(“Braniti Tita od neistina”, NIN br. 2719)

      
      
      
       Bezvrednim argumentima braniti bilo čiju ličnu istinu - u stvari je mlaćenje prazne slame. Pustimo da činjenice koje su se tu, oko nas, zbivale - garnirane porođajnim mukama - progovore. Tako ćemo najbrže i najistinitije doći do prave istine i kad je u pitanju neki kaplar, metalac ili maršal. Dokle ćemo lagati same sebe?!
       Moja sestra uhapšena je 4. 8. 1949. godine kad je bila ušla u peti mesec trudnoće. Titoistima to ni najmanje nije smetalo, jer Tito mora biti obezbeđen, sačuvan, a neprijatelji se počeli gomilati. Zbog stomaka ovog neprijatelja ne mogu slati na Goli otok, niti će mu se suditi administrativno, a u sudskom rešenju jasno piše: bunila se protiv smanjenja terenskog dodatka i time neprijateljski delovala. Zna jedan Dane Dmitrašinović da je ovakav jedan neprijatelj mogao njegovom Titu i, ne dao bog, glavu da skine. A neprijatelju, u stomaku, beba oživela. Izgleda nije osetila da je majka hrani ucrvljanom geršlom. Krila je od bebe da iz kašike vadi crve...
       Svakog petka išla sam u sresko mesto noseći pun kofer odeće i hrane za sestru-trudnicu i svaki put se vraćala sa i ne otvaranim koferom. No, beba kao beba - rodila se 6. decembra u inat i crvima i Brozu. Doduše, treba biti pošten pa reći istinu: pred vratima porodilišta stajao je naoružani stražar - čuvao bebu! Ko je od nas tako osiguran rođen? Čak je beba izdejstvovala da se i ona, jer - bila je prvenče, uz to sin - i majka joj puste kući. I smilovaše se titovci - koja ljudskost s njihove strane! Tu je bespredmetno, čak komično, spominjati nekog Oreškovića, Čerčila ili 120 državnika koji su po protokolu došli da budu dekor, kako da ne, jedne veličanstvene sahrane.
       Ako ćemo sahranom meriti naš sud o nekome, a ne sećati se šta je sahranjeni za života sve činio, onda bolje da nas nije!
      
       DRAGICA CAREVIĆ,
       Herceg Novi