Nikada nije kasno. Nabavite mobilni telefon. Taj hleba ne traži! Neka skuplja prašinu

      
       Jedno važno upozorenje! Tekst koji sledi je reciklaža; sačinjen je od različitog, ranije često (zlo)upotrebljavanog materijala. On ima samo jedan originalni pasus. Ovaj koji se upravo završava.
       Ovako je to bilo. Mobilni telefon sam, ima tome dosta godina, prvi put video u Kanu, gde sam došao zbog nekog filmskog festivala. Ali tada još nisam znao da je to mobilni telefon. Pomislio sam da su, između moja dva boravka na Azurnoj obali, tamošnji ljudi poludeli - idu Kroazetom, drže ruke na uhu i pričaju sami sa sobom. Onda su mi objasnili o čemu se radi. Bio sam ubeđen kako je reč o popriličnoj budalaštini. Jer, u Kanu je javnih telefonskih govornica na svakom koraku. U sve su ispravne.
       No, nedugo zatim i sâm sam dobio mobilni telefon. Poklon od sponzora. Bio je veličine cigle, ali nešto teži. Odličan za zimske uslove. Leti je, međutim, bio neupotrebljiv: ko će u džepu majice da nosi ciglu! Još dobro pamtim gde se nalazi kontejner u koji sam bacio taj mobilni-ciglu. Inače, lično imam fobiju od telefoniranja. Mislim da je telefon, osim što je uništio epistolarnu komunikaciju, uglavnom izmišljen zato da bi se nekome poslala važna, hitna poruka. Nemam takvih poruka. Za sada. Kao što je, s duge strane, broj ljudi koje poznajem vrlo ograničen. Uglavnom svi živimo zajedno, u iznajmljenom stanu. Tako da ni meni niko nikada nije telefonirao. Osim jednom dok sam boravio u Australiji. Neko iz Beograda je želeo da zna kakva je tamo klima.
       Tako sam otkrio tajnu. Jer, uzimajući u obzir vremensku razliku, i status godišnjih doba na dva kraja sveta, ono što je u Sidneju bilo (vrelo) podne u Beogradu je bila (hladna) noć. U prvi mah, pomislih da taj koji me je zvao pati od hronične nesanice. Ali, što onda ne ode u neki noćni lokal? Nego je našao da telefonira. Ranije mu tako nešto ne bi bilo moguće. U doba mobilne telefonije jeste. Otuda zaključih da mobilni nije sredstvo komunikacije - mada može da posluži i toj svrsi; on je emotivna štaka, proteza. Nešto za invalide duše. Uzimajući u obzir broj mobilnih telefona na svetu, koji se meri milionima, jasno je da većina čovečanstva pati od određenih psihičkih problema. Ništa ozbiljno. Ne umire se od toga.
       Šta ja hoću da kažem? Mobilni telefon je onoliko veliki pronalazak kraja XX veka koliki je automobil bio početkom tog veka. Obe stvari su izmišljene protiv tiranije prostora. Ali, dok je automobil služio da od ljudi pobegneš u pustinju, mobilni ima za cilj da svoju pustinju napustiš pozvavši nečiji broj. Tako ispada da se radi o medikamentu, nečemu što posredno pripada farmaciji. Mobilni je lek protiv usamljenosti. Njegovo posedovanje je garancija kako će ti teško pasti na pamet da podigneš ruku na sebe. Treba samo da čuješ nečiji glas. Glas je tamo daleko, možda na drugom kontinentu, ali će, zahvaljujući mobilnom, za samo jedan trenutak biti kraj vas, u mračnoj sobi, u večnoj noći sveta, da vam pruži utehu, da vas ohrabri. A o čemu ćete pričati? Pa o tome kakvo je vreme u Australiji. Eto zašto sam ponovo nabavio mobilni. Kupio sam ga u Rimu, najnoviji model, i vratio se peške u Beograd. Bdž the njadž, još nisam upotrebio svoj novi mobilni. Čekam 5. oktobar.
       Jedan je događaj možda presudno uticao na ovu odluku, na to da se bacim u trošak. 11. septembar. Pamtite li još taj užasni dan kada su se oteti avioni samoubilački obrušili na njujorški STC? Te će se zgrade, par minuta kasnije, srušiti u dimu, odnoseći sa sobom više od tri hiljade života. Neki od zarobljenih u plamenu skakali su, očajni, kroz prozor sa stotog sprata. Do prizemlja je sve bilo u redu. Ovo znači da u STC-u, odmah nakon avionskog udara, ništa više nije funkcionisalo. Osim mobilnih telefona. Poslednje poruke odaslate mobilnim iz tih kula, koje će trenutak kasnije nestati, imale su identičan sadržaj - I love džou! Bio je to konačni izbor pred licem smrti, neopoziva odluka. Kada smrt dođe po svoje, ljubav konačno pobeđuje. Ljubav je jedino što nam ona ne može oduzeti.
       Ništa ne može nadoknaditi propušteni trenutak ljubavi. Svaki takav trenutak jeste jedna mala smrt. Jedino što male smrti nema. Naime, mada duboko dirljive, poruke odaslate mobilnim onih koji će umreti, koji su tog trenutka zapravo već bili mrtvi na 100. spratu STC-a, jesu ujedno i tužne kao što je tužan naš poslednji poraz. One su, naime, došle kasno. Razlika u vremenu je beznačajna, sat-dva, možda tek desetak minuta ili manje. Kakav je to svet u kome živimo gde je sve preče od ljubavi, gde sve radi na njenom odlaganju? Ako u ovoj stvari nema opravdanja, možda ima iskupljenja. Tako su se, po najveću cenu, u odsudnom času, iskupili oni koji su iz gorućeg STC-a mobilnim poslali poruku I love džou. Ona ih je vratila u život. Nikada neće umreti u srcu osobe kojoj je ta poruka stigla.
       Nikada nije kasno. Nabavite mobilni telefon. Taj hleba ne traži! Neka skuplja prašinu.
       Na samom kraju, biću iskren: ovaj tekst nije imao samo jedan originalni pasus. Ima ih dva. Onaj na početku i ovaj koji se upravo završava.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ