a ko laže da je vlast povezana s kriminalom. I u interesu je javnosti da se, recimo, krivični postupci zbog zloupotrebe službenog položaja sprovedu do kraja, umesto da služe kao sredstvo ucene političkih protivnika.
       Jasno je da se ne može očekivati od srpskih političara da se naglo uozbilje i da počnu da paze šta pričaju. Niti se od njih može očekivati da će žuriti sa donošenjem zakona iz oblasti informisanja. Još manje je verovatno da će se javno interesovati za sudbinu krivičnih prijava koje su pompezno najavljivali.
       Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik “Blica”, smatra da bi novinari, bez obzira na veliki broj afera koje se pojavljuju iz nedelje u nedelju, ipak trebalo da istrajavaju u istraživanju onih koji polako padaju u zaborav.
       “Trebalo bi podsećati javnost na te afere i učesnike u njima, treba postavljati pitanja da li su i kako završene i na taj način obavezivati aktere da tu priču ispričaju do kraja”, kaže Simonović. Prema njegovim rečima, srpskim medijima nedostaje pre svega zakon o dostupnosti informacija, koji bi uveo obavezu da nadležne osobe moraju da odgovore na neka pitanja. “U ovoj situaciji, novinari se često susreću sa zidom ćutanja i službenicima koji ne žele da pričaju”, objašnjava on.
       Drugačije rečeno, čak i u slučajevima kada odluče da detaljnije čeprkaju po nekom slučaju, novinari nisu često u mogućnosti da zvaničnim putem dođu do informacija koje su im potrebne. A ako ih državni službenik i udostoji odgovora, onda mu se mora verovati na reč, pošto će retko pružiti i neki materijalni dokaz. Baš kao što su, recimo, svojevremeno svi “progutali” tvrdnju da su svi članovi Vlade Srbije prošli sistematski pregled, iako im niko, osim lekara obavezanih na ćutanje, nije video zdravstvene kartone. U takvoj situaciji, medijima ostaju dve varijante za zaštitu od neproverenih informacija, kojima ih zasipaju. Prva, radikalnija, da ne objavljuju ništa, ukoliko uz izjavu nisu priloženi i neki dokazi i druga, da nastave da objavljuju sve što političari kažu, ali uz obaveznu napomenu da pomenuti za svoje tvrdnje nije izneo ama baš nikakve dokaze.
      
       MILORAD VESIĆ
      

Iz kuhinje u uredničku fotelju Jedna od osnovnih primedbi na srpske medije jeste uočljiv nedostatak istraživačkog novinarstva. Poznato je da ova vrsta novinarstva zahteva dosta vremena, truda i novca, a retko donosi veći profit čak i u mnogo bogatijim zemljama. Ipak, otkrivanje raznih nepravilnosti i afera u društvu, kao rezultat istraživanja, doprinosi rastu rejtinga određenih medija i potvrđuje njihovu ozbiljnost. Međutim, u zemlji gde se afere štancuju brže nego piratski kompakt diskovi, a traju još kraće, potrošiti nedelje rada, samo da bi se otkrila još jedna više, ne izgleda naročito primamljivo. Pogotovo kad se ima u vidu činjenica da nema tog novinskog teksta koji bi nekog političara u Srbiji mogao da košta fotelje. O slobodi da i ne govorimo.        Dodatni problem u transformaciji srpskih medija jesu i sami novinari. Hiperinflacija medija u Srbiji tokom devedesetih, dovela je i do srozavanja kriterijuma za članstvo u novinarskom esnafu. Od onih koji su u novinarstvo ušli po kriterijumu podobnosti i poslušnosti ne može se očekivati da sada istražuju nepravilnosti u radu onih koji su im omogućili da obavljaju taj posao. Pogotovo ako zauzimaju uredničke funkcije u medijima čiji je vlasnik država ili opština. Nedavni nastup urednice informativnog programa jedne lokalne televizije u Srbiji u kvizu “Milioner” odličan je pokazatelj kriterijuma koji postoje u srpskom novinarstvu. Pomenuta urednica nepogrešivo je znala kako se pravi lazanja, ali ne i ko je od četvorice stranih političara levičar - Jerg Hajder, Silvio Berluskoni, Žan Mari le Pen ili Toni Bler. Posle te emisije logično pitanje za direktora te televizije jeste da li radno mesto ove takmičarke treba da bude redakcija ili kuhinja.               M. V.