Suočeni sa vestima iz Haga koje ozbiljno deprimiraju ekonomiste, vlast u Srbiji bi morala da pronađe odgovor na veoma jednostavno pitanje: Da li je ovakva saradnja sa svetom u potpunoj suprotnosti sa izgradnjom demokratskog društva u Srbiji

      U sredu uveče, 19. februara 2003, lider srpskih radikala Vojislav Šešelj kaže da još nije dobio optužnicu Međunarodnog suda za ratne zločine iako su Srbija i ostatak planete obavešteno tom potezu Karle del Ponte pet dana ranije. “Kažu da je optužnica stigla i da je sada prevode na srpski. Pokušaću sutra da je dobijem”, kaže smireno političar koji je u protekloj deceniji simbolizovao onaj deo Srbije, koji je zapadni deo hemisfere uzimao kao primer uvek kada je želeo da dokaže nepopravljivi nacionalizam i trajnu invalidnost demokratije na Balkanu. Već u ponedeljak će imati mogućnost da se suoče sa primerom.
       Iako su se režimski mediji potrudili da optužnicu protiv rođe radikala tretiraju kao jedan od rutinskih događaja koji obično zaslužuju dvanaesti minut državnog Dnevnika, odlazak Šešelja u Hag će svakako iz temelja promeniti političku scenu Srbije. Skupština će možda biti efikasnija, vlada oslobođena teških optužbi opozicije, dok će se stranke bivšeg režima lomiti oko dileme čija pisma podrške treba uvažavati. Možda će i u Hagu doći do novog raskola između Miloševića i Šešelja, u kome vojvoda od Batajnice prvi put neće imati razloga za strah da će ga “diktator sa Dedinja” poslati na robiju. Ne treba se iznenaditi ako se iznenada pojavi neko reformsko krilo radikala, koje će sa gnušanjem govoriti o ekstremnim nacionalistima i moliti “Žene u crnom” da im otkriju male tajne pacifističkog svetonazora.
       Od kada je na lokalnim izborima u Rakovici, ubedljivo pobedio omiljenog pisca Borislava Pekića, Šešelj je uvek bio zbirno mesto srpskih frustracija: nečujni komšija želeo je da glasa za moćnog političara koji zna da lupi šakom o sto i zavede red, rođaka sa Karaburme je glasala jer su joj poklali roditelje na Baniji, taksisti su ga voleli, jer bi on uništio mafiju, dok je većina glasova stizala od ljudi čija se ideologija oslanja na bes i očaj. Kada se činilo da neće preživeti oktobarsku revoluciju na srbijanski način, Šešelj je uspeo da postane lakmus tranzicije i reformi u Srbiji.
       Tu uopšte nije prošao loše: svaki promašaj novih vlasti, svaka kriminalna afera, svaki skandalozni sukob dosovskih saveznika imao je blagotvorno dejstvo na Šešeljevu popularnost. Demokratski deo javnosti neće oprostiti Vojislavu Šešelju zakone o informisanju, univerzitetu, teške reči, mahanje oružjem na javnim mestima i obračune sa neistomišljenicima, ali mu to oprašta više od milion birača u Srbiji. Ti ljudi neće nikuda otići.
       Odluka lidera radikala da dobrovoljno, uz trubače i gibanicu, ode u Hag, sigurno je vlastima zvučala kao Oda radosti jer se sećaju Šešelja kao elementarne političke nepogode koji je skupštinsku salu radije napuštao na rukama momaka iz obezbeđenja nego na sopstvenim nogama. U nedeljama nakon vidovdanskog izručenja Miloševića, vodeći ljudi dosovske koalicije govorili su da bivši predsednik Srbije i SRJ više nije njihov problem. Šest meseci kasnije, kada su građani, kao neki američki triler sa poznatim glumcima, počeli da gledaju suđenje, premijer Đinđić i njegovi saveznici počeli su da menjaju mišljenje. Milošević je bio daleko od očiju, ali je njegov politički testament i dalje visio nad glavom.
       Tokom prvih meseci dosovske vladavine, rasprava o Miloševićevom nasleđu je uglavnom izlazila iz domena elementarnog zdravog razuma zbog čega je Međunarodni sud za ratne zločine iznenada postao svojevrsna berza u kojoj su se ratni zločini konvertovali u investicione kredite, masovne grobnice u neku tranšu Međunarodnog monetarnog fonda, dok je proces denacifikacije Srbije već mogao da računa na status najpovlašćenije nacije. I dok je trajala takva, izopačena licitacija, Tribunal u Hagu je gubio poslednje dodirne tačke sa zločinama i žrtvama, a holandska prestonica postajala velika saobraćajna luka u kojoj se iz Srbije preseda na putu ka civilizovanom svetu. Naviku da iz Haga očekujemo vesti koje deprimiraju nacionaliste, a ohrabruju ekonomiste, kao da je prekinula odluka Međunarodnog suda pravde da se proglasi nadležnim u procesu BiH protiv počivše SRJ, čime je otvorena mogućnost plaćanja velike ratne odštete, iako su nas u školama savremene istine i pomirenja učili da odgovornost nipošto i ni pod kakvim okolnostima ne može biti kolektivna. Suočeni sa vestima iz Haga koje ozbiljno deprimiraju ekonomiste, vlast u Srbiji bi morala da pronađe odgovor na veoma jednostavno pitanje: Da li je ovakva saradnja sa svetom u potpunoj suprotnosti sa izgradnjom demokratskog društva u Srbiji.
       Dok budu gledali avion za Amsterdam kako nestaje nad srpskim nebesima, neki diplomirani humanisti će već reći kako će društvo postati tolerantnije, a ljudi u tom društvu oslobođeni govora mržnje. Ali, sve to neće pomoći Srbiji da izađe iz živog blata falične demokratije, u kojoj se glasa samo u kafanama (crno ili belo vino), a opozicioni lideri eliminišu uz blagu pomoć velikog haškog arbitra.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ