Pre pola veka Antoni Idn pokušao je da nauči pameti Nasera. Povukao se sa Sueca, primoran na ostavku. Da li je Sadam Husein Blerov današnji Naser?

      Pre približno pola veka Egipat je nacionalizovao Suecki kanal a Britanija i Francuska su zaključile da, u odluci revolucionarnih vlasti mlade arapske republike, imaju razlog za rat. Štampa dve sile satanizovala je Nasera. Pomažući u vojnom udaru i svrgavanju kralja Egipta Faruka (1952), pukovnik Naser nasledio je na vlasti generala Nagiba (1954) i, ohrabren širokom popularnošću među Arapima - 1956, objavio suverenu kontrolu Egipta nad Suecom.
       Suecka kompanija, koja je sto godina ubirala takse i kontrolisala prolaz iz Crvenog mora u Mediteran, bila je u vlasništvu anglo-francuskog kapitala. Međutim, Naser je istupao protiv kolonijalizma i vatreno je zastupao nacionalno pravo Egipta.
       U Britaniji, odluku o ratu ili miru imalo je da donese Antoni Idn, politički konzervativac blistave karijere i dugo vreme, tokom rata i posle, šef diplomatije u vladi Čerčila. Posle Čerčila (1951-1955) - Idn je stupio u broj 10 Dauning strita. Sada, u krizi oko Sueca, pripalo mu je da se suoči s fenomenom posleratnog trenutka: antikolonijalizmom na krilima evropskog naprednog mišljenja i, naspram kulise tako raspoložene javnosti, s revolucionarnom pojavom popularnog Nasera.
       Idn je bio aristokrata demokratskih uverenja, i Englez. U vladi Čemberlena, 1938. napustio je mesto ministra inostranih dela, ne slažući se da premijer vlade u kojoj služi pregovara s italijanskim fašistom Musolinijem. Kao predsednik vlade kojem je zapalo da reši “Suec” - nije, međutim, imao razumevanja za pučiste, niti je (vaspitavan na tradicijama britanske monarhije) ikako podnosio revolucije. Odlučio je da privede redu egipatskog pukovnika - da interveniše vojnom silom i, zajedno s Francuzima i Izraelom, odbrani vlasništvo Suecke kompanije.
       Brzopotezna partija početa je prodorom Izraela na pravcu Port Said. U istom trenutku, Britanija i Francuska izvršile su desant.
       Izgledalo je da su ključevi kanala u rukama Pariza i Londona, ali to je bio privid. Zagrmelo je sa svetske govornice. Reči osude nisu štedeli Sovjeti. Nastojali su da pridobiju tzv.treći svet. Amerika se ustezala da podrži anglo-francuski rat. Predložila je mir. Kod kuće, na udaru javnosti našao se britanski ratni kabinet.
       Opstao je Naser. Idn je podneo ostavku. Da li je njegova politička sudbina - neslućeno visok lični uzlet, a onda fijasko i pad - to čemu se danas primiče Toni Bler?
      
       Ko mari za svet
       Blerov Naser je Sadam Husein - periferni akter, koji bi mogao pomoći da se protiv Blera u Britaniji iskristališu negativne političke okolnosti.
       U masi od milion i po građana Londona (15. februara), prispelih u centar metropole pod sloganom: “Zaustavite rat!” - veliki je broj onih koji veruju da je Sadam Husein zlotvor sopstvenog naroda. Takav prema Iračanima, vladar kao što je Sadam Husein ne može biti bezopasan drugima. Rašireno je uverenje da bi on stvarno bio u stanju da upotrebi masovno uništavajuće oružje, ukoliko bi ga samo imao ili ako bi bio u prilici.
       Zahtevajući: “Zaustavite rat”, milioni Britanaca, u Londonu, Glazgovu, Kardifu i drugde, nisu previđali potencijal opasnosti diktatorske pojave Sadama Huseina. Nisu odrekli da s tim treba da imaju posla UN. Međutim, pokazali su da su duboko svesni potencijala jedne druge, objektivno neuporedivo veće opasnosti - skliznuća pravcem međunarodnog bezakonja i samovoljnog ponašanja biološki, hemijski, nuklearno i svakojako najviše naoružane Amerike. “Nijedan američki predsednik neće dozvoliti da američku politiku vodi jedan francuski predsednik”, citiran je o vikendu savetnik Pentagona Ričard Perl - upitan o koracima Vašingtona, u slučaju da namera SAD da počnu svoj već spremljeni rat, naiđe u Savetu bezbednosti na veto Francuske. Drugim rečima, ko u Americi mari šta će o njoj reći svet!
       Ispitivanje javnog mišljenja, objavljeno u jednom engleskom listu, ukazalo je ove nedelje na uverenje ispitanih da su “najveća opasnost za svetski mir” SAD i predsednik Buš - podjednako koliko i Sadam Husein. (Po 45 odsto za svaku opciju!)
       U protestu kakav se ne pamti, građani Kraljevstva pokazali su da ne pristaju da drugi deo takve osovine “najveće opasnosti za mir”, budu vlada Britanije i Toni Bler. Na Britanskim ostrvima u porastu je antiamerikanizam. Prvi put, u istoriji srodničkih anglo-američkih odnosa, većina upitanih Britanaca (54 odsto) priznaje anketarima antipatiju, a tek značajna manjina (34 odsto) ponavlja da i dalje “voli Ameriku”. Blerova slepa lojalnost Bušu u nečem mutnom, što se u komentarima u štampi opisuje i kao predsednikov “lični interes da se s vlasti svrgne Sadam Husein” (jer se želi zagospodariti iračkom naftom!), motivisala je sarkazam karikaturista. Žigoše se kao servilnost ponižavajuća za naciju.
      
       Osećaj da nije fer
       Oko političkih pozicija predsednika vlade kristališe se kritična masa negativnog naboja domaće javnosti. Izabran sa visoko istaknutim očekivanjima, da će, posle socijalnog crnila tačerizma i duge vlasti torijevaca (1979-1997), unaprediti javne službe, transport, zdravstvenu zaštitu, socijalnu dobrobit, pomoć nemoćnima i prosvetu, nazivan britanskim Kenedijem - Bler se, posle šest godina vlasti, srušio u ambis razočaranja onih koji su ga izabrali. Na čelu vlade laburista pokazao se konzervativnijim od konzervativaca. Prevoz na posao i nazad nije više što je bio. Zgrade javnih škola deluju zapušteno i redovi kod lekara postali su predugački. Čekanje na pregled specijalista oteže se mesecima, a umesto nekadašnjeg lekara opšte prakse odmah “iza ugla”, sve češće - pacijente prima medicinska sestra. U Evropi, na hiljadu stanovnika, najmanje lekara ima u Britaniji - manje od dva.
       U tome, Blerova vlada postigla je što i Amerika - da se pravo na lečenje ostvaruje srazmerno sposobnosti privatnog plaćanja. Ugrozila je britansko shvatanje, po kojem vlada, ma koje političke boje, nikad ne sme zapostaviti brigu o zdravlju i dobrobiti naroda. Godina je počela prognozom saobraćajnih prekida, radnih bojkota i masovnih štrajkova. Javnost postaje nezadovoljna i razdražljiva. Protiv Blera dejstvuje masovni osećaj za fer plej.
       Među laburistima uočljivo je gibanje. Imaju utisak da njihov nekadašnji favorit postaje laburistička izborna kob. Njegovu ratobornost osporile su i crkve, Katolička i Anglikanska. Primljen je kod pape. Međutim, u Vatikanu, žurba premijera da se počne rat ostala je bez razumevanja. Poslednja, za Blera rđava pojedinost, objavljena je uz pozivanje na “Gardijan”- da u propagandi ulaska Britanije u rat, Bler ne uživa takođe ni podršku britanskih službi bezbednosti i visokih vojnih krugova! Reklo bi se da je Toni Bler u Idnovim cipelama, zauzet je vojnim planiranjem, ali nesvestan okolnosti na bojištu. Njegov Naser je Sadam Husein.
      
       PETAR POPOVIĆ