NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Beograd nije svet

Svetskoj krizi Mekdonaldsa, za razliku od ostatka Srbije, prkosi Beograd gde ovi američki restorani odlično posluju

      Kao pravo američko imperijalno sredstvo, Mekdonalds je u Srbiju, tj. Beograd došao baš 24. marta (bilo je to 1988. godine). Za razliku od onog drugog imperijalnog sredstva (ili im je to prvo?), koje takođe vezujemo za 24. mart, Beograđani su Mekdonalds dočekali sa velikim oduševljenjem. Trg koji je tada još uvek nosio ime Dimitrija Tucovića, svakodnevno je bio zakrčen ljudima koje ni dugo čekanje u redovima nije moglo pokolebati u nameri da probaju neki od proizvoda sa karakterističnim M. Mekdonalds na Slaviji, tada jedini takav restoran u SFRJ, oborio je sve rekorde ove kompanije i tada je bio najprofitabilniji takav restoran na svetu (iako je nominalni kapacitet tog restorana 2 500 gostiju na dan, svakodnevno je kroz ovaj objekat prolazilo više od pet hiljada ljudi). Uz to, otvaranje Mekdonaldsa baš u Beogradu a ne u Zagrebu ili Splitu iskoristili su čak i navijači Crvene zvezde i Partizana i to kao dokaz superiornosti naše prestonice. Već pomalo zaboravljena navijačka pesma “Mi imamo Mekdonalds” anticipirala je tako glavnu ideju/parolu studentskog protesta 96/97: Beograd je svet!
       Danas, 15 godina kasnije, Mekdonalds se nalazi u najvećim problemima od nastanka. Gubitak kompanije u poslednjem kvartalu prošle godine narastao je, na globalnom nivou, na 390 miliona dolara. Beograd, međutim ne učestvuje u toj sumi. Naprotiv, promet je u protekloj godini porastao za 25 odsto a potrošnja po gostu bila je najveća u regionu. Po broju gostiju u restoranu, Beograd je i dalje među vodećim u Evropi.
      
       Fensi ili kvazi-grad
       “Mekdonalds je očigledno potreban ovom gradu. Beograd je veliki potencijal i perspektiva za dalji razvoj je ogromna. Život se sve više ubrzava, dolaskom stranih firmi polako se modifikuje radno vreme, sve više se radi i potreba za brzom hranom raste. Jako bitan momenat za nas je Evropsko prvenstvo u košarci 2005. i tada očekujemo ekspanziju”, kaže Saša Trišić, generalni direktor Mekdonaldsa za Jugoslaviju, koji je dobitnik nagrade “Presidental anjard” za 2002. kao jedan od najboljih svetskih menadžera. On kaže da je jedini problem sa kojim se susreće “Mek” u Beogradu nemogućnost nalaženja lokacija za nove restorane. “Mi već dve i po godine ne možemo da dobijemo lokaciju za novi restoran. Stalno se priča da su zemlji neophodne investicije a kad neko dođe sa novcem čeka ga hiljadu birokratskih procedura, problema i barijera.” Trišić kao primer odlične obostrane saradnje navodi poslednji otvoreni beogradski restoran u Rakovici. “Zgradom, koja je jedna od najlepših zgrada Mekdonaldsa u Evropi ulepšali smo okolinu, obogatili je sadržajem koji joj je nedostajao i, naravno, rezultati su odlični a građani prezadovoljni. Uostalom, Beograd je uvek bio fensi nastrojen prema svemu kvalitetnom što dolazi sa Zapada.”
       Uspeh koji restorani brze hrane američkog porekla imaju u Beogradu, sociolog Vladimir Vuletić dovodi u vezu sa tranzicijom kroz koju naše društvo prolazi. Dok glavni moto zapadnog sveta - jedi brzo, jer vreme je novac - polako ali sigurno smenjuje onaj drugi - jedi kvalitetno i zdravo, Beograđani ostaju na tekovinama onog starog. Mekdonalds kao simbol industrijskog društva kod nas dobro uspeva i predstavljaće ga, izgleda, sve dok ne stupimo na tle postmodernog društva koje je na Zapadu uveliko aktuelno.
       Kompozitor i kulinar Vojislav-Voki Kostić Beograd naziva kvazivelegradom i u tome vidi razlog uspeha Mekdonaldsa. “Ovde je očigledan nedostatak kulture u ishrani. Ljudi kao da ne shvataju da okretanje ovakvoj industrijskoj ishrani može biti pogubno iz više razloga a pre svega iz zdravstvenog.”
       Kada su Mekdonalds standardi u pitanju Beogradu, gotovo po pravilu, pripada sam vrh. Restoran Time out na Novom Beogradu je, u 2002. rangiran kao drugi među 700 takvih restorana u centralnoj Evropi, a restoran Apolo još uvek drži rekord po broju održanih dečjih žurki u toku jednog meseca (u toku decembra ‘98 održano je čak 346 žurki). Ono što je poseban kuriozitet je to da 40-ak ljudi odavde, od kojih se većina nalazi na “top pozicijama”, praktično drži Mekdonalds u centralnoj Evropi.
       Za razliku od prestonice, unutrašnjost Srbije se uklapa u globalne trendove. Naime, sredinom prošle godine, zbog lošeg poslovanja, zatvoren je Mekdonalds u Zrenjaninu a od 1.januara ove godine zakatančeni su i restorani u Jagodini, Šapcu, Kragujevcu i Čačku.
       “Gubici koje su stvarali ti restorani kvarili su nam sliku poslovanja. Mi smo se, posle pet godina čekanja, odlučili na zatvaranje. Jednostavno, u tim sredinama se mnogo sporije živi, postoji navika ljudi da jedu kod kuće a i ekonomska situacija ljudima ne dozvoljava čest odlazak u restoran”, kaže Saša Trišić.
       Mekdonaldsova formula brze hrane, brze usluge i brzog života svoju primenu nije ni mogla da nađe u unutrašnjosti Srbije. Ideju da se u unutrašnjosti Srbije otvaraju restorani brze hrane, sociolog Vuletić u najmanju ruku naziva problematičnom. “Formula je bila jednostavna. Restorani su otvarani (na najboljim lokacijama ) jer je u jednom trenutku to bilo moderno. A onda je ‘bum’ prošao i samo je bilo pitanje vremena kada će se početi sa njihovim zatvaranjem. Ljudi u manjim sredinama nemaju ni potrebe ni novca da jedu van kuće.”
      
       Čekajući Atinu
       Pored devet restorana u Beogradu, sada su samo preostali po jedan restoran u Subotici, Nišu i Novom Sadu. Ovaj novosadski je posebno interesantan. Proglašen je 2001. za treći najlepši Mekdonalds u centralnoj Evropi a svojevremeno je otvoren na mestu nekada popularne gradske kafane (vidi antrfile!), što je izgleda postalo trend kod nas. Kome uostalom trebaju kojekakve kafane pod lipama pored raznih hot pica/dogova/burgera?
       Hamburger u Mekdonaldsu danas košta 45 dinara, a celokupan obrok koji sadrži pomfrit, koka-kolu, dupli hamburger i igračku za decu košta 170 dinara. U Mekdonaldsu kažu da im je cilj da se napravi stabilna baza gostiju i da se ne juri profit po svaku cenu, te da su zato cene nekoliko puta niže nego recimo u Beču. Ipak i te “najniže moguće cene” za mnoge su previsoke, što se uostalom pokazalo i kod nas, ali i u mnogim drugim nerazvijenim zemljama, gde već sada možemo govoriti o trendu zatvaranja restorana.
       Ipak, kriza Mekdonaldsa najveća je u Sjedinjenim Državama a Evropu praktično “spasava” Francuska, u kojoj ovi restorani posluju izvanredno.
       “Oni imaju veliku kulturu ishrane i nijedan pravi Parižanin ne hrani se na ovaj način. Tamo profit prave stranci i to prvenstveno oni crne boje kože, koji su zbog cena i načina života prinuđeni da se hrane u Mekdonaldsu”, smatra Voki Kostić.
       Saša Trišić je ubeđen da će se Mekdonalds brzo izvući iz krize jer je problem sagledan. “E zato smo mi broj 1! Ne zato što smo iz Amerike ili što smo simbol globalizacije, već što smo najbolji. To što smo se za ovako kratko vreme izvukli iz velikog problema, bolesti ludih krava, govori o tome koliko je kompanija jaka i koliko nam ljudi veruju. Zato ćemo opet isplivati.”
       Ipak, valja reći da ova jaka kompanija nema više grandomanske planove, bar kad je naša zemlja u pitanju (po planu iz 1997. Jugoslavija je zaključno sa 2005. trebalo da ima čitavih 150 restorana). Mekdonalds će se u Jugoslaviji, ili već kako se bude zvala ova zemlja, fokusirati na područje Beograda i autoput, duž kojeg će se sve više otvarati objekti, prvenstveno zbog Olimpijskih igara u Atini sledeće godine.
       A za vreme Olimpijskih igara, dok Atinjani svoje medalje budu proslavljali po tavernama uz metaksu, dok se po londonskim pabovima bude točilo pivo u čast engleskih pobeda i dok se u pariskim bistroima vinom bude nazdravljalo za francuske uspehe, nama je izgleda namenjen Mekdonalds. I milk šejk. Pa, Beograd je svet. Živeli!
      
       GORISLAV PAPIĆ
       DRAGANA MATIĆ
      

RADMILA HRUSTANOVIĆ,
       gradonačelnica Beograda
       Pretpostavljam da je razlog uspeha Mekdonaldsa u Beogradu posledica činjenice da je ovaj grad - grad mladih, grad studenata i srednjoškolaca, koji su upućeni na brzu hranu. U ostalim gradovima Srbije situacija je drugačija, budući da ljudi koriste svoje proizvode. Nažalost, mislim da je u velikom broju slučajeva odlazak u Mekdonalds još uvek “luksuz”.
      
       MOMO KAPOR,
       slikar i pisac
       Moje mišljenje o Mekdonaldsu, protiv koga nemam ništa, jer ga u Njujorku posećujem samo kada sam bez para, već je izrazio moj prijatelj Nikita Mihalkov. Rekao je da ne smemo da dozvolimo da svet postane jedan veliki Mekdonalds u kome je hrana brza, neukusna i bljutava. Nemam tome šta da dodam!
      
       MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ,
       pisac
       U Mekdonalds ne idem, jer ne volim hranu koja se tamo služi. Ali, moja ćerka ga posećuje povremeno. Stvar je u tome da danas još uvek ne postoji slično mesto za adolescente, gde mogu da se razonode, ugreju posle šetnje Knez-Mihailovom ulicom i jedu za male pare. Mekdonalds je postao generacijsko mesto. Moja ćerka je rođena one godine kada je otvoren prvi Mekdonaldsov restoran u Beogradu, odrasla je uz “mek”, slavila je svoje rođendane tamo i išla na tuđe. To je generacija koja je pojela više Mekdonaldsovih hamburgera nego ćevapčića.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu