Uprkos protivljenu velikog dela sveta rat sa Irakom samo što nije počeo. Antiamerikanizam u svetu raste, antievropeizam u Americi takođe, a Amerikanci za to optužuju marksiste

      Sličnost Srba i Amerikanaca je u tome što nas niko ne voli. A razlika što svi hoće da postanu Amerikanci, pa i mi, a niko neće da bude Srbin, pa ni mi. Samo što je vreme velike mržnje iza nas a ispred njih.
       Danas nije lako, u svetu, biti Amerikanac, a u islamskim zemljama čak je vrlo neugodno, a može biti i opasno.
       Dopisnici američkih novina javljaju da Amerikanci koji žive u drugim zemljama pokušavaju da se distanciraju od politike koju vodi njihova država i da im to uspeva sa različitim rezultatom, dok se u islamskim zemljama svaki Amerikanac poistovećuje sa politikom predsednika Buša i smatra zlom. Američka ambasada javlja iz Džakarte da za građane njene zemlje ovde više nije sigurno i da Indonezija ne dozvoljava povratak članovima porodice diplomata koji su jesenas napustili zemlju posle nereda na Baliju.
       Na Srednjem istoku takođe su počeli sa evakuacijom porodica i manje potrebnih članova diplomatskih predstavništava.
      
       Arapski antiamerikanizam
       Čak i u Africi, u nemuslimanskim zemljama na Amerikance se gleda sa podozrenjem.
       U Evropi im život nije ugrožen, ali u mnogim zemljama ne nailaze više na tako sjajan prijem kakav ih je očekivao posle 11. septembra 2001. godine.
       Pitaju se sad: gde nestade to saosećanje i simpatije? Čak i gde je postojalo viđenje Amerike kao promotera demokratije i mira, sada je nestalo, a zamenjeno je osećajem ljutnje zbog njihove sve očiglednije demonstracije sile.
       Opšte je pitanje zašto su Arapi nekada američki “miljenici” među narodima postali njihovi najljući neprijatelji. Pitanje koje zahteva ozbiljnu analizu, na koju jedan novinski tekst ne može da ima pretenzije. Zato, evo samo nekoliko ideja nabacanih iz novinskih tekstova, posrednog, i neposrednog, svedočenja i sećanja.
       Ljubav je započela odmah posle Drugog svetskog rata kada su Amerikanci otkrili arapsku naftu. Arapi su imali naftu i nisu znali šta će s njom, a Amerikanci su imali novac koji je bio nužno potreban Arapima. Posao i ljubav su brzo sklopljeni, pogotovo zato što su Britanci bili oni koji su mučili Arape menjali kraljeve, kalife i emire i stvarali Jevrejsku državu.
       Nije ni tada sve išlo glatko. Amerikanci su donosili svoju demokratiju, ljudska prava i prava žena. Nikada nisu mogli da shvate da drugi (a naročito Arapi i muslimani) ne mogu da prihvate njihove vrednosti i njihov način ponašanja, a ne mogu to ni danas.
       Razbijanje tradicionalnog Bliskog istoka išlo je uporedo sa američkim angažovanjem u Izraelu i arapskim potrebama za novcem, tj. shvatanjem koliko ih Amerikanci eksploatišu.
       Politika kojom su doprineli izbijanju iransko - iračkog rata, pored izvesnog nezadovoljstva, nije preterano usmerila Arape protiv Amerikanaca jer Iranci nisu Arapi, ali je rat protiv Iraka, 1991. godine i otvorena odbrana Izraela i njegov sukob sa Palestinom zaoštrio odnose arapskog sveta sa Amerikom do krajnjih granica.
       Svet se pitao zašto je Amerikancima toliko stalo do Kuvajta kada Arapima nije (većina njih, kao i Iračani smatraju da je to deo Iraka).
      
       Evropski koreni netrpeljivosti
       Bahato ponašanje Amerikanaca na Bliskom istoku, kao i njihova (recimo) istinska briga za poštovanje ljudskih prava i demokratije, samo je izazivala mržnju kod stanovništva (koji drugačije shvata slobodu i ljudska prava, ali i pristojnost ponašanja gosta), a arapski lideri u svojom međusobnim preganjanjima samo su se trudili da ga što više nahrane tom mržnjom.
       A kad započne mržnja samo je pitanje kako će je ko iskoristiti.
       Makoliko se, poslednjih godina Evropa protivila Americi u njenim nastojanjima da preuzme odlučivanje u međunarodnim organizacijama, NATO-u i Ujedinjenim nacijama, uvek je popuštala pod njenim pritiscima. Ekonomski moćna, ali nekulturna Amerika (drže viljušku u desnoj ruci) sa instant-kulturom i instant-kućama, nasuprot stare Evrope sa starom kulturom i kućama starijim od američke države bili su naizgled nemerljivi fenomeni nastali na različitim stranama sveta u različitim vremenima. Sve dok Amerikanci nisu pregazili evropsku kulturu.
       I dok nisu počeli da je potcenjuju.
       Za njih su Nemci izgubili dva rata i to je kraj. Francuzi se ne bi spasli bez njih (!?!) i oni su sad samo “zarobljeni majmuni koji jedu sir”. O ostalim narodima i da ne govorimo (sa blagim izuzetkom Britanaca).
       Toliko potcenjivanje i vređanje Evropa je teško mogla da podnese - i stara i nova. Posle 11. septembra, Amerika je dobila najtoplije simpatije Evropljana, ali odmah nastavila sa demonstracijom sile i ignorancijom evropskih saveznika. Evropa je ucenjivana i naterivana da prihvati američke stavove u vezi sa napadom na Irak. Američki sekretar za odbranu Donald Ramsfel je održao, dosad u istoriji parlamentarizma, nezabeležen govor u Bundestagu nemačkim parlamentarcima i ministrima kao da su mala, nevaspitana deca.
       Evropa je shvatila da mora da se potčini. Takozvana nova Evropa je to odmah i učinila. A odgovor stare Evrope znaće se kad ovaj broj NIN-a već budete imali u rukama.
       Međutim, nisu svi saosećali sa Amerikom posle 11. septembra. Mnogi u tome vide da je duboki antiamerikanizam postojao u Evropi mnogo ranije.
       U londonskom Gardijanu od 18. septembra (kada je već Džordž Buš objavio rat terorizmu) pojavio se članak izvesne Šarlote Raven čija je poruka bila da je “Amerika ista zemlja kakva je bila i pre 11. septembra”. I dalje :”Kad Amerika govori iz svog srca to je jezik koji niko osim rođenog Amerikanca ne može razumeti.” Podsećanje da je Amerika imperijalistička zemlja odmah je izazvalo reakciju da je “antiamerikanizam jednak antiimperijalizmu budala”.
      
       Uticaj levice
       Prvo protivljenje njenom pisaniju (ne može se reći stavu, jer je dotična gospođa nepoznata i nevažna) došlo je sa sajta Socijalista sveta, gde su se ubili objašnjavajući da američki socijalisti (?) čak i trockisti još od tridesetih godina prošlog veka stoje na stanovištu da postoje dve Amerike: jedna imperijalistička i druga, Amerika radnika, farmera i “malih ljudi” koji se bore za demokratsku tradiciju.
       Sretni smo što se ovo nije pojavilo kod nas.
       Da li u ovom slučaju ili u nekom sličnom.
       Neverovatno je, međutim, da se diskusija o antiamerikanizmu, kao svetskoj društvenoj pojavi prenela na američke univerzitetske sredine, koje su počele da ispituju razloge pojave antiamerikanizma.
       Na jednom simpozijumu o antiamerikanizmu, na kome je Noam Čomski proglašen za “američku petu kolonu”, bilo je rečeno, između ostalog i ovo:
       “Antiamerikanizam je deo nove sekularne ‘religije’ koja se sastoji od različitih ideoloških pokreta nastalih šezdesetih godina”, kaže Stenli Kurc iz Huverovog instituta. “Nova sekularna religija bazirana je na krstaškom ratu za individualna prava.”
       “Antiamerikanizam je religija za one ljude koji mrze religiju”, kaže Dan Flin, izvršni direktor AIA autor knjige “Zašto levica mrzi Ameriku?”, koji je našao tragove te mržnje u četiri oblasti: komunizmu, Frankfurtskoj školi, relativizmu i savremenom multikulturalizmu. Mač levice uperen je sada prema Americi, tvrdi on.
       Profesor Pol Holander sa sociologije Univerziteta u Masačusetsu tvrdi da svaki antiamerikanizam potiče iz Amerike. Drugim rečima, on je izvezen iz Amerike. Naravno da se zapitao koje su institucije u američkom društvu odgovorne za to?
       Nije neverovatno što Amerikanci optužuju druge za ono što im se događa, jer i drugi optužuju njih za ono što im se događa. Kao što je u svetu teško objašnjiv antiamerikanizam (mada mnogi misle da to nije teško objasniti) teško je razumeti i, sada sve više narastajući američki antievropeizam. Tu će se teško razumeti strane u sporu.
       Ono što buni jeste pojava marksizma kao faktora koji uznemirava Amerikance (u američke priče čak je umešan i jedan slovenački filozof - Slavoj Žižek). Marksizam se nikada nije ukorenio u Americi. Ako je proučavan, proučavan je samo zato da bi mogli da mu se suprotstave. Možda im nedostaje hladni rat? Ili novi, pravi?
       Nama ne nedostaje nikakav. Niti marksizam. Proći će dosta vremena dok se opet ne zakopa po marksističkim knjigama da bi se videlo da nešto nije propušteno. Amerikanci misle da su to “nešto” pronašli.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ