NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čovek upotrebljen od pisca

Treba da naučimo i da pokažemo da smo u stanju da kažemo, evo, to smo mi uradili. Mi smo zli. U tom i tom. I ne samo mi. I drugi su zli. Ali je važno to priznati i prihvatiti krivicu

      Jedan od prvih razgovora za novine i televiziju, ovaj novinar je sa Aleksandrom Tišmom obavio upravo povodom jedne od nagrada koje je ovaj pisac dobio, a to je NIN-ova nagrada za roman “Upotreba čoveka”, sada daleke 1977. godine. Na tadašnje pitanje, kako nagrade utiču na pisca i da li su mu uopšte potrebne, Tišma je rekao:
       “Nagrade nisu izmislili pisci, nego konzumenti književnosti i umetnosti. U ljudima postoji težnja da se sve vrednuje, čak i u tako suptilnoj stvari kakva je umetnost, gde je teško vrednovati i napraviti lestvicu vrednosti. Mi imamo slučaj jednog od naših najboljih posleratnih romana, “Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice, koji nije dobio NIN-ovu nagradu, pa čak ni na konkursu “Narodne knjige”, gde je objavljen. Hoću da kažem da je teško postići tu objektivnost, tako da pisac koji dobije nagradu, jednu, drugu, treću, niti mu je to garancija da je on zbilja bolji od drugih, niti da je postigao nešto izuzetno, niti on sam sebi može da laska. Ja lično se sa nagradama mirim i mislim da su one korisne zato što upravljaju pogled društva na jednu takvu oblast kao što je književnost.
       To se naročito odnosi na nagrade koje imaju određenu koncepciju i ugled, kao što je i NIN-ova nagrada koju sam dobio i koja je pobudila ljude da nagrađenu knjigu pročitaju, da je vide, a to je najveća korist.”
       Poslednji razgovor vodili smo prošle godine u prostorijama vojvođanskog ogranka SANU, u Ulici Svetozara Miletića, mestu na koje je, posle penzionisanja, Tišma najradije svraćao i razgovarao sa prijateljima, čitaocima i novinarima. Bilo je to kao neko svođenje računa pisca koji je svoje delo zaokružio, čoveka koji je ostvario svoje najvažnije snove i želje, koji je tvrdio da je prestao da piše beletristiku, ali koji se živo interesovao i žučljivo komentarisao dnevne događaje.
      
       Na podsećanje o početku njegovog stvaralaštva i pisanje prvog, a nikad završenog romana, Tišma je rekao:
       - Pa, slušajte, kaže se da svaki pisac, u stvari, piše jednu knjigu. I, to je tačno. Samo što neko napiše tu jednu knjigu, pa stane, a drugi nastavi da piše slične knjige ili njene nekakve replike, dodatke toj prvoj, je li? Tako je i sa mojim opusom, koji je sada uglavnom završen i zaokrugljen. Kad sam započinjao prvu knjigu, hteo sam da dam onu sliku sveta koju sam nosio u sebi, i ta prva knjiga, koja nije bila nikad završena, ušla je, posle, u moje docnije knjige kao onaj tematski podsticaj koji je presudno uticao na sve što sam posle napisao.
      
       Šta ste, vraćajući se u prošlost, nalazili kao svoju inspiraciju?
       - Svoje pisanje sam započeo temama koje nisu ratne. Kad sam iz njega izašao, kao čovek od 21 godine, nisam uopšte mislio da ću se ratom baviti, nego sam mislio: sad je život, tu, preda mnom, sad treba pisati o onom što se dešava, je li? Sad vidim ovog čoveka, znam nešto o njemu, i to ću opisati. Tako je to i bilo jedno desetak godina, a onda mi se iz sećanja rat polako vratio u svest, u to svakodnevno bavljenje prošlošću. Tako sam počeo da pišem te svoje ratne romane ili romane o ratu, što je došlo jednostavno iz shvatanja koliko je rat za mene ipak bio važan, da to nije nešto što treba zaturiti i zaboraviti, nego, naprotiv, nešto što je toliko esencijalno da upravo to treba da pokušam da opišem, oživim, ostvarim.
      
       Vas je upravo bdenje nad zlom i nasiljem i majstorstvo izraza učinilo univerzalnim piscem. Naslovi vaših knjiga i pripovedaka ukazuju i na njihove teme: krivice, nasilje, škola bezbožništva itd. Šta presudno utiče da biste otpočeli da obrađujete baš tu temu, kad se pali ono zeleno svetlo, kao na semaforu?
       - To zavisi od slučaja. Vi imate i to da se nikad ne upali zeleno. Postoji masa tema koje su ostale zabeležene u nekim sveskama, ili nisu nigde zabeležene, ali su se pojavile u glavi kao mogućnost. Iza toga sledi razmišljanje o onome što bi trebalo da se opiše ili obradi, a to može da potraje nekad trenutak-dva, a nekad i po dve-tri godine, da biste onda shvatili da je ta ideja toliko zaokrugljena da se može ispričati, da neće ništa nedostajati. I onda pišete.
      
       Da li pisac svesno traga za pričom i njenom odgonetkom? Kako ste vi to činili?
       - Pisac traga za samim sobom i onda nailazi na neki detalj koji može da posluži u tom traganju da postigne rezultat koji je želeo. Jedna od pripovedaka te vrste, koja se zasniva na detalju posle kojeg se odmotava hronologija jednog života jeste ona o Živoradu Maletiću. U njoj postoji rečenica koja opisuje stvaralački poriv. Tu se kaže da je čovek koji je tragao za razgovorom, za pričom sa devojkom koja mu je bliska, u stvari - umro. Ideja za ovu priču mi je došla dok sam čitao napis o francuskom pesniku Žeraru de Nervalu, koji se obesio o fenjer u jednoj pariskoj ulici. Iako je moj junak jedan čovek iz Prokuplja, koji nema nikakve veze sa pomenutim francuskim pesnikom, meni je ipak od njega došla ideja o nasilnoj smrti i samoubistvu.
      
       Da li ste saglasni sa stanovištem da pisac koji otkriva ljudske mane, deluje kao dijagnostičar, i da li je to dovoljno? Da li on time iscrpljuje svoju ulogu?
       - Pisac je, u svakom slučaju, dijagnostičar, bez obzira da li on to želi ili ne, da li je toga svestan ili nije, jer on opisujući jednu sredinu, odnose među ljudima ili unutar jednog čoveka, prikazuje jedno stanje, daje neku vrstu dijagnoze. E, sad. Da li je to dovoljno, kad je reč o piscu? Pa, slušajte, to je već vrlo mnogo. Ako je on istinit pisac, ako prikazuje pravo stanje, ako je onim svojim unutrašnjim pipcima uspeo da otkrije pravo stanje, onda je vrlo mnogo uradio. Mislim da onda ne treba od njega očekivati još i neke recepte za ispravljanje stanja.
       Jer, pisac inače treba da sa svojom dijagnozom bude malo ispred svog vremena. On treba da suptilnije oseti ono što drugi ljudi još ne osećaju, što će tek kasnije osetiti... Prema tome, bilo bi preuranjeno da pisac kaže i šta je lek. Dovoljno je da ustanovi dijagnozu.
      
       Za vas kažu da ste možda naš najveći lirski skeptik i da ste pokazali da je veza između opšte ljudske tragedije i pojedinačne ljudske sudbine bliska i neraskidiva. Vi ste izuzetno dramatično i uverljivo prikazali atmosferu logora. Da li ste ikada bili u logoru i osetili dejstvo njegovog zla?
       - Nisam nikad bio u logoru, sem nekoliko meseci u jednom radnom logoru, gde nije bilo maltretiranja, ali sam o pravom logoru i mukama ljudi u njemu mnogo razmišljao, a takođe i slušao priče ljudi koji su bili u njima zatočeni. Isto tako, i sam sam često bio u situacijama da nisam mogao da biram da li nešto hoću ili neću. Okupacijska strava čoveka prisiljava na takva pomeranja koja nisu uopšte bila od njegove volje. Razmišljajući o tome kao o sudbini, ja sam bez nekih velikih teškoća mogao da predočim sebi logorsku situaciju u kojoj su ljudi saterani u omeđeni prostor i upravljaju se prema volji nekog silnika. To potčinjavanje egzistencije jedne cele populacije merilima neke otuđene sile - jedna je fantastična stvar. Tu, zapravo, počinje totalitarizam, onaj pravi, ne zbog toga da li je usmeren prema nekoj klasi, rasi ili narodu, već zbog te proračunatosti - otkrivanju i primeni mogućnosti da se ljudi na taj način, kao životinje, sateraju i drže na jednom mestu, pod određenim režimom. To je novost i strašni pronalazak 20. veka.
      
       Vi ste tu atmosferu i događanja u logoru maestralno opisali u svojim romanima. Da li smatrate da se učinjeno zlo ipak vrati i nađe kao presuda?
       - Nažalost, zlo se može samo zlom savladati, i to je onda jedan beskrajan krug.
      
       Kako pisac može pomoći da se zlo makar umanji, ako ne može sasvim da nestane?
       - Može samo da određenim ljudima koji se koriste umetnošću objasni ili približi ili ublaži ono što oni doživljavaju. Znači, oni se osvešćuju o tome, čime, razume se, logor ili zlo nisu ukinuti, ali i to već znači nešto, da ono što nam je bilo nepojmljivo, postaje pojmljivo. I to je veliki pomak.
      
       U vašem romanu “Upotreba čoveka” prikazano je stradanje Jevreja za vreme okupacije. U čemu je tajna jevrejskog neprotivljenja zlu, odnosno, u kojoj meri je njihovo osećanje predodređenosti sudbine uticalo na pokorno prihvatanje zarobljeništva i smrti, bez nekog odlučnijeg otpora?
       - Tu ima više objašnjenja. Sigurno da je na to uticala vekovna lišenost domovine, znači jedna navika vekovna, provučena kroz generacije, da se živi u tuđoj zemlji i da se mora pokoravati tuđim zakonima. Pa su tako i oni nacistički zakoni, koji su od 1933. godine postepeno sužavali prava jevrejstva, sve do gasne komore, od strane Jevreja bili prihvatani sa onom pokornošću na koju su oni bili navikli vekovima. Trebalo je da dođe do vrlo ekstremnih situacija da bi pojedini krugovi unutar Jevreja, pre svega - omladina, shvatili da imaju pravo da se pobune, pa je tako i u pokretima otpora širom Evrope bilo Jevreja, a na kraju je došlo i do pobune u Varšavskom getu. Ali, bez obzira na naciju, ljudi su skloni da vrlo dugo trpe zakone koji im štete, jer se mali čovek, ipak, oslanja na zakone. To čini jer je bio naviknut da mu zakon obezbeđuje nekakav opstanak i miran razvoj za kojim on teži. Jer, prosečni čovek, čovek iz mase, želi mir, harmoniju.
       Postoji još jedno moguće objašnjenje. U svakom čoveku, osim želje za životom, postoji i težnja ka smrti. Ona je, često, ono smirenje koje mi tražimo, posle jednog života koji je pretežak za nas, kao što je to bio i za Blama, junaka mog romana. Ta njegova sudbina čoveka koji je jedini iz porodice preostao - bila je preteška i dovela ga je do zaključka da treba jednostavno da se preda dželatima, onima koji imaju potrebu da ubiju i njega, kao što su ubili mnoge njegove sunarodnike. Ali, presudniji je onaj nagon poslušnosti, da se svaka vlast sluša, što nas uče od malih nogu, da se pravilima moramo povinovati, čak i onda kad nam to ne odgovara. A sve u nadi da tako treba da činimo, jer, možda ćemo mi biti onaj izuzetak koji će biti pošteđen.
      
       Kako objašnjavate različito ponašanje ljudi u prevazilaženju rata, da su se dželati lakše uključivali u mirnodopski život od žrtvi? Za to je tipičan primer i vaš lik Vere Kroner.
       - Da, nažalost, to je tako. Protiv toga se ništa ne može. Vi imate jedan tip ljudi koji su uvek stub društva, a imate one koji su lako ranjivi i lako se slome, pa se onda dešava da oni koji su bili podupirači ili stubovi nekog društva koje je doživelo slom, posle toga podmeću svoja leđa isto tako mirno i spokojno pod svodove sledećeg, drukčijeg, suprotnog društva; dok drugi, koji su stradavali, baš zato što su stradavali, nisu u stanju da prevaziđu tu promenu.
      
       Pokolj Jevreja, Srba i drugih u januaru 1942. godine u Novom Sadu jedna je od opsesivnih tema i vaše literature, a i stvaralaštva nekih drugih umetnika. Kako ste vi doživeli ovaj masakr, a i njegovu interpretaciju u delima nekih mađarskih autora?
       - Pa, o događaju da ne govorim mnogo. To je jedan šok, u kome čovek ili preživi ili ne preživi. A što se tiče interpretacije, mislim da zaista treba skinuti kapu pred onima koji su imali moralne snage i hrabrosti, kao Andraš Kovač, sa čuvenim filmom “Hladni dani”, koji je prikazao ovu tragediju, kao i pisac knjige na osnovu koje je snimljen ovaj film. Oni su u tim delima osvetlili i prikazali zlodela sopstvenog naroda.
       To isto mi treba da naučimo i da pokažemo da smo u stanju da kažemo, evo, to smo mi uradili. Mi smo zli. U tom i tom. I ne samo mi. I drugi su zli. Ali je važno to priznati i prihvatiti krivicu. Nismo mi nebeski narod. Kakav nebeski narod! Nedavno sam čitao autobiografiju jednog rumunskog pisca koja počinje s tim da, kaže, Rumuni smatraju da su nebeski narod. Eto, nije to naš pronalazak, ali mi treba da se oslobodimo takvih floskula. I da priznamo zlo koje smo činili, da bi nam bilo lakše i da bi nam bilo oprošteno, od neke sile, koja, konačno, valjda, postoji i van nas. Mislim, valjda postoji neka pravda, pred kojom mi ne smemo stalno da zatvaramo oči.
      
       Decenijama ste pisali svoj, sada već čuveni Dnevnik, koji ima dva izdanja, ono iz 1991. godine i ovo, drugo, obimnije, iz 2001, a kompletnu verziju ste pohranili u Rukopisnom odeljenju Matice srpske sa zabranom da se otvori do određenog datuma. Šta taj Dnevnik predstavlja vama kao ličnosti, a šta kao piscu?
       - Dnevnik pišem odavno. On je praćenje mog ličnog života. A taj život postoji nezavisno od tog dnevnika. Iz dnevnika nisam ništa uzimao za pisanje svojih romana i priča, zato što su doživljaji koji su se usadili u mene kao književna inspiracija, uvek kad-tad dolazili na red da ih opišem literarno, a dnevnik je lični trezor sopstvenog života. U njemu su moji svakodnevni doživljaji, pisani jednostavno kao raport o događanjima u meni i oko mene.
       A pisanje uopšte, za mene je kao jedna funkcija organizma. Ono nije nikakva pasija, već jedna određena i nužna funkcija kojoj sam se predavao tokom celog svog svesnog života.
      
       JOSIP BABEL


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu