NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Svi moji zatvori

Vođa srpskih radikala uveren je da će mu dosadašnja robijanja pod titoističkim i režimom Slobodana Miloševića pomoći da izađe na kraj i sa Haškim tribunalom

       U ponedeljak oko pola deset ujutru Vojislav Šešelj stigao je u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Ševeningenu i pridružio se tamošnjem zboru srpskih vođa u rasejanju. Pred polazak u Holandiju, čiju vizu ovoga puta nije ni zatražio, trudio se da pokaže koliko ga malo brinu optužbe za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. “Dočekaće me u Hagu kao četničkog vojvodu, valjda. Ja ću sada tamo biti najviši po činu. General Ojdanić će svakog jutra morati da mi se javlja na raport”, kazao je uz osmeh Vojislav Šešelj prošlog četvrtka, pola sata pre nego što će mu biti uručena optužnica Haškog tribunala, u razgovoru za NIN o holandskom i ostalim zatvorima kroz koje je dosad prošao.
       PREDAJA TRIBUNALU: Nikakvu dilemu nisam imao oko dobrovoljne predaje. U stvari, Haški tribunal je toliki izazov za mene da bih ja bio duboko nesrećan čovek da me je nekako mimoišao.
       Ima negde kod Andrića jedan fragment, kad je Omer-paša Latas po sultanovom nalogu došao da zavodi red u Bosni. Išao je kroz celu Bosnu i redom ubijao. I, negde u nekom uglu u mahali šćućurio se Mujo sa svojom Fatom i samo slušaju, u daljini se čuje odjek pušaka dok ubijaju begove. I onda Fata kaže svom Muji: šućur Alahu, moj Mujaga, pa ti nisi nikakav čovek. Da si ti nekakav čovek, sad bi i ti bio tamo streljan.
       Zbog toga je Hag za mene izazov - da sve prođe a bez mog učešća, znači nisam uopšte bio ni značajan, a ja imam lepu sliku o svojoj ulozi u ovim ratnim zbivanjima. Ona nije bila naročito važna, ali nije bila ni beznačajna.
       Odluka o odlasku u Hag, sigurno, nije obradovala moju porodicu, ali ona mora da sledi moj stav. Zato i nisu plakali kada sam im rekao šta ću da uradim. I, zato se i ne bune što sigurno neću prihvatiti garancije savezne i republičke vlade da se branim sa slobode. Pre bih robijao sto godina nego izdajnici i mafijaši da za mene garantuju. Jedino kad bi iračka vlada za mene garantovala, ne bi mi smetalo s moralnog aspekta. Ne vidim koja bi druga vlada mogla za mene da garantuje.
       SAMICA U CZ-u: Prvi put uhapsili su me drugog dana Zimske olimpijade 1984. godine. Krenuo sam iz Sarajeva vozom za Beograd, i negde već u Podlugovima upala je policija u moj kupe i počela pretres. Pretresali su me do Doboja, to je negde dva sata vožnje, našli su u mojoj aktn tašni neke moje tekstove koje sam nosio u Beograd. Tražili su da potpišem svaku stranu, nekih trista šlajfni otprilike.
       U Doboju smo izašli iz voza i policijskim “mercedesom” odvezli su me punom brzinom za Beograd. Jedan od udbaša koji su me uhapsili bio je Zoran Kijac, koji je posle bio šef Državne bezbednosti Republike Srpske.
       Imali su snimljene sve moje razgovore sa nekim najbližim prijateljima u Sarajevu, profesorima univerziteta, itd. Mi smo pričali o svemu i svačemu, kao najbliži prijatelji, kritikovali režim i ličnosti iz režima. Privodili su i njih i oni su im priznavali, a ja nisam. Hteli su da jedni druge teretimo.
       I posle 27 sati saslušavanja, dakle to je dan, noć, pa sutradan do podne, pustili su me i rekli da će me opet pozvati. Zvali su me još dva puta; po četiri i pet sati je i to trajalo. Saslušavali su me podsekretar republičkog SUP-a Rašid Musić i Milan Krnjajić, koji je posle bio visoki funkcioner MUP-a Republike Srpske. I to je bilo ono, vruće-hladno. čim oni počnu da prete, ja prestanem da razgovaram, a čim oni malo finije, ja to odmah okrenem na šalu.
       Pokušali su, zapravo, da me nateraju da teretim sve ove ljude i onda bi to bilo suđenje grupi. Njima je trebala ta srpska grupa nakon što je osuđena ona muslimanska, sa Izetbegovićem, radi ravnoteže. Ali, ja sam već tada bio odlučno protiv režima i spreman da izdržim do kraja tu borbu.
       Prvi zatvor bio je na Veliki petak 1984. godine. Uhapšen sam u Beogradu na tribini slobodnog univerziteta, na predavanju koje je držao Milovan Đilas. Nas dvadeset osmoro je uhapšeno i strpano u zatvor. Tri dana zatvora plus jedan dan policijskog zadržavanja u Ulici 29. novembra.
       Bio sam u samici u beogradskom CZ-u; to su najgori zatvorski uslovi koje sam u životu iskusio. I u Sarajevu zatvor, i u Zenici, čak u Gnjilanu, bio je neuporedivo bolji. CZ je najgori zatvor. U mraku ste celi dan, vrlo loši higijenski uslovi, hrana najodvratnije moguća. Neka sladunjava kaša. Ujutru se dobijala jedna vekna hleba i to mi je bila glavna hrana, jer ono ostalo je bilo toliko odvratno da... Po ceo dan u toj samici, pet koraka napred, pet koraka nazad.
       Taj prvi boravak u zatvoru, bilo je to jedno šokantno iskustvo, nimalo prijatno. Ali nikada me nije pokolebalo. Ja sam u stanju sve da izdržim. Tri dana nije bilo kupanja, nije bilo brijanja. Tek pred sam izlazak došao je brica da me obrije.
       Trećeg dana, u nedelju na Vaskrs, jedan stražar otvara kapiju, drugi robijaši koji poslužuju, ubace četku i neki deterdžent. Kaže mi stražar da uzmem to da čistim ćeliju. Ja kažem: neću ništa da radim. Kako nećeš?! Neću. On onda zatvori vrata.
       SARAJEVSKE PASTRMKE: Priprema za moje novo hapšenje i odlazak u zatvor bio je intervju koji je Stane Dolanc dao beogradskoj televiziji 11. ili 14. maja 1984. godine, kada me je optužio za te moje nepročitane rukopise. Zalagao sam se za rekonstrukciju federalizma, za Jugoslaviju od četiri republike, za ukidanje jednopartijskog sistema, za ukidanje veštačkih nacija.
       Dan-dva kasnije upada policija, odvodi me prvo u Centar Državne bezbednosti a posle toga u Centralni zatvor u Sarajevu. Stavljaju mi lisice na ruke, “marica” i sve ostalo. Ulazim u Centralni zatvor, očekujem nešto još gore nego u Beogradu. Računam, ako je u Beogradu tako, u Sarajevu je još gore. Međutim, uvode me u ćeliju, krevet sa belom posteljinom, ćelija sa prozorom, gleda na dvorište; keramičke pločice pored njC-a, njc ipak ograđen zidom, malo zaklonjen. Već jedno olakšanje.
       Samo jedan stražar bio je odvratnog ponašanja, ali ja sam odmah ulazio u verbalni sukob s njim. Nisam ga pet posto tretirao. On je bio Musliman. Međutim, prema meni su se dobro odnosili i stražari Srbi i stražari Muslimani. Samo je taj jedan bio izuzetak. Bio je to strašno glup čovek. Zaboravio sam mu ime, ima u nekoj knjizi zapisano.
       Da štrajkujem glađu odlučio sam već ranije. Hteo sam na taj način da dobijem što veći publicitet. Kada su me izveli kod istražnog sudije na saslušanje prvi put, ja sam odbio da odgovaram na pitanja. Rekao sam da je to režirano političko suđenje i da štrajkujem glađu.
       Počeo sam da štrajkujem. Prvo je bilo ubeđivanja, pa mi nudili hranu, nešto najlepše, upravnik zatvora nudi da mi donese pastrmke iz restorana, bilo šta, samo da prekinem štrajk. Odmah su svi svetski mediji počeli da javljaju kako štrajkujem glađu.
       Bio sam uporan u tome. Prvih osam dana su me pustili, pio sam samo vodu, ništa drugo. Posle osam dana ja sam jedva stajao na nogama. Osmog dana su počeli da mi daju infuziju, neke četiri tečnosti. Posle dvadeset dana moja krvna slika i urin bili su u očajnom stanju i onda su odlučili da me hrane silom, sondom. Odveli su me u ambulantu, saopštili mi kakvo mi je zdravstveno stanje, da mi je život u opasnosti, i da će morati na silu da me hrane, da mi unesu hranu u želudac. Ja sam to odbio, počeo sam da se otimam, četiri-pet policajaca sam počeo da razmičem, ne znam ni sam otkud mi tolika snaga u tom trenutku.
       Vezali su me, stavili na krevet. Ja sam prvo zatvarao usta, onda su mi začepili nos pa sam morao da dišem kroz stegnute zube. Razmakli su ih konačno, stavili mi levak između zuba i počeli da sipaju supu. Posle se nisam otimao.
       Ukupno sam šesnaest kilograma izgubio za tih 48 dana štrajka glađu, uglavnom u prvih dvadesetak dana. Ostale su i posledice, dijagnoza je bila tuberkuloza bubrega. Na bubrezima su ostali tragovi kalcifikacije. To i danas imam. Ali, ako imate neki ideal kojim se rukovodite u životu, vredno je žrtve.
      
       NIKOLA VRZIĆ
       - Nastaviće se -


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu